KRIVICA CRKVE U POSLERATNOJ NEMAČKOJ I AUSTRIJI

Ne postavlja se pitanje da li postoji Bog. Ne postavlja se pitanje ni da li postoji đavo. Ne postavlja se pitanje ni da li je Isus živeo, ko je i kakav bio. Dovodi se u pitanje čovek. Vernik. Pojedinac. Dovodi se u pitanje institucija. Moćna institucija. Zato što je u nekom trenutku čovek umislio da je bog. I počeo je da se tako ponaša. I zaboravio je Boga. O tome se dugo nije smelo govoriti. S tim tabuom se i danas borimo. Šta smemo i ne smemo da kažemo o crkvama i njenim predstavnicima? Koliko veliko mora biti njihovo ogrešenje da se ne bi moglo zataškati?

Pisci primećuju stvari. Imaju poseban pogled. Posmatraju svet oko sebe, vide šta se dešava iza kulisa, boli ih i smeta im to što se događa i ne žele, ne mogu da ćute. Osećaju da je njihova obaveza i dužnost da kažu istinu koju vide, da progovore za žrtve i nevine. Naročito su nemački pisci posle rata imali tu potrebu. Pripadnici naroda koji nosi krivicu i odgovornost za najveće zločine protiv čovečanstva nastojali su i da shvate kako je do toga došlo, ali i da se pobrniu da se ne ponovi. Zato su želeli da (pro)govore. U vreme kad se ćutalo, oni su se oglašavali.

church-in-ulm-germany

U posleratnoj Nemačkoj su pisci pokušali da pokažu licemerje Crkve, one koja je podržavala nacionalsocijalizam, progon i ubijanje Jevreja, a posle rata izašla bez krivice, čistih ruku. Njena podrška je bila tajna, skrivena, diskretna. I o njoj se ćutalo. Nosilac morala, predstavnica Boga, crkva nije ispunila svoju obavezu i postala je simbol licemerja. Ali još uvek moćna. Dovoljno moćna da se njeni predstavnici bez posledica kriju iza nje.

Protagonista romana Hajnriha Bela Mišljenja jednog klovna ne može da ignoriše to licemerje predstavnika katoličke crkve. Poznato mu je kako su oni za vreme rata podržavali nacionalsocijalizam, dok se sada mirne duše i savesti, čista obraza angažuju u humanitarne svrhe i ponašaju se kao da se ništa nije desilo. Međutim, njega niko ne uzima ozbiljno – ipak je Šnir samo klovn, autsajder, luda koja zabavlja društvo svojim otrovnim opaskama.

U Grasovom romanu Oskar, gnom koji je odbio da raste, dobuje u svoj limeni doboš i posmatra svet iz žablje perspektive. I on dospeva u poziciju autsajdera i bespoštedno otkriva tajne malograđanskog društva. Ne čudi stoga što je roman izazvao skandal kada se pojavio 1959. godine – zbog pornografskih i blasfemičkih elemenata. Na njega su se pre svega obrušili predstavnici Hrišćansko-demokratske Unije, vladajuće stranke koja je vodila računa o moralu i vaspitanju mladih ljudi. Kad se crkva i politika udruže da spašavaju duše podanika na scenu stupaju cenzura i zabrane. Čime je Gras izazvao toliki gnev vernika? U romanu preljubnica traži oprost za svoje grehe, a onda nastavlja i dalje da čini greh. Zna da će dobiti oprost, samo treba da se pokaje i ode u crkvu, i nastavi da živi kao i do sada. Dokle ide licemerje vernika pokazuje i scena u kojoj mali Oskar posmatra Nemce sa transparentima na kojima stoji VERA NADA LJUBAV, i zbunjen je, pita se gde su ta vera, nada i ljubav dok jevrejske radnje i sinagoge gore tokom Kristalne noći, a gas koji greje domaćinstva nosi smrt.

4331germanbisho_00000003846

Nacionalsocijalizam i katoličanstvo se u nemačkoj književnosti neretko spominju zajedno. Kao da ih je ujedinila mržnja prema Jevrejima.

Austrijski pisac Tomas Bernhard je u svojim delima neprestano izjednačavao katolike i nacionalsocijaliste i tvrdio da su oni isti, kao i da je antisemitizam u Austriji i dalje prisutan, decenijama nakon sloma Trećeg rajha. Bernhard se u to uverio još kao dete – tokom rata je pohađao školu koja je bila pod upravom  nacionalsocijalista, a nakon rata se vratio u tu istu školu koju su u međuvremenu preuzeli katolici. Skoro ništa se nije promenilo.

U političkoj drami Namesnik Rolfa Hohuta jezuitski sveštenik Rikardo uzalud nastoji da nagovori papu da protestuje protiv progona Jevreja. Nakon što je uvideo da su njegova nastojanja uzaludna, pridružio se transportu rimskih Jevreja u logor smrti u Aušvicu. Drama se naziva hrišćanskom tragedijom, ali ne samo zbog smrti ove fiktivne ličnosti. Nastala na osnovu autentičnog materijala, Gerštajnovog izveštaja o masovinim ubistvima u logorima smrti, drama je pisana s namerom da se dokaže istorijska teza da je papa mogao da spreči ili barem smanji ubistva Jevreja da je hteo, da je odlučno nastupio. U kojoj meri je ova teza bila uznemiravajuća, pokazuju reakcije javnosti. Kad je drama 1963. postavljena na scenu u režiji Ervina Piskatora, izazvala je burne diskusije, ogorčene verbalne i fizičke sukobe, a organizovane su i demonstracije ispred pozorišta i u pozorištima. Drama je postala poznata u čitavom svetu. I to je sve.

Uloga crkve u verskim i nacionalno motivisanim zločinima ostala je tabu. Zna se i ne zna se, govori se i ćuti se, ali zvanično se još uvek ne poklanja dovoljna pažnja ovoj temi. A dok god se ćuti, nastaviće se.

Autorka: Nikolina Zobenica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *