КУЛТУРА КАО ЛЕК ИЛИ ЧУДОТВОРНА КУЛТУРА

Вековима уназад медицина се, укључујући лекове и разне медицинске процесе, нагло развијала и напредовала. Али шта ако су медикаменти, хируршке интервенције и остали модерни медицински подухвати инфериорни неким другим животним процесима? Као на пример образовању, читању и генерално просвећивању. Опште је позната народна изрека коју родбина неретко воли да цитира некоме ко често има здравствених проблема а која гласи – све иде из главе. До скора нисам томе давао велики значај али повучен личним искуством од последњих годину дана био сам приморан да скептицизам смањим. Ово није анализа рада лекара или давање дијагнозе, ово је само субјективан поглед на стање ствари и евентуални покушај мењања тог стања.11230851_930465333692450_2552638193110672299_n

Сведочећи дешавањима која нас окружују, како глобално тако и локално, ретко ко је способан да остане имун на њих. У покушајима да останемо информисани читамо о стварима које нас све више оптерећују, које као да стављају имагинарне окове око наших вратова не пружајући могућност да их се лако ослободимо. Од разних неправди и трагедија до манипулација и вређања интелигенције сваког здравог ума од стране владајућих “елита” тешко је побећи. Оптерећују, гуше, нападају са свих страна. Али шта ако постоји решење, нека врста нематеријалног морфијума која може да олакша “болове”? Тај морфијум би могла да буде култура. Широк спектар ствари које нас ослобађају свакодневних проблема водећи нас у тај чудесни свет материјалних и нематеријалних доказа који неоспориво казују да сваки дан напредујемо и да смо на крају крајева креатори невероватних ствари. Иако на овим просторима ретко конзумирана и у очима владара далеко на листи приоритета ова необична творевина би можда могла бити веома корисна. Иако је човек стваралац културе па се самим тим може рећи да нема културе без човека, не би била лаж и када би се тврдило да нема човека без културе јер сама помисао на тај призор нас упућује на Орвелову “1984” где се уметност своди на пропагандни постер. Од сликарства, преко вајарства, позоришта, компоновања и писања људи су стремили стварању нечега већег од њих самих. Нечега ванвременског што нас води у развој, прави цивилизацијски развој. Пресеци који се праве у историјским књигама и који чине својеврсне границе историјских периода су направљени у оним тренуцима када је неки материјални, технички напредан изум почео да има своју масовну употребу уместо да су они направљени у тренуцима када је човек одбацио старе догме и проширио свој поглед на свет одбијајући да здраво за готово прихвати правила својих предака. Јер не смемо заборавити, а неки скорашњи догађаји нас подсећају на то, да је пре непуног века расна сегрегација била општеприхваћена ствар чак и од најобразованијих људи тог доба.

11781888_930465257025791_473430258484817706_n

Врхунски лекари су сматрали да постоје болести које шире само сиромашни и “обојени” људи па је као последица тога никао низ идеја у чијем је језгру борба за људску еволуцију под називом еугеника. Све ове околности из прошлости нас подсећају да не смемо заборавити на глобално просветитељство које је највероватније и највећи напредак људског рода. Колико год технолошки напредак био битан за развој народа, и колико год он био и предуслов за културолошке напретке, он мора бити секундаран, инфериоран том напретку који нам дозвољава да имамо шире видике него наши преци и обезбеђује темељ на којем ће наши потомци градити своје. Као резултат свега споменутог имамо данашњу велику доступност разним културним садржајима. Класична дела књижевности се могу наћи на интернету потпуно бесплатно, највећи светски музеји имају виртуелне обиласке којима се може приступити из сваког кутка света, најразноврсније позоришне представе су приступачније него икада и сви они имају једну сврху, а то је да оплемене своје конзументе. Зато један број “Политикиног Забавника” може да релаксира и у невероватној мери растерети након бављења исцрпљујућим стварима. На личном примеру сам осетио како та “културна бомба” делује на организам и могу без резерви препоручити свакоме.

Како једна абориџинска изрека каже:

“Сви смо ми посетиоци у овом времену, на овом простору. Ми смо само у пролазу. Наша сврха овде је да посматрамо, учимо, растемо, волимо…и на крају се вратимо кући”.

У јурњави за новим, свежим информацијама прескачемо и занемарујемо старе мудре главе које су у аманет оставиле дела од непроцењиве вредности кроз која можемо да научимо много и тиме улепшамо тај наш кратак период назван живот. Циљ није да занемаримо оно што нас окружује и побегнемо од бављења њиме али свакоме од нас треба повремени одмор и бег од овог света. Узимајући све ово у обзир, у обавези смо да ту нашу примарну сврху – да учимо, развијамо се и растемо, не заборавимо, јер са заборавом ње нестаће и човека.

Аутор: Ђорђе Ивановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *