Krug, točak

Život je u stvari krug, a ne pravolinijsko kretanje napred. Točak, izum točka već je nadrealizam. Suprotno lovcu, ratniku, radniku, biznismenu, političaru, muškarcu koji traži ženu, ljudi koji žive u krugu nisu ljudi odluke. Kakve odluke bi trebali da donosu i zašto? U kružnom svetu ne postoje problemi koje treba rešavati. Ne postoje mnogi pojmovi kao što je, na primer, ekologija. Ona je već svedočanstvo problema; tačnije odsustva sklada čoveka sa prirodom, ne toliko onom koju opaža svojim pripitomljenim čulima već onom u sebi samom. U kružnom svetu ne postoji vizuelno opaženi svet preinačen u onaj pojmovni, neposrednost doživljenog preinačena u reč, rečeno napisanog, napisano rečenog. Zaobilazni putevi, zaobilaznice, interpretirane kao početak božanaskog prisustva na zemlji, u svetu: „Na početku beše reč…“ Ne postoji želja, potreba da se negde stigne, da se nešto postigne, ovaploti, osmisli, dizajnira, projektuje… Današnji čovek to najpre oseća kada je na godišnjem odmoru, na primer na letovanju, tamo gde mu je sve potaman, ili bi tako bar trebalo da izgleda. Od kada je crtež kruga zamenjen izumom točka, takav čovek je sve manje u stanju da sagleda, uvidi smisao (nacrtanog) kruga. Zato mu vreme letovanja, gde mu je sve potaman, ili bi trebalo tako da bude, posebno na duži rok, izgleda besmisleno.

Zar bismo trebali da živimo samo? Usaglašen sa normama takozvane druge prirode, nije u stanju da podnese standarde one koja je prošla – prve – mogla bi da ga zavede, odvede ili možda optereti sećanjem na odavno usidreni jaz (hijatus), između onog nekada i ovog danas, za koji je rođen da služi poslušno kao vojnik; podanički, kao prosečno fabrikovan građanin, ili kao dobro podmazan zupčanik, poluga, šraf, točkić. Za to se naravno i školovao. Čovek se, ne znamo tačno od kada, uspravio – nije više prljavi četvoronožac. On može, za razliku od njih, da stvara i proizvodi. Može da gradi, planira, konstruiše, definiše, redefiniše svet i svoj život. Onaj život izvan kruga koji je značio, govorio, darivao, danas, uglavnom, zaboravljeni smisao. Smisao koji je ljudskom rukom nepravilnog geometrijskog oblika, nacrtao čovek. Onaj čovek koji nije znao za napredak, za njegov pojam jer je još živeo u kružnom svetu, prvom, prvobitnom, primordijalnom, čistom, pre pada u vreme, u istoriju, u doba pećinsko. Imao je svojstva božanskog, besmrtnog, nevinog. Svojstva, osobine koje danas vidimo na licima dece, recimo petogodišnjaka, ili na licima plemena Masai; ni trunke zlobe, zavisti, pohlepe… Civilizacija ima najduže i najjače ruke, ruke od čelika, betona, dvoličnosti…

Hvala Žozefu Munijeu, izumitelju betona, bez koga ne bismo znali koliko smo daleko otišli… Hvala gospodinu Henriju Fordu, kome možemo posebno da zahvalimo na izumu pokretne trake, fordizmu, i činjenici da današnji (malo)građanin, neće da ide peške, ni dve stotine metara, ako već ima automobil – koji (početkom XX veka), nije više stvar prestiža već civilizacijska neophodnost. Gospodin biznismen Ford, nije imao u početku mnogo uspeha, u prodaji svojih vozila, ali nije odustao, uložio je još više novca u reklamu, i prodaja je krenula. Što je tema za poseban tekst pod naslovom „Moć reklame”. Hvala svim pronalazačima svuda, što su nas poučili kako da izađemo iz primitivizma kružnog. U medijsko zavođenje, pardon, reklamiranje, ulaže se i danas više novca nego u sam proizvod. U tome je ključ uspeha. Tajno – javna šifra. Formula.

Ilustracija: Đorđe Milović

Formom točka, nekada tek crteža kruga, čovek savremeni želi da zasigurno negde, bez po muke, udobno stigne, da tamo gde je stigao nešto verovatno i postigne; obuhvati, dodirne, proširi, začne svet samo njegov, specifično ljudski, na koje on, bez sumnje, ima moralno pravo, pa čak i obavezu. U ime( ideje) Napretka. U ime budućnosti, svoje, svoje dece i svoje nacije. Možda čak i sveta. Života samog. Vrlo funkcionalnim putanjama našeg „teškom mukom“, genijalno osvojenog smisla. Smisla izvan kruga. Napred, napred! Ali kuda? Od kruga do točka podređenog svetovnom kultu civilizacijskom. Setim se toga kada god prođem ulicama ovog grada, nazvanog Belim, uhvaćen, u kulturu masovnog, u kojoj – bar delimično – gubim svoju pojedinačnost, prodajem, neželjeno, bar donekle, auru svoje neponovljivosti. Zaboravljam, bar nakratko, smisao (crteža) kruga. Zar bismo trebali da živimo samo?

Autor: Đorđe Milović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *