Култура и савремени изазови – I део

Увод – о појму културе и размерама изазова

Када се служимо појмом „култура“ у слободним разговорима, расправама и осталим облицима размене мишљења најшеће подразумевамо да је култура „скуп разноврсних производа најузвишенијих домета људског духа“ и готово увек је повезујемо, а неретко и поистовећујемо са уметношћу и њој блиским људским делатностима, што је, у социолошком смислу, погрешно. Схватање културе као изузетно вредне, скупоцене, аутентичне и доступне само достојнима описује становиште оних који културу сматрају елитном. Наравно да је свака уметност веома важан део сваке културе, али у том домену она је управо то – само један од, подједнако важних, делова. Насупрот „елитној“, релативно скоро – са индустријализацијом и коренитим променама у друштву које је иста изазвала, јавила се „популарна“ илити „масовна“ култура. Као што се „човек новог (капиталистичког) доба“ супротставља елитизму сваке врсте у свакој животној сфери захтевајући слободу и право на избор, тако се и „његова“ масовна култура са својим главним оружјем – масовним медијима, у потпуности супротстваља елитној, али и народној, култури, тако што обесмишљава њихове вредне и бржљиво чуване тековине и достигнућа која постају упрошћена, извитоперена и потпуно доступна маси кој(а)(ј)ој служи, кријући се притом иза две главне тековине савременог грађанског друштва које су готово увек средства, а скоро никад циљ. Између ова два, прилично искључива гледишта на појам културе, издваја се француски филозоф и културолог Едгар Морен који сматра да културу, као најуниверзалнијуу тековину искључиво човековог битисања и дејства, не треба одвајати од људске свакодневице (организационих принципа сваког друштва, тзв. егзистенцијалних кодова) тако што ћемо је свести на домене научних сазнања и уметничких израза.1) На тај начин, обједињујући сва подручја људске активности кроз историју, можемо разумети културу као, условно речено, образац, код, принцип живљења сваког људског бића које својим рођењем, одрастањем и сазревањем свесно и несвесно постаје следбеник барем једне, а често и више култура и подкултура. Иако не постоји једна једина општеприхваћена дефиниција културе, важно је конкретизовати је у што већој мери, како бисмо што тачније и свеобухватније замислили широко поље постојања и испољавања сваке културе. У тој сврси, а у вези са претходно објашњеним гледиштима, послужићемо се речима британског социолога Ентонија Гиденса који каже да Култура једног друштва обухвата како нематеријалне аспекте – веровања, идеје и вредности, који чине садржај једне културе – тако и материјалне аспекте – објекте, симболе или технологију кроз које се садржај културе изражава. Сада када смо донекле расветлили појам и значење прве речи насловљене теме, можемо пребацити тежиште увода на синтагму – „савремени изазови“. У данашње време, веома често коришћена реч „изазови“ не захтева додатна објашњења, али је потребно побројати оне са којима је наша култура суочена, а којима ћемо се, касније, у раду бавити: глобализација и вестернизација културе, капитализам (комерцијализација, политизација, технизација културе), културна индустрија (проблем масовне културе и успона кича). Када културу посматрамо као најширу област искључиво човековог делања и постојања, извесно је да ћемо схватити да утицај горепоменутих појава, процеса и промена одавно превазилази границе политике и економије које су ништа друго него најснажнија средства контроле и моћи над човеком, и опет, чиниоци његове културе. На основу тих закључака можемо претпоставити да су оштрице ових многобројних процеса уперене ка (против) онога што чини центар појединачног и колективног постојања сваког људског бића – култури.

Свет који се мења – глобализација и вестернизација културе

Развој комуникација, информационих технологија и транспорта омогућиле су интензивирање контакта и везе између локалног и глобалног и на тај начин допринеле стварању највећег и најснажнијег друштвеног феномена данас – глобализације. Најједноставније, глобализација представља скуп свих процеса који подстичу и интензивирају друштвене односе и међузависност широм света.2) Кључна синтагма у појму глобализације јесте „проток информација“ – да нема њега, тешко да би глобализација била могућа у облику у ком је познајемо. Глобални медији, који су најчешће основни извор информисања локалних медија, својим пратиоцима, директно и посредно, свакодневно достављају огромне количине информација о догађајима из свих делова света, а будући да тај тренд траје већ неколико деценија, извесно је да су иза њега остале одређене последице. У светлу теме којом се бавимо, нас занима конкретан остварени и потенцијални утицај глобализације на културу савременог човека. Ако кажемо да је преспектива, тј. одређење и усмерење погледа на стварност, један од важних елемената сваке културе приметићемо да је глобализација у веома кратком року успела да помери локалну и националну културну (самим тим и економску и политичку) перспективу ка глобалној, која у овом контексту означава супротност националном, а која се огледа у општој, јединственој, једнообразној и заједничкој перспективи. То значи да свест сваког појединца више није омеђена државним и националним границама, напротив, она их без икаквих ограничења прелази на путу преображаја из свести о грађанину државе у свест о грађанину света који је одговоран, који се пита и кога занима све што се у његовом свету дешава.3) Тако објашњена, промена перспективе се не мора нужно разумети као нешто лоше и непожељно – осећај заједништва, припадности, алтруизма и хуманости без предрасуда увек је и више него пожељан, али не можемо а да се не запитамо шта тај нови осећај често претеране бриге, радозналости и заинтересованости за глобално значи за национално и да ли превазилажење различитости истовремено значи одрицање од истих? Иако би, теоретски и идеално, слика „глобалног света“ и његовог устројства требало да означава поједнаку и уједначену „битност“ свих, у њему равноправних, држава света, здрав разум, а и чула вида и слуха нам ипак говоре другачије. Уместо да све националне културе (које заједно чине ону светску) заједно са својим тековинама, вредностима и достигнућима буду подједнако цењене, доступне и схваћене у добу када је то могуће више него икад у људској историји, оне су неретко осуђене и скрајнуте како случајно не би заклониле светлост оне културе која себе сматра супериорном, а коју популарно називамо западном.4) Западна култура има свој језик – енглески, своје божанство – новац и свој либерално – (квази)космополитски систем вредности, а уз све то, један веома незгодан сплет особина – безразложна самоувереност у комбинацији са ароганцијом, безобзирношћу и осионошћу, на основу којег сама себи даје за право и за задатак да прогута све оне, по њеном схватању, варварске, нецивилизоване и недовољно развијене културе. Питање које из ових речи логично произилази гласи: да ли је глобализација омогућила вртоглави успон и превласт западне културе над сваком осталом или западна култура користи глобализацију у испуњењу својих империјалистичких тежњи? Пошто је за ваљано решење ове комплексне дилеме потребно много више сазнања, речи и страница, оставимо ово питање за слободна размишљања поводом теме којом се бавимо, а вратимо се на тежиште које треба да расветлимо. Једна од забринутости коју глобализација својом појавом, трајањем и јачањем ствара, односи се управо на успостављање „глобалне културе“ која би у реалности много више била западна него „глобална“.5) За таква мишљења постоје објективни разлози – сведоци смо тога да је с падом комунизма пала и последња препрека ширењу већ поприлично распрострањеног западњачког стила живота и система вредности тј. културног образца који у мањој или већој мери усваја и следи готово сваки појединац, без обзира на којој страни света живео. Тај процес, који постоји и делује упоредо са глобализацијом, назива се „вестернитзација“. Довољно је само отићи у тржни центар и осетити се као „грађанин западне (а захваљујући глобализацији и сваке друге) стране света“ – окружени сте најпознатијим и најприступачнијим светским брендовима, који вас у својим огромним добро осветљеним локалима запљускују огромним количинама не тако јефтиног асортимана робе коју ћете сатима разгледати (ако желите да заиста погледате цео асортиман) обавезно слушајући највећи хит са топ листе енглеског говорног подручја, док на последњем спрату можете отићи у биоскоп на чијем је репертоару најчешће преко 90% филмова искључиво холивудске продукције и готово строго забавног карактера, а после тога можете презалогајити нешто у једном од многобројних ресторана брзе хране и вратити се кући, исцрпљени, истрошени и потпуно спремни за сутрашњи радни дан који мора бити победнички ако мислите да наставите живот у новом стилу.

Глобализација је, великодушно, омогућила да се малтене свако од нас, барем на један дан, може осетити као моћни човек са запада. Кризе у које западају националне културе, а самим тим и национални идентитети и интереси јесу стварне и реалне – било да се ради о потпуном губљењу истих или стварању „хибридних идентитета“ састављених из елемената опречних културних извора и глобалних, често супротстављеним оним националним, интереса. Глобализација се, заједно са вестернизацијом, испоставља као тешко премостив изазов како за универзалну људску, тако и за националне културе. Приметне су, барем у земљи у којој ми живимо, не тако повољне последице у виду отуђења, обезличавања, обесмишљавања и дезоријентације човека насилно гурнутог у огромни свет који не мари за њега и који не толерише различитост нити у једној сфери постојања, осећања и мишљења. Ни за једну од њих, наравно, није постојало упозорење, али остаје мисао о томе како су оне могле бити предвиђене, и као такве, колико толико неутралисане. Најтрагичије у свему томе јесте реална могућност да ће у једном тренутку, повратак из тог великог света у онај мањи, у ком смо у много већој мери прихваћени, схваћени и збринути него у великом, бити немогућ, јер нашег малог света и његове културе више неће бити. Такво, не усамљено, у неку руку апокалиптично становиште јесте само показатељ огромних и неограничених размера погубног утицаја који глобализација огромном брзином остварује на плану људске и националне културе сваког појединца и нације. Шта је, осим горепоменутих развоја технологија и техника, омогућило незајажљиву доминацију глобално-западне културне перспективе на штету сваке људске и националне, објаснићемо у наредном одељку.

Ауторка: Тамара Бабић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Божовић Ратко, Лексикон културологије, Београд, 2006, 15.
2. Гиденс Ентони, Социологија, Економски факултет, Београд,  2007, 55.
3. Ibit, 55.
4. Ibit, 69.
5. Ibit, 70.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *