Kriza identiteta i kriza ljubavi u romanu “Omiljena igra” Lenarda Koena

Lenard Koen je izraziti lirik. I dok je pisao poeziju i dok je pisao prozu, poetski princip ga nije napuštao. Kako je u svom autobiografskom romanu napisao: ,,Ja sam se do određenih godina događao stvarima, a onda su se stvari počele događati meni“ (Koen 2011: 33).

I upravo taj umetnički strah od života, ali i sukobljavanje  sa njim, uprkos svemu, kreirali su sukob unutar samog pesnika i odredili osnovnu poetsku misao, koja se kao nit, provlačila kroz njegovu poeziju i prozu. Kontrolisanje života, a onda odustajanje od te kontrole, okrenutost asketskom i zenu, meditacijama, ali i raskalašno uživanje u opijatima i ostalim iskušenjima, kojima nije mogao, niti želeo odoleti. Izraziti romantik po prirodi, predstavnik čuvene bit generacije modernih pesnika šezdesetih godina, opsesivno se bavio dominantnim temama: Bogom i Ženama. Popularnu poeziju nisu zanimale konvencije, moral srednje klase, intelektualni akademizam, ispraznost šablona religijskih mišljenja… Koen je bio pesnik pustih ulica, pijanih lutalica i beskućnika, mračnih luka, boemskih četvrti, kafana i sumnjivih skrovišta, likova sa margine, poput trubadura posedovao je srce deteta i pesnika, koji živi svoju muziku i poeziju. U njoj su preovladavale teme koje će se ispostaviti kao dominantne kako u poeziji, tako i u prozi. Religija, mitologija, istorija, ljubav, ali i gubitak svega pomenutog. Iz tog gubitka u njegovim delima često se rađala ironija, a u životu klinička depresija, koju je lečio, kada nije mogao pisanjem i muzikom, na visokim planinama zen-budizma. Pre nego što će se u Njujorku 30. aprila 1967. godine, prvi put sa svojom numerom, obresti na pozornici sa zadatkom da otpeva neku svoju pesmu, Koen je iza sebe već imao četiri zbirke poezije i dva romana, za razliku od ostalih izvođača, jer je sredinom šezdesetih u Americi sve vrvelo od ljudi i žena sa akustičnim gitarama, koji su učestvovali u obnovi američkog popa. Romani su, po mišljenju mnogih tadašnjih kritičara, pomogli Koenu da shvati da nikada neće postati prozni pisac, a u magnovenju je ostalo pitanje da li je Koen muzičar ubio Koena pesnika, ili obrnuto.

Pesnički uticaji na mladog pesnika bili su mnogobrojni. Studirajući književnost na Univerzitetu Makgil u Montrealu, veoma se zainteresovao za Remboa, Jejtsa, Paunda i Eliota, što pesme iz prve zbirke poezije pod nazivom Hajde da poredimo mitologije, potvrđuju, ali isto tako pokazuju gnev i promenu raspoloženja mladih ljudi šezdesetih. Njegovi pesnički koreni sezali su i mnogo dublje, u tradiciju Biblije, religioznog iskustva zapada, judaizma, a uzore u prozi je tražio i kod Servantesa, Albera Kamija i Sartra. Ipak, najveći uticaj na mladog Koena izvršio je španski pesnik sa svojom imaginativnom, vizionarskom, romantičnom poezijom, Federiko Garsija Lorka. Lorka je bio prvi pesnik koji je uspeo da dirne Koenov senzibilitet. I po raspoloženju, senzibilitetu, romantičnom buntovništu, ciganskom lutalaštvu, Lorkine pesme imaju sponu sa Koenovim. To što je Lorka u Španiji bio poznat kao ciganski pesnik, i koliko god mu je taj naziv smetao, i podsećao na neobrazovanog, nekultivisanog divljaka, a njegove njujorške pesme bile pune usamljenosti, očaja, pustoši velikoga grada, toliko je još bliži bio Koenovom senzibilitetu, i osećaju modernog romantičara. I ceo taj talas moderne kulture i bit generacije nosio je u sebi to romantično propadanje i dekadenciju jedinke u ogromnom bezličnom gradu. Koenova druga zbirka poezije Cveće za Hitlera inspirisana je Bodlerovim Cvećem zla. I kao što je Bodler, kao romantičar, težio nekonvencionalnom, iracionalnom, morbidnim slikama smrti i samoubistava, tako se i Koenova poezija i proza često odlikovala preteranošću izraza, veličajući mračne i sumorne trenutke stvarnosti. Ali, evidentno je, da kao dominantna crta, poput predugačkog snopa svetlosti, kroz ceo njegov pesnički i prozni opus, proteže se vapaj za slobodom i duhovnošću, kao jedinim izlazom iz ustajalog kruga stvarnosti koja guši. A sva njegova preokupacija popularnim temama, koje su u sebi nosile slike Boga, različitih i suprotstavljenih religija, ljubavi, telesnosti, meditacija, alkohola, žena, bila je samo sredstvo kojim je posezao da bi lakše došao do slobode i duhovnog prosvetljenja.

Omiljena igra

Većina kritičara složila se u jednom, da je: ,,Roman Omiljena igra uspelo i celovito delo mladog kanadskog autora, kojeg sa punim pravom smatraju jednim od omiljenih figura savremene popularne kulture i jednim od najoriginalnijih pop-pesnika današnjice“ (Baučer 2008: 45). Roman po mišljenju mnogih podseća na čuveni film Sema Mendeza Američku lepotu, po senzibilitetu, temama putenosti, mladosti, erotike, strasti prve ljubavi. Ali i elementima popularnog histeričnog realizma, kojem je ovaj film i pripadao. Osim, evidentno, isprekidanog ritma početka romana, u velikoj meri on sadrži elemente bildungs romana, koji su vešto, a i na pomalo ironičan način, uklopljeni u mozaičnost i asocijativnost proznog tkanja priče, jer prate potragu za identitetom mladog umetnika u velikome gradu.

Roman je nastao za vreme piščevog boravka na grčkom ostrvu Hidra, gde je 1959. godine boravio kao stipendista Umetničkog saveta Kanade. Nakon povratka u Kanadu, 1960, izdavač kome je Koen ponudio rukopis odbio je štampanje pod izgovorom da je roman nazanimljiv, opterećen seksom, i lascivnim scenama1). Ali je drugi engleski izdavač ipak prihvatio delo, korigovano i izmenjeno. Važno je istaći, neopravdano zameranje pesniku na nekonvencionalnosti kompozicije, preopterećenosti seksom, smatranje žene isključivo kao objekta, koji  služi kao ispunjenje muškarcu, da roman nema radnju, i nit pripovedanja. Ali je u svakom pogledu postmodernističko delo, nalik Džojsovom Portretu, acocijativnišću, mozaičnošću kompozicije, poetizaciji proze, vizijama, toku svesti, ali i snažnom elementu ironije prema ograničenju koja se umetniku nameću. Omiljena igra je priča o mladom umetniku i njegovom odrastanju u Montrealu, njegovom opiranju konvencijama i savremenom svetu, traženju pravih-pogrešnih uzora, pa se delo može tumačiti i kao parodija bildungs romana. Kad je reč o aspektu narativne priče, roman je daleko od klasičnog i predstavlja pravu popularnu prozu. Nema zapleta, tipskih i napetih dramskih situacija, plastičnosti i uslovljenosti likova. Obiluje dramskim slikama, tematskim vizijama, i bogatstvom jezičkih sredstava. Glavni likovi Koenovih romana su pesnici-umetnici koji preuzimaju ulogu modernih proroka, poput biblijskih junaka, glasnogovornika moderne epohe. Omiljena igra predstavlja poluatobiografski roman, mešavinu autobiografije i fikcije. To je priča o Lorensu Brivmanu, jevrejskom momku iz pristojnog montrealskog predgrađa, koji želi da postane pesnik, i time se izdigne iznad svetine srednje klase kojoj je, ipak, i sam pripadao. Sam pisac je priznao da je većina događaja u delu istinita, i da je, uistinu, proveo mladost kopirajući kanadske bit pesnike po načinu života, boemiji, opijatima, buntovništvu, bez obzira što je poticao iz srednje klase, kao sin jednog dobrostojećeg jevrejskog proizvođača odeće, a i da je glavni motiv pisanja poezije, ustvari, ne opsednutost telesnošću i morbidnošću seksa, već žena i sva ona mističnost i privlačnost koja uz nju ide.

Da bi se savladala sadašnjost i budućnost, mora se introspektivno okrenuti prošlosti i njenoj tradiciji, kao i unutrašnjim slojevima kulturnog nasleđa. Igra iz naslova ne upućuje na puke i prolazne seksualne igre kojima obiluje roman, već na jednu jedinu igru, koju je volela Liza, junakova prva ljubav iz doba dečaštva. Ona i Brivman su se takmičili ko će ostaviti lepši otisak u tek, na površini zemlje, napadalom snegu.  Simboličnost ove igre je višeslojna i pokreće više pitanja. Od svih ljubavi u mladosti glavnog junaka, on pamti nevinost prve, ali i njen sukob i nadmetanje. Pisac se pita da li je u savremenom svetu ljubav, ona prava, iskrena i čista, zaista moguća, ili je sve odblesak interesa i prolaznosti, koje nam nudi savremeno doba. U jednoj sceni on i Liza su se otvoreno sukobili, da je rezultat bio rvanje po snegu i odmeravanje snaga, što može da sugerira i na promašenost ljubavi, pogrešnih izbora, nerazumevanja, rivalstva, ali i pitanja da li ljubav u savremenom svetu, uopšte, postoji. Mnogi kritičari naveli su ga da pomisli, iz više razloga, da je napisao nešto prljavo i ružno, uprkos čistoći i nevinosti glavne teme dela. Ipak ga je podstrek koji je dobio od književne agencije Abelard-Šuman u Njujorku, naveo da se i dalje afirmiše kao uspešna mlada nada moderne kanadske književnosti.

Uticaj i odnos prema tradiciji

Koenov stav prema religiji ne može se okarakterisati kao konvencionalan ili kao nešto što predstavlja strah od božijeg gneva, kazne i krivice. Osim što je u delima, pa i u ovom romanu, kroz većinu seksualnih doživljaja stremio ka nečemu većem i sveprožimajućem, on je Boga shvatao kao sveprisustvo u svim ljudskim odnosima, u svim stvarima koje ga okružuju. Svaki čovek je Bog u malom. Mi ljudi, po njemu, možemo biti subjekti i objekti, naspram Njega, ali isto tako možemo se osećati kao delići stvarnosti koja se deli, ali u svakom delu postoji ta božanska nit. Sa druge strane, u Omiljenoj igri, glavni junak sebe oseća kao izabranog, kao proroka, i nekog koga će gomila slediti, nekog ko poseduje natprirodne moći. Ovakav stav potekao je kao rezultat moderne kulture, narcističnosti toga vremena, njegovog stremljenja, ali i umetničkog senzibiliteta. Još kod starih romantičara pesnik je bio izabranik, prorok, sumanuti genije, ludak koji propoveda svoju veru. Narcizam popularne kulture izdvaja pojedinca kao takvog, ali vremenom, za razliku od romantičara, svi oni postupaju po šablonu. U to vreme popularno je bilo okrenuti se meditacijama, istočnjačkim religijama, i njihovim različitim pravcima.

U stremljenju ka nečem daljem, a kada se gubila kontrola u seksu, alkoholu, opijatima, posezalo se za asketizmom i mirom. Koen se veoma rigorozno pridržavao strogog režima zena, iako to nikada, suštinski, nije hteo da prizna. Uistinu, on je bio potpuni preobraćenik i zaređeni budistički sveštenik. Uticaj zena u njegovim delima nije toliko prisutan kao uticaj judaizma i hrišćanska, ali se ipak  oseti meditativno raspoloženje i konteplativnost. „Da valovita brda ostanu u prozračnom mraku praskozorja. Da drveće nikada ne obraste lišćem. Da crni gradovi spavaju u noći dugim snom poput Lezbijinog ljubavnika. Da monasi ostanu u nedovršenim  manastirskim zdanjima u četiri sata izjutra čitajući molitve na latinskom.“ (Koen 2011: 98) Ovakvi lirski pasaži kao tanka nit provlače se kroz ceo roman. Rana očeva smrt i majčino potonje ludilo, okarakterisani su i kao uzrok otuđenosti i usamljenosti glavnog junaka. Njegova nemogućnost da postane kao otac i muška figura od autoriteta, kosi se i sa prihvatanjem majčinog ludila. Koen na veoma jasan način pokazuje u romanu odnos majke i sina bez odnosa. Dok je posećuje u bolnici za duševne bolesnike, on poput zvuka na radio aparatu, uključuje i isključuje majčin glas. Majčini monolozi su dugi, monotoni, neurotični i nepovezani. Pisac ni u jednom delu romana ne problematizuje konflikt u odnosu majke i sina, niti refleksiju tog odnosa na odnose glavnog junaka sa drugim ženama. Ali kroz roman se neizostavno proteže pripadnost jevrejskoj zajednici, posebnost i izabranost. Glavni junak, kao i Hans u Čarobnom bregu, kroz ličnost druga iz detinjstva, realizuje deo svog identiteta u sukobu sa tradicijom, ženama, društvom, ali i u pomirenju sa njom. Kranc simbolično predstavlja piščevo drugo ja, užu porodicu, nekog ko zna sve tajne i sa kim se sve može. Onog trenutka kada ga Kranc napušta da bi odvojen od njega, pronašao sopstveni identitet, Brivman odlazi u Njujork i upoznaje, ne slučajno, Šel.

Poznato je da je Koen komunicirao sa više religija,  istočnih i zapadnih. Njegova sklonost ka misticizmu i dubljim slojevima Svetog pisma, rezultat je i okruženja u kome je odrastao. Dosta toga biografskog se poklapa sa likom glavnog junaka. Njegova porodica pridržavala se tradicionalnih jevrejskih običaja, odlazila u sinagogu na sabat i  obavljala tradicionalne rituale petkom uveče. Njegov deda po majci bio je rabin, koji ga je još kao dečaka učio Starom i Novom zavetu, a roditelji su ga učili da vodi poreklo od Arona, visokog sveštenika, i da se od njega očekuje da postane vođa. Kao i glavni junak, smatrao je sebe posebnim, a mnogi kritičari tvrdili su da je Koen narcisoidni genije koji u dubini duše mrzi samog sebe, a da ga je opsednutost sobom i religijom odvela u samoobmanu. Međutim, čitava generacija šezdesetih godina bila je takva, začaurena u okove misticizma i duhovnih učenja kako istoka, tako i zapada. „Gledao je Martina kako briše nos, taj veliki orlovski nos koji je trebalo da smišlja istorijske pohode umesto što je prebrojavao vlati travi i borove iglice.“ (Koen 2011: 121)

Na kraju trećeg i na početku četvrtog poglavlja, Brivman napušta Šel i Njujork i vraća se da leto provede u rodnom gradu. Ljubavni odnos počeo je da ga guši, a povratak je smatrao kao utvrđivanje gradiva vlastite spoznaje, a i obnavljanje prijateljstva sa Krancom. Međutim, ništa više neće biti kao pre. Početak četvrtog dela počinje sa spiskom tela koje je izgubio: pacovom, žabom, uspavanom devojkom, muškarcem na planini, mesecom. Moderna kultura nameće potragu za identitetom kroz gubitke i zrelost pojedinca. Bit generacija pesnika živela je brzo, raskalašno i umirala lepa i mlada. Takav život nametala je sama kultura. Sam junak priznaje da je sve ostavio u najvećoj lepoti i punoj snazi, kao samopotvrdu njegovog narcizma. To leto kada se vratio zatekao je majku u Institutu za mentalno zdravlje i Kranca, koji više nije bio onaj isti dečak, od kojeg se rastao.

Kranc ga zapošljava kao jednog od instruktora u letnjem kampu, gde ovaj upoznaje sasvim posebnog dečaka po imenu Martin Stark. Martin je bio dete izuzetnog dara, polu- genije, polu-ludak, ,,sa neprirodno belim beonjačama“, kao da uporno vidi nešto što normalan čovek ne vidi, množio je u sebi četvorocifrene brojeve, majka ga se stidela, a druga deca ga nisu prihvatala. Brivman je u njemu video sebe, a Koen vođu i predstavnika novog doba. Kranc se sa tim nije složio i simbolično suprotstavio Brivmanu da ga treba tretirati kao i ostalu decu. Rastanak od Brivmana stvorio je novog Kranca, čoveka istog i nimalo posebnog. Koen je, kao i glavni junak, odrastao u duhu klasične i tradicionalne jevrejske sredine, ali je nikada do kraja nije prihvatao i uvek je težio ka nekim drugim smislom u životu, daleko od dosade svakidašnjice. Njegova duša bila je lutalačka i nemirna, baš kao i duša malog Martina. On se vraća u Montreal, ne da bi sreo Kranca, već da bi upoznao posebnog, zlatnog dečaka, koji simbolično predstavlja glasnogovornika njegove generacije, umetnika, koji na kraju tragično strada, a ideali odlaze zajedno sa njim, pregaženi u blatu. Pisac na ironičan način slika njegovu smrt, kako ga je u mulju neprimetno pregazio buldožer, zajedno sa korenjem, granjem i ostalim rastinjem, a da vozač ništa nije primetio. Koen se kao tipičan predstavnik popularne kulture bojao ludila rata, kao i poteza zbunjene i razočarane omladine širom sveta. Kao glasnogovornik modernog doba tom bezumlju suprotstavljao se  otvoreno, simboličnim slikama u popularnim pesmama i prozi, kakve nikada ranije nisu postojale. Religijske i simbolične slike rata i proroka umnogome su doprinele njegovoj borbi za ljudska i građanska prava.

Feminizam, ljubav i žene

Tema rana i traga, kao i sećanja, zastupljena je duž celog romana, kao i pitanje ljubavi i njenog postojanja u modernoj kulturi. Delo je i koncipirano kao isečci toka svesti glavnog junaka, koji se odbijaju od neočekivane i, na prvi pogled, nepovezane asocijacije, a potom počinju priču. Mozaičnost kompozicije isprekidana je stihovima, koji su deo nje, i često imaju ulogu da potvrde piščeve misli tokom pripovedanja. Većina stihova je ljubavna i deo je njegove muzike. Sam naslov romana ukazuje na ljubavnu priču, koja kao omiljena igra ostavlja tragove u snegu. Omiljena igra predstavlja prvu ljubav i devojku Lizu i samo je ona ostavila trag, ona je božanska i čista, pa nas sve to navodi na pomisao da u modernoj kulturi ljubavi nema. Šel je imala ožiljak na obe ušne resice, otac od rana na metku, a majčino ostarelo lice je celo bilo jedan veliki ožiljak. Pisac je iskoristio klasičnost ciklične kompozicije, pa se roman i završava tragovima u snegu, Brivmana i Lize. Ljubav je često rat, koji se završava ranama i ožiljcima. Odnos muškarca i žene kod Koena je često predstavljen kao bojno polje, na kome se oni bore protiv zajedničkog neprijatelja. Često je prikazan kao sukob dveju volja, borba, u kojoj prevlast imaju žene. To je jedan od razloga zašto je, po Koenu, ljubav u krizi. Prvi telesni kontakt koji je Brivman imao sa Lizom, bilo je rvanje u snegu i posle toga Lizu devojčicu više nikada nije video.

Ljubav u modernoj kulturi nije moguća, jer je muška dominacija u krizi. Snagu i istinsku moć imaju žene. Šel je jedina od svih žena imala tu nevinost i čistoću deteta, za kojom je glavni junak tragao posle prve ljubavi. Žena Liza nije mogla da ispuni očekivanja devojčice Lize, koja je bila samo simbol i put do božanskog. Jednog od kritičara Omiljena igra je podsećala na odlazak u pip-šop: ,,U kome voajeri mogu da posmatraju Brivmana kako zavodi sobaricu u vinskom podrumu, Tamaru u iznajmljenoj sobi, Normu u šumi, a Vandu u spremištu za čamce – sve bi to bilo tačno, da ovaj roman ne predstavlja lepu priču, razgaljujuće fizičku, duhovitu i introspektivnu, napisanu sa divnom, bujnom strastvenošću“ (Baučer 2008: 92).

Većina kritičara, naročito feministkinja, složila se u jednom, da u njegovim ranim romanima i pesmama žene predstavljaju medijum čijim se posredstvom ostvaruje neki vid ispunjenja, seksualno ispunjenje ili religiozno, a nekad i jedno i drugo. Insistiranje na njihovoj boji i dužini kose, puti, telima,  bojom kože, guši njihovu individualnost. One su sredstvo za postizanje nekog cilja, a ne cilj sam po sebi. Mnogi od njih su tvrdili da su po Koenu žene jednodimenzionalni likovi koji se bave isključivo trivijalnim stvarima, i služe isključivo da zadovolje njegov narcizam2), pa i narcizam većine muške moderne populacije, te da Koen i muškarce često posmatra na isti način, kao ličnosti koje ostaju u njegovoj senci, i da njegov mračni romantizam većinu likova projektuje prema njemu samom, a žene su često snolike vizije. I sam pisac je izjavio da je roman počeo da piše zbog žena, u nadi da će kod njih postići veću popularnost, i da su one put do njegove druge opsesije Boga. Religiozne i erotske epifanije oduvek su se tesno preplitale u njegovom delu, sveto i profano se uvek mešalo. Berta u romanu, nakon što je nešto odsvirala na flauti, traži od glavnog junaka da kaže nešto „stravično, užasno, pogano“. Koen u romanu želi da združi ljubav prema Bogu sa snažnom telesnom seksualnom žudnjom, bez obzira na posledice.

Pitanje je koliko je pisac, uistinu, želeo da omalovaži žene i da ih predstavi kao obična tela sa brojevima, a koliko da time pokaže i dokaže svoj stav o krizi ljubavi u savremenom društvu. On kroz odnos Šel i Gordona, kao i Šel i Brivmana, pokazuje koliko je savremena ljubav i odnos između dvoje, muškarca i žene, u krizi. Gordon je predstavljen kao frigidni intelektualac kome su brak i ljubav običan paravan njegovog građanskog dostojanstva, i dok je on ugledni intelektualac, a Šel njegova mala ženica koja doprinosi ugledu, dotle je Brivman haotični umetnik, kome taj paravan nije bitan, ali joj ne može, zbog svog duševnog nemira i labilnosti, pružiti pravi oslonac i stabilnost. Pa bi Šel onda predstavljala tipičnu usamljenu mladu ženu u velikom gradu, koja vapi za ljubavlju koje nema, sudarajući se između dvojice muškaraca, koji su na prvi pogled različiti, da bi  na kraju shvatila da ih u suštini nema, i da  osoba koja će joj u isto vreme pružiti sigurnost, ljubav i telesno zadovoljstvo ne postoji, i da je prava ljubav iluzija. Brivman i sam priznaje da nije sposoban da se veže, i da nakon svih žena koje je imao, uključujući odraslu Lizu, on se na kraju romana seća Lize devojčice. Božanski princip ljubavi je dvojak, muškarac u savremenom svetu ne može da voli, pa i da sagleda i objedini ženu kao celokupno biće, istovremeno i telesno i duhovno. Koenu je put do Boga dvojak, ili preko telesne ljubavi ili preko vizije nevinosti prve, a tragovi i ožiljci su rezultat neprestane borbe između muškarca i ene.

Zaključak

Lenard Koen predstavljen je kao otelotvorenje neispunjenih želja mlade generacije i njihovih pitanja koja su ostala bez odgovora. Proglašen je za glasnogovornika emocija te generacije i protagonistu njenog neostvarljivog nastojanja da se izvuče iz ukalupljenosti i usamljenosti. Njegova sposobnost da doživljenu emociju preobrazi u bol i ekstazu, u delima, je velika. I kao što je Brivman u romanu mogao da hipnozom uspavljuje i time manipuliše ljudima u svom okruženju, tako  je i Koen novim i obnovljenim romantizmom uticao na omladinu širom sveta. Nije istina da je Koen muzičar ubio Koena pesnika, i obrnuto. U muziku je ušao kao pesnički i književno dobro potkovan, za razliku od ostalih pesnika bit generacije, pa je samim tim uspešno, za razliku od mišljenja pojedinih kritičara, povezao svoju prozu sa muzikom i poezijom. Teme Boga, ljubavi, usamljenosti, dominantne su i protežu se kroz sva njegova dela.

U romanu je uspeo da objedini isprekidanost kompozicije, poigravanje sa žanrom romana i njegovim konvencijama, uključujući istovremeno elemente visoke i popularne kulture, čime je privukao izuzetno široku publiku. On ovim delom objedinjuje prošlost i sadašnjost, stvarajući drugačiji pojam tradicije, a služeći se mešanjem visokog i niskog stila, klasičnih i modernih izražajnih sredstava, stapanjem tradicionalnog i modernog, elitističkog i popularnog. I koliko god poticao iz dobrostojećeg srednjeg sloja montrealske jevrejske četvrti, Koen je do kraja ostao ,,nežni pastir, sa srcem zveri, visokih planina zena“, ,,ali kunem se ovom pesmom i svime pogrešnim što sam uradio, da ću ti sve nadoknaditi…3)

Literatura
Baučer 2008: D. Baučer, Dilan i Koen, Beograd: Klio.
Jovanov 1999: S. Jovanov, Rečnik postmoderne, Beograd: Geopoetika.
Koen 2013: L. Koen, Omiljena igra, Beograd: Klio.
Fisk 2001: DŽ. Fisk, Popularna Kultura, prev. Zoran Paunović, Beograd: Klio.

Autorka: Miroslava Ninković 

FUSNOTE:   [ + ]

1. U vezi sa ovim je važno istaći i da je kasnije, po objavljivanju romana,  većina feminističkih kritičarki osporavala temu čiste i prave ljubavi u delu, kao i njeno veličanje, ističući da je Koenov stav prema ženama, u romanu, iskljuvo, površan i ne ide dalje od njihovih tela i drugih fizičkih atributa. Sa druge strane, Koen je tvrdio da je samo kroz seksualnost i odnos sa ženom, mogao spoznati Boga.
2. Sigmun Frojd je prvi pisao o narcizmu 1910. godine. Ovu pojavu je imenovao prema grčkog junaku Narcisu, koji je bio zaljubljen u samog sebe i zbog toga stradao, utopivši se u sopstvenom odrazu, koji je primetio u vodi. U modernoj psihoanalizi koristi se termin narcistički poremećaj ličnosti, gde ličnost nije uspela da savlada svoje najranije razvojne zadatke i time uspela da formira svoj identitet.
3. Stihovi  pesme sa albuma iz 1969. godine pod nazivom ,,Pesme iz sobe“, koja je postala himna za sve one koji svoju neizlečivu usamljenost pravdaju potragom za slobodom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *