Културализовани егзистенцијални страх у роману 1984

Фундаментални културализовани страх јесте страх од смрти, док сам културализовани страх представља неуклапање појединца или групе у конвенције, или негирање конвенција културе. Спрега насиља и страха од стране власти (методе застрашивања путем масовних медија, виртуелне стварности и одговарајућих памфлета, а све са циљем манипулације масама и одржавања контроле и покорности) представљене су у роману 1984 Џорџа Орвела. Страх приказан у овом роману повећан је сталним надзором над становништвом Океаније, где тајна Полиција мисли преко телекрана контролише становништво. „Било је могуће чак и да она непрекидно надзире свакога“, сматра Винстон. Полиција мисли од деце и одраслих ствара доушнике. Основни задатак Полиције мисли јесте било питање како искоренити зломисао, која није у складу с добромишљу, односно етаблираним узусима и вредностима Океаније. Зломисао је најчешће била санкционисана смрћу јер „у Океанији људски живот нема никакву вриједност“. Зломисао значила је саму смрт. Најблаже речено, становницима Океаније било је дозвољено само да постоје, а „да се живи – морало је – и живело се, по навици која је прерасла у инстинкт“. Орвелови јунаци, дакле, свесно или несвесно помирени су са апсурдом живљења у свету који нема будућност, а прошлост му је избрисана.

У другом делу романа Винстон се заљубљује у Џулију са којом чини прељубу и тако се они замерају власти. Први сусрет Џулије и Винстона одиграо се на ходнику Министарсва истине у којој су обоје радили. Џулија се исценирано саплела и предала цедуљицу Винстону док јој он помагао да устане. На тој цедуљици писало је: „Ја те волим“. Винстон испрва није тако лако успео да погледа шта је на тој цедуљици написано јер су телекрани пратили сваки његов покрет. Са осталим документима које је требало бацити у пећ и уништити их као да никада нису ни постојала, Винстон је бацио и цедуљицу која ће му променити живот, али и докрајчити. Џулија је била члан Омладинске лиге против секса, девојка од 27 година, црнокоса и пегава прилика. Винстон није имао најлепше мишљење о женама, нарочито због тога што су углавном жене биле најстроже присталице Партија, а према Џулији је у почетку осећао одбојност и због њене младости и јер је желео да са њом спава, али то није било могуће због црвене ешарпе, агресивног симбола снаге, коју је Џулија носила око струка. Оно што је привукло Винстона, био је Џулијин став према Партији: није веровала у Братство нити у Партију јер радити паметно значило је „кршити правила а ипак остати жив“. Она не одустаје од сексуалних задовољстава иако зна зашто Партија брани задовољство – то значи да постоји свет који не може да се контролише; да нема забране, мушкарци не би марили за свој посао, не би марширали, певали о Великом Брату, али док забрана траје, они пуцају незадовољством које се претвара у обожавање Великог Брата.

„Све ти је то неиживљен секс“, сматра Џулија. Њих двоје могли су бити заједно након уговореног сусрета у мензи. Џулија са „црне берзе“ доноси праву чоколаду и кафу, ону кафу коју чланови Уже партије пију. Она чак набавља и шминку коју чланице Партије нису смеле да наносе. Међутим, све то није било важно, било је битно да „живот више није био несносан“. У почетку је Винстон осећао само жудњу, али се она убрзо претворила у љубав, мада је он знао да „беше то љубав без наде“. Свој однос са Џулијом поредио је са кристалном куглом у којој је био корал: кристал је соба, а корал Џулија и њен живот, „залеђен у некој врсти вечности у средишту кристала“. Наравно, све што су чинили јесте било „противзаконито“ (јер је сексуални однос ради задовољства, а не репродукције, био забрањен), али то је била њихова победа над Партијом – „Њихов загрљај био је борба, њихов оргазам победа. Оно што су учинили био је напад на Партију. Био је политички акт“. Та љубав родила се и из потребе да се повеже са истомишљеником. Винстон је одувек знао да ће на крају бити ухваћени, али „живети од данас до сутра“ и „растезати садашњост која није имала будућност“ био је непобедив нагон који је одржавао њихов оптимизам. Наравно, њих двоје бивају разоткривени на крају; Винстона и Џулију проналзе у малој соби на спрату Черингтонове антикварнице. Черингтон, који се раније чинио као добронамеран човек, заправо је био припадник Полиције мисли. Након помног праћења и посматрања Винстонових поступака, Полиција мисли коначно осуђује Винстона, као и његову саучесницу Џулију. У соби је иза старе слике био скривен телекран, који је упијао све оно о чему су Џулија и Винстон причали. Понижени до краја, наги и недужни, њих двоје бивају ухапшени.

У трећем делу приказују се мучење, слом и реедукација Винстона Смита од стране Тајне полиције. У овом делу осликано је како један систем може сломити човека истребљењем свих људских осећаја у њему. Винстон постаје непријатељ државе јер није у стању да елиминише прошлост. У једном таквом „болесном“ свету као што је Океанија, Винстон Смит је морао бити „излечен“ и враћен попут обичног шрафа у машину Партије.

У улози његовог доктора нашао се О’Брајан, један од водећих чланова Уже партије. „Сад те лечимо! Да те учинимо нормалним. Винстон је морао проћи кроз три фазе лечења: учење, схватање, и прихватање. Морао је бити осуђен јер је прекршио један од завета Партије: ступио је у слободан сексусални однос са Џулијом, девојком из Омладинске лиге против секса, знајући да су сексуални односи могући само у браку, без задовољства. Циљ Партије био је спречити мушкарце и жене да заснивају одане љубавне везе, као и спречити задовољство из сексуалног чина. Једина сврха брака била је репродукција, и то за службу Партији. Такође, Омладинска лига против секса заговарала је целибат за оба пола. Децу је паметније подизати у друштвеним институцијама, па је тако породица уствари постала „филијала Полиције мисли“. Након хапшења, Винстон претпоставља да је доведен у зграду Министарства љубави, јер једино на тој згради није било прозора. Становници Океаније били су кажњавани готово за све што не би било у складу са мишљењем и делањем Партије, али и због протекције, уцене, хомосексуалности, проституције, револуције… Тако су се са Винстоном у ћелији нашли и песник Емплфорт, који је осуђен због превода Киплинговог дела зато што није могао да пронађе реч која би се римовала са претходном речи, те је оставио превод речи „бог“, а самим тим то је био акт против државе која није познавала било какав облик конфесије у оквиру свог система. Затим им се прикључује и Парсонс, Винстонов колега и комшија, који је осуђен због зломисли – у сну је викао „Доле Велики Брат!“, након чега га је сопствена ћерка одала. „Признање је било формалност, али мучење је било истинско“. Управо је мучењем Партија успевала да преобликује своје поданике. Битно је било изазвати осећај кривице за учињена „недела“ према држави. Најстрашнији терор и пример неконтролисане агресивности  јесте оно што се дешавало  у  чувеној Соби 101. „Сви знају шта је у соби 101“, каже О’Брајан. „Умрети мрзећи их – то је слобода“, мислио је Винстон. Али након одласка у Собу 101, Винстон схвата да је слобода само илузија. Међутим, Фројд сматра да лична слобода није „производ културе“ јер развојем културе она доживљава ограничења. Зато се Винстон постпено претварао „у уста која су говорила; руку која је потписивала све што су од њега тражили“.

Партија је увек знала највеће страхове својих поданика, у томе је била њена огромна моћ. За Винстона је то било страх од пацова. Полиција мисли открила је од чега се Винстон највише плаши након његовог разговора са  Џулијом  у Чернгтоновом  скровишту.  Соба  101  функционише по „принципу ужаса“. Након што призна да мрзи Великог Брата (причајући у сну), Винстон доживљава врхунац мучења од стране Полиције мисли. Буквално се суочава са својим највећим страхом, лицем у лице, када му конструкција маске са кавезом у којем су пацови буде прислоњена на само лице. Само на једно биће може пренети маску, само ако замисли да оно страда уместо њега. То биће била је вољена Џулија. Доведен до стања ужаса, до бола и понижења, Винстон издаје оно што му је најдраже и коначно узвикује: „Џулији! Џулији! Не мени! Џулији!“. У Соби 101 жртви се одузима оно што највише воли. Када му је одузето оно до чега му је највише стало, када је коначно сва хуманост из њега испијена, од Винстона не остаје ништа сем измученог тела. Винстон остаје „последњи човек; затвореник људског духа“, како га назива О’Брајан. Фигура самог Винстона на крају романа представљена је као сабласна: Винстон је мршав, 25 килограма лакши, без зуба, без косе, погнуте кичме… Када га буде таквог угледао, О’Брајан ће Винстона назвати обичном врећом смећа – „Ако си ти човек, онда је ово човечанство“. Човечанство које погнуте кичме једва успева да понесе сав терет који му власт намеће. „Човечанство – то је Партија“. Такав О’Брајанов закључак о судбини човечанства оставља читаоца без наде. Након дужег процеса „испирања мозга“, Винстон бива „излечен“. Сада тврдња да су два и два пет за Винстона представља једину истину. У завршној сцени, док Винстон испија џин своје победе у кафани он схвата да је извојевао победу над собом – „Волео је Великог Брата“. Коначно помирен са апсурдношћу света у коме живи, Винстон почасно заузима још једно место у машинерији Партије стапајући се са масом „ненормално нормалних“.

Аутор: Кристина Гроздановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *