Kultura i savremeni izazovi – II deo

Kultura i savremeni izazovi – I deo 

Kapitalizam – komercijalizacija, politizacija i tehnizacija kulture

Za relativno kratko vreme, od pre malo više od jednog veka, kada su uspostavljeni, kapitalistički društveni odnosi rasprostrli su se na dobar deo sveta. Malo pre, a naročito posle pada poslednjeg protivnika – komunizma, kapitalizam je počeo da se nezaustavljivo razvija i širi, preporučujući se, a neretko i nametajući se svakom obliku društva i njegove organizacije. Tako je kapitalizmu dodeljen epitet – neoliberalni, iako je u svojoj suštini ostao isti kao stari i postao tek prividno liberalan. Rodno mesto kapitalizma jeste, pogađate, zapadna Evropa, kojoj upravo nametanje neoliberalnog kapitalizma, kao veoma realnog i u praksi opipljivog stvaraoca i sudije svakog društvenog i samim tim kulturnog poretka, omogućava istovremeno plasiranje sopstvenog kulturnog principa življenja, koji bez kapitalizma ne bi bio moguć. Ekspanziju kapitalizma i vesternizacije (koja se ne odnosi samo na evropski već i na još „zapadniji“ – američki zapad), opet, omogućila je globalizacija (ili su oni omogućili nju?) – bilo kako bilo, činjenica je da su ta tri fenomena međuzavisna i da je u tom trouglu svači član nužan, a nijedan sam po sebi dovoljan za potpuno dominaciju nad preostalim društvima i kulturama sveta. Kako je pokretačko sredstvo kapitalističkog sistema novac, tako se njegov uticaj na svaku kulturu u osnovi zasniva tome da vrednost, kao unverzalna osobina i cilj kulture, ustupi svoje mesto ceni, koja je samo put kojim se dolazi do novog cilja – zarade.1) Takva drastična promena veoma bitno utiče na poimanje savremene kulture, koja je gotovo uvek u isključivoj vezi sa gorepomenutim društvenim fenomenima. Konkretno, to znači da više nije bitno da li neka, bilo koja, kulturna tekovina – moralni kodeks, tradicija, umetničko delo, naučni patent, misao i sve ostalo što potpada pod kulturu, samo po sebi vredi, već je njihova vrednost uslovljena odgovorima na dva pitanja koja najčešće odlučuju o njihovoj daljoj sudbini – to da li su i ako jesu, koliko su isplative? Zašto „trošiti“ dar za pisanje na neko, pod pretpostavkom, umetnički vredno delo koje će tek možda biti objavljeno iz desetog pokušaja i od koje će veći tiraž imati nedeljni katalog iz obližnjeg supermarketa, kada se on može iskoristiti i što je važnije, novčano isplatiti u marketingu, advertajzingu i kopivrajtingu… Zašto igrati u predstavi antičke tragedije koju će za jedno veče pogledati 400 ljudi, ako je moguće voditi zabavno-humoristički šou program koji će u istom vremenskom intervalu pogledati 400 000 gledalaca… Čemu naslovi o funcionalnoj nepismenosti dece tek izašle iz školskih klupa, kada novine najbolje prodaju eksplicitne fotografije sa „ukradenih“ telefona estradnih „umetnica“… Zašto raditi, misliti i uostalom – biti, nešto što nije finansijski isplativo kada se pokazalo da više nije važno da li rad i misao oplemenjuju čoveka već da li mu se i koliko mu se isplaćuju. Taj problem sa kojim se suočava svaka kultura u kapitalističkom društvenom, ekonomskom i vrednosnom sistemu naziva se komercijalizacija. Svaki takav, kapitalistički, sistem, u svakoj državi, mora imati svoje političke okvire koji ga sprovode i neretko ozakonjuju – na taj način ostvaruje potpunu vlast nad svim činiocima, stvaraocima i konzumentima kulture. Politizacija kulture se najbolje ogleda u netoleranciji, osudi i zabrani svakog mišljenja koje nije u skladu sa dogmama trenutne političke garniture, a koje su, opet, izdirigovane od strane neoliberalnih centara, organizacija i autoriteta.

Foto: Filil Bosman

Kada se setimo da kultura ne bi mogla da postoji da nije bilo misli i mišljenja postaje nam jasno koliko je u ovom dobu ona ograničena. Postala je moguća jedino onda kada je u službi vladajuće propagande, dok je u svakom drugom slučaju marginalizovana, sputana i ismejana. Dok u komercijalizaciji vrednost kulture diretkno zavisi od isplativosti, u politizaciji ona direktno zavisi od podobnosti – ako je u saglasju sa ciljevima predstavnika vlasti ona postaje moguća, zaštićena i plasirana, dok su joj u suprotnom te počasti veoma teško dostižne. U svakom trouglu mora postojati treća tačka, da bi uopšte mogao da se tako naziva – a pošto je trouglasta kompozicija društvenih fenomena stabilnija od linearne, prirodno je da postoji treći fenomen – tehnizacija. Kao i komercijalizacija i politizacija, ni tehnizacija ne bi bila moguća bez globalnog pogleda i kapitalističkog okvira stvarnosti. Već je bilo reči o tzv. informatičkoj revoluciji koja je bila toliko uspešna da je za sobom ostavila nekada nezamismislivu i neverovatnu tekovinu – novi, virtuelni, svet sa kojim se suočava naš stari i realni. To bi značilo da kultura mora naći način da prodre u taj novi svet, ako želi da u njemu, a samim tim i u ličnim svetovima miliona ljudi, postoji – jer ona, u svom tradicionalnom obliku, u njemu neće postojati sve dok se ne nađe na mreži koja, videćemo, nije ni pogodna, a ni preterano gostoprimljiva za ogromnu količinu, pre svega, znanja, koje svaka kultura u sebi neizostavno sadrži. Ako bismo se pozabavili korenom reči „informatika“, veoma brzo bismo našli sličnost sa korenom reči „informacija“, a to svakako nije slučanost, budući da je informacija osnovna jedinica informatike čija je jedina uloga da što brže i efikasnije skladišti, upravlja i deli svoja pogonska sredstva. Mediji, koji u savremenom dobu počivaju na dostignućima informatike, nas svakodnevno informišu – zasipaju obiljem najrazličtijih informacija od kojih ćemo svaku opaziti čulom sluha, a neke i zadržati u pamćenju, a sve to radićemo da bismo bili „u toku“ sa događajima u ovom tzv. instant vremenu. Taj trend „bombardovanja“ i „punjenja“ informacijama doveo je do dve zabrinjavajuće pojave. Prvo, mnoštvo dostupnih i agresivno plasiranih informacija prouzrokovalo je sve manju zainteresovanost za smisao i verodostojnost istih jer u nekom trenutku mora doći do prezasićenja i stadijuma kada ih um više ne može primiti, pa brani sebe i svog vlasnika tako što stvara štit ravnodušnosti koji onemogućava prilazak i prodor novih informacija. Drugo, delimično usvojene raspoložive informacije stvaraju „iluziju znanja“ koje je nepotpuno, krhko i površno i koje kao takvo može biti veoma opasno2). Na taj način „znanje“ stečeno informisanjem, koje je samo gomila nepovezanih i donekle usvojenih fragmenata javlja se nasuprot koherentnom, celovitom i dubinskom znanju koje kultura, u jednom svom smislu jeste. Tako nešto postaje veoma razumljivo kada shvatimo da znanje u svom tradicionalnom obliku ne može opstati ni na jednoj mreži čiji je smisao da ga konstatno i neverovatno brzo, po automatizmu, menja. Na taj način, poigravajući se sa njenim delovima, pojednostavljujući je i preobražavujući je, tehnizacija stvara zamenu za kulturu, i time direktno ugrožava njen opstanak – jer zašto je negovati i usvajati polako, postepeno i potpuno u njenom punom obimu, kada je to sada moguće mnogo brže i mnogo lakše, i to u dosta suženom obimu? U tom sukobu kulture i njene blede kopije jasno je da je ugrožen original koji, nažalost, ne uživa podršku i podsticaj sa strane jer ne služi nijednom od ciljeva onih koji tu stranu čine. Središte trougla KPT (komercijalizacija, politizacija i tehnizacija) jeste jedno veliko K u oznaci kapitalizma, koji se, u sadejstvu sa globalizacijom i vesternizacijom pokazuje kao jednako ozbljan deo izazova pred koji je naša kultura stavljena. Do sada je mnogo više reči bilo o uzrocima, koji su u prethodnim delovima rasvetljeni u svetlu sopstvenih posledica. Za promenu, u narednom odeljku svetlo će biti preusmereno na verovatno najočigledniju i najvidljiviju posledicu.

Kulturna industrija i proizvodnja masovne medijske kulture i kiča

Dok je u prethodnim redovima kultura predstavljana u svom punom obimu i obliku, specifičnost pojave kojom se sada bavimo zahteva da se usmerimo na jedan njen, često najistaknutiji i najfrekventniji, segment – umetnost. Još od ranih civilizacija, umetnost je, često izjednačavana sa kulturom, uporedo postojala u svom otvorenijem i svom zatvorenijem vidu i okruženju – kao narodna i kao elitna. Nesumnjivo je da su obe kroz istoriju težile i ispunjavale svoje različito postavljene i oblikovane ciljeve, a neretko su se i prepoznavale i spajale u mnogim tačkama svojih bogatih stvaralaštava. Na početku dvadesetog veka, i narodna i elitna umetnost dobijaju ozbiljnu pretnju – kič, koji označava lošu imitaciju umetnosti, a koji je jedno od glavnih obeležja njihvog konkurenta – masovne kulture. Kada se osvrnemo na pojave i fenomene o kojima smo već govorili, postaje jasno kako je masovna kultura samo prirodna posledica svojih uzroka – kapitalizma, globalizacije i vesternizacije. Da bismo to potvrdili, nabrojaćemo njene tri veoma bitne osobine, koje u potpunosti odražavaju njenu prouzrokovanost pomenutim pojavama. Zakon koji masovna kultura poštuje jeste nestalni zakon tržišta. Kao u kapitalizmu, poput svake robe, kultura i njeni proizvodi se proizvode, prodaju i što je najvažnije, troše i to na veliko. Trajnost, kao imperativ kome se nekad težilo postaje nezamisliv, i što je bitnije – nepotreban, jer hiperprodukcija novog obesmišljava samo postojanje starog.3) Bitna odlika masovne kulture takođe jeste njena rasprostranjenost, koja bi bila nemoguća u procesu koji nije globalizacija. Na tome može zahvaliti medijima u svojoj službi, jer su, za razliku od prošlih vremena, danas, oni glavna sredstva komunikacije što im omogućuje da diktiraju i plasiraju sve trendove i pojave koje žele, čineći ih dostupnim svakome ko ima pristup električnoj energiji (što nas vraća na tehnizaciju). Zapadni vrednosni i kulturni model, koji drži monopol nad masovnim medijima, jeste još jedno od obeležja svake masovne kulture u suštini, dok je ono što razlikuje pojedinačne (uglavnom nacionalne) interpretacije iste, upravo kič. Često se postavlja pitanje šta je toliko primamljivo u kiču tj. šta mu omogućava da se sa tolikom lakoćom „uvlači pod kožu“ tolikom broju ljudi potpuno različitih psiholoških, nacionalnih i klasnih profila? Ne postoji jedan, u potpunosti tačan odgovor na takvo pitanje, a razlog za to leži upravo u jednoj od osobina kiča, i ujedno, podjednako primamljive masovne kulture. Da bismo razumeli objektive razloge za uspeh i uspon masovne kulture i njene kič umetnosti nad narodnom i elitnom, potrebno je razlučiti šta je to ona „pozajmila“ od jedne, a šta od druge.4) Demokratničnost i skoro potpuna otvorenost, pokazale su se kao veoma korisne osobine skoro svake narodne umetnosti, dok se kod elitne izdvojilo lepo i privlačno obličje, koje, doduše, neće uvek biti od presudnog značaja. Ono što je zajedničko narodnoj i elitnoj, nadražaj čula i nadržaj duha, koji svaka umetnost izaziva, biće preuzet samo polovično, naravno, u korist čula. Upravo će se ta sposobnost da aktivira čula pokzati kao mnogo isplativija od puke estetike, koja je sve manje presudna kada je konzumacija proizvoda kulture u pitanju. S druge strane, „začudnost“, kao jedan od utisaka koji se prvenstveno odnose na zadivljenost jezičim postupcima u književnom delu ali se može primeniti i na svako umetničko, davaće sve bolje rezultate kako vreme bude prolazilo i okovi morala i stida budu popuštali. Lepota, u današnje vreme bezgranična kategorija, ustupiće svoje pijadestal cenjenosti i traženosti grotesknom, gotovo objedinjavajućoj osobini svega što je proizvod kiča, i zahvaljujući začudnosti takvi prozvodi biće traženi. Moć transformacije, pošto se ne vezuje ni za šta stalno i trajno, jeste presudna za uspon kiča. Ono što je novo, i jedna od tajni trijumfa masovne kulture nad narodnom i nad elitnom jeste neverovatna pojednostavljenost. Njene ambicije se ne odnose na trajnost, niti na vrednost, niti na bilo kakvu duhovnu interakciju sa svojim primaocima – njen jedini cilj jeste zarada, i stoga ona sebi može priuštiti nekada nezamislive osobine, koje su i glavni razlog njene popularnosti. U narodnoj kulturi, stvaraoc i primalac bio je narod; u elitnom je to bila elita – kasnije su te granice pomerene, čak i izbrisane, dok se u masovnoj kulturi izdvaja nov primalac, a pokatkad i stvaralac – masa. Izraz nastao od grčke reči za testo odnosi se na gomilu ljudi koji, logično, imaju neke osobine testa, kao što su npr. lako oblikovana bezobličnost i potpuna pasivnost. Kič umetnost gotovo isključivo aktivira instiktivni deo svesti, koji postepeno počinje da potiskuje duhovni deo, čije je učešće u donošenju bilo kakve odluke netraženo i nepoželjno. Tek tada se nazire stvarni uticaj koji masovna kultura bez ikakve sumnje ostvaruje, jer kao i svaka kultura, ona teži tome da bude usvojena, samo što, za razliku od drugih, sadržaj koji ona nudi jeste isprazan i loš. Zabava, umesto pouke, jeste jedna od deviza koje se iz ove složene problematike mogu izdvojiti. U masovnoj kulturi, krajnjem rezultatu stremljenja globalnih procesa, oličava se najvažnija promena u onome bez čega je kultura nemoguća – ljudskoj svesti. Njeni ukusi i zahtevi su eksploatisani kako bi se prividno zadovoljili, a pošto zadovoljenje nikada nije potpuno, javlja se potreba koja prerasta u zavisnost. Odsustvo čvrstih i trajnih oslonaca koje je nekadašnja umetnost pružala znači da je (samo)svest svakog pojedinca osuđena na dva izbora od kojih je jedan lak, a drugi neuporedivo teži – ona se može prepustiti lelujavoj ispraznosti kiča ili se može vratiti stamenim delima umetnosti prošlih vremena. Kako je potpuni povratak u prošlost nemoguć, ostajemo osuđeni na život u nestabilnoj sadašnjosti i neizvesnoj budućnosti, na čije hirove, nažalost, nismo imuni. U direktnom sukobu vrednosti kulture i bezvrednosti njenog surogata ostaje nesigurno da li će prevagu u borbi za svest i dušu odneti stari ideali ili novi idoli.

Zaključak

Svaki od ovih izazova ponaosob i zajedno sa ostalima označava nadolazeću promenu. Kroz svoju dugu istoriju, kultura nikada nije ostajala imuna na promene, naprotiv, prolazila je kroz njih zajedno sa čovekom, bile one dobre ili loše i postajala donekle drugačija, ali svaki put snažnija. Ono što razlikuje ovaj predstojeći preobražaj od ostalih jeste to što su njegove ambicije i apetiti mnogo veći – on preti da preobrazi kulturu iz postojećeg u nepostojeće stanje, stvarajući svet u kome je ona nepotrebna i nepoželjna i imajući spremnu zamenu za nju. U vremenu vladavine prava na izbor, on, potpuno paradoksalno, kao da ne postoji. Prinuda, iako možda ne izgleda tako, jeste odnos koji opisuje savremeni svet. Koliko god se odupirali novoj kulturi življenja, ona nam je nametnuta kroz svaki mogući kanal prodora i uticaja. Izbor svakako postoji, ali odnosi se isključivo na pojedinca koji, još uvek (u većini društava), ima pravo da bira, ali samo za sebe. A kako je čovek, pre svega, biće zajednice, neizostavno je da se njegov lični izbor sukobi i bude, bilo misaono bilo fizički, nadjačan od onog kolektivnog, koji, opet, ne mora biti svesno napravljen, ali kakav god bio, tu je. Poput čoveka, i kultura je, koliko stvar ličnosti, toliko i stvar kolektiva, što znači da bez obzira na oblik koji pojedinac neguje u sebi ona opstaje i prenosi iz oblika usvojenog u kolektivu – porodici, zajednici, narodu, naciji i društvu. Upravo zato, osvešćenje pojednica ne znači ništa dok se, kao u zlatno doba prosvetiteljstva, ne proširi na grupu i na grupe, i sa putem njih, na celo društvo. Sa stanovišta autora ovog teksta, ne postoji ambicija o tome da će se njime nešto promeniti u nezaustavljivom toku vremena i putu koji civilizacija sledi, ali ostaje, pre svega, želja da, ako ništa drugo, barem budemo svesni pravca i usmerenja kojim idemo, jer kada bismo znali više, možda bismo mogli da iskoristimo to, tako teško stečeno, pravo na izbor. Možda bismo, svi zajedno, izabrali da spasemo svoju kulturu i tako sačuvamo svoje duše, koje bi u svakoj suprotnoj opciji postale, ne žrtve, već (ne)namerni saučesnici u namerenom zločinu nad najvećim ljudskim dobrom.5)

Autorka: Tamara Babić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Tomić Zorica, NEWs AGE, Službeni glasnik, Beograd, 2008, 38.
2. Ibid, 76.
3. Ibid, 72.
4. Mekdonald Dvajt, Teorija masovne kulture, Jelena Đorđević (prir) Studije kulture, Službeni glasnik, Beograd, 2012, 51-52.
5. Spisak korišćene literature:
Božović Ratko, Leksikon kulturologije, Agencija “Matić”, 2006.
Gidens Entoni, Sociologija, Ekonomski fakultet, 2007.
Đorđević Jelena, Zbornik Sudije kulture, Službeni glasnik, 2012.
Tomić Zorica, NEWs AGE, Službeni glasnik, 2008. 

One thought on “Kultura i savremeni izazovi – II deo”

  1. 1. Zavrsna poenta o potrebi dobrog obrazovanja i prava na izbor kulturnog sadrzaja je odlicna. Izvesni drzavni program bi u tom pogledu bio dragocen. Nasi djaci se susrecu s najvisim delima umetnosti u doba puberteta, kad nije bas vreme za citanje. Kasnije, na ozbiljnijim studijama, mnogi se obrazuju uz minimum doticaja s kulturom i humanistickim naukama uopste.
    2. Teza da globalna kultura ne priznaje razlicitosti je tacna u odnosu na nacije, pre nego na pojedince. I nacionalna kultura slabo trpi razlicitost. Primer: Marina Abramovic u Srbiji i svetu.
    3. Pitanje koje me narocito zanima: globalizacija kao sirina prostora (virtuelnog i realnog koji je brzinom putovanja postao dostupan) u kom covek postaje izgubljen i nevazan. Onaj isti koji je sedamdesetih bio cenjena licnost u svom malom gradu, danas je izgubio na znacaju. Ergo, zivot pojedinca u uslovima globalizacije je izgubio na znacaju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *