Krekeću li kuvane žabe?

Pre sednice Nastavničkog veća nakon godišnjeg odmora, jedan od iskusnijih kolega poželeo nam je sretan završetak školske godine. Bilo je, eto, potrebno i leto relativnog predaha da bi se posao priveo kraju. Varljivo leto.

Za izvestan broj prosvetnih sapatnika, odmor je započeo promocijom knjige “Veliki štrajk” u izdanju USPRS-a i skromnom proslavom petnaest godina postojanja i rada Sindikalne organizacije Kraljeva u Svečanoj sali opštinske zgrade.

Veliki štrajk zaslužio je i poveliku knjigu, a listajući preko 400 strana teksta, stiče se utisak da su priređivači bili vredni i nakon glavnog, javnog, štrajkačkog “posla”. Motiv – da se zna ko je šta radio. Ostaje, eto, svedočanstvo, ali i pitanje šta smo zapravo uradili.

Imao sam utisak da ću čitajući ispred okupljenih nekadašnje potresne/protestne govore, sada uredno upakovane u papirnu ambalažu, osetiti ukus podgrejane kafe, no nije bilo tako gorko zahvaljujući slatkim obećanjima o nastavku borbe. Jeste da su nas pošteno premlatili, ali nama nikako nije dosta. Ne priznajemo da smo obeutili. Nipošto. Uinat. Povampireno obrazovanje? Ni više ni manje! Savu Savanovića za ministra pa noćne škole da uvede? Profesori da ne ometaju na dnevnoj svetlosti razvoj prosperitetnog društva. Možda će i deca koja preko dana zevaju u klupama konačno malo živnuti, noć je i njihovo omiljeno doba. Letovanja, dabome, do daljnjeg ukinuti, zarad evidentne uštede budžeta i prigodnog bledog tena.

Profesor Matijević ispričao je zanimljivu anegdotu. Urednik jednog književnog lista pita pesnika Bećkovića – “pišeš li šta Matija?”, na šta pisac odgovara da ga je baš krenulo, pa izdavač sa olakšanjem uzvraća: “hvala bogu, hvala bogu”. Počašćen istim pitanjem urednik se gorko požali da već izvesno vreme ne može ni slovce na papir da stavi. Ovog puta Bećković vidno odahnu: “hvala bogu, hvala bogu”. Eto, valja ponekad u tišini zube presložiti. Ko se reči lati, od reči može i da strada.

Đavo ipak ne daje mira pa čovek kopa ponore kad već ne može da probija nebesa. Na jednoj od tribina evidentiranoj u knjizi imao sam zadovoljstvo i čast da nastupam uz prof. dr Ljubomira Protića koji nam je u poverenju pripovedao kako zapravo čovek nikada nema razloga da se boji i da je strah potpuno iracionalan. Zavidimo onima koji neustrašivo žive, u sretnim zemljama možda zaista ima i takvih gargantuovskih ljudi. Ako blavor može da živi bez nogu možda može i čovek bez straha? Čovek-slepić. Hrabro odbija da gaca po blatu pa, eto, gmiže po prašini. Šta je sa nama grešnima, kukavnima, preplašenima? Povampirenima?

Dobili smo najnovijeg punokrvnog ministra koji poznaje i javni i privatni sektor, te nas najverovatnije očekuje nastavak prekrajanja obrazovanja. Izdvojeno je 6000 zaposlenih koji su čist višak, što je prilično dostignuće starog kabineta novog ministra, imajući u vidu činjenicu da se još uvek ne raspolaže ni ukupnim brojnim stanjem povampirene vojske. Ključ je laka pokretljivost (nezaštićenost) radne snage: još manje odeljenja, škola i radnih mesta. Bujica bledolikih tehnoloških viškova. Obećanje (doživotnog?) premijera o dugo očekivanom uvećanju mesečnih primanja pratilo bi i logično uvećanje otpuštanja. U većoj plati uživaće oni koji čvrsto budu držali poklopac sopstvenog sanduka kad grane sunce racionalizacije i dugo najavljivanog povećanja norme. Ministru koji poznaje dva sektora za one najžilavije ministrarstvo će pripremiti dva opciona razrešenja: kome glogov kolac – kome srebrni metak. Dualno upokojavanje.

U međuvremenu, premijer se izgleda premišlja. Da se nije izleteo sa obećanjima? I to zbog koga? Malokrvnih prosvetara? Spopao ga strah da ne ispadne naivan. Preterano popustljiv. I ON se nečega boji! Do najavljenog “zlatnog doba” sasvim lepo će poslužiti i srebrni meci. Vredni savetnici premijera se dosetili da se u našem obrazovanju najmanje sati efektivno radi od svih zemalja u okruženju. Ne mirujemo u svojim katakombama. Švrćkamo se ulicom u po bela dana, što je ekskluzivna privilegija onih koji najmanje rade ali najviše imaju, a ovaj drugi kvalitet zasigurno ne posedujemo.

Ne pominju se ostvareni “objektivni” rezultati na raznim testiranjima kojima nas podvrgavaju poput retko viđanih akrepa iz debelog mora, uključujući i famozni PISA test koji nas svrstava u vrlo sličnu kategoriju sa susedima. Negde malo ispod, a ponegde malo iznad. Imajući u vidu uz to i najmanje izdvajanje iz budžeta za obrazovanje u Evropi, to je možda i svojevrstan podvig naše (sablasne) prosvete! Kukavnih platnih razreda se, na primer, više niko i ne doseća. Njih se valjda svi pribojavamo. Bivši ministar se obavezao da nas razredi čim obustavimo štrajk. Mi poverovali, što je bilo potrebno, ali ne i dovoljno da se željica ostvari. Kako razrezati razrede, ostaje nerešivo pitanje do nekih mudrijih vremena i poštenijih ljudi.

Hajde da budemo jasni kao dan, iako trenutno preferiramo noć. Uzmimo kao “objektivno merilo” indeks prosperiteta kojeg je ustanovio čuveni britanski Legatum institut. Ova renomirana globalna institucija prilikom davanja ukupne ocene državnog prosperiteta vrednuje nekoliko parametara poput ekonomije, šanse za preduzetništvo, zdravstvene zaštite, obrazovanja, uprave, lične slobode i društvenog kapitala. Od 142 rangirane zemlje “čvrsta” srpska ekonomija je na “solidnom” 130. mestu. Najbolje rezultate Srbija je zabeležila (verovali ili ne) na polju obrazovanja, gde je zauzela 55. mesto! No, u koga čaša, u onog i zdravica. A koliko su gosti zapravo zadovoljni domaćinom, ićem i pićem, možda ponajbolje govori još jedan parametar: kada je reč o indeksu zadovoljstva životom, Srbi su hrabro izvojevali ocenu 5,2 što je više nego odlično po srednjoškolskim merilima, ali je skala nažalost akademska sa najvećom vrednošću 10. Ukratko, pali smo na ispitu umeća življenja. To se i dalo očekivati za prestravljene vampire, ali šta je sa ostatkom punokrvnog društva? Ko tu kome pije krv? Svejedno, živeli!

Šta znači biti poražen i ponižen, lepo se videlo i letos kada nam je nakon poluobećanja da će biti namirena sredstva “greškom” oduzeta usred lošeg obračuna proseka primanja prethodnog leta, bez ikakvog “obećanja”, najave ili obrazloženja zapravo umanjen deo isplate. Ćutiš i polako se bariš poput ostalih smorenih žaba u loncu sa barjakom životnog zadovoljstva na pola koplja. Povampirena prosveta, tradicionalno razjedinjena, raspravljaće i o tradicionalnom septembarskom “štrajku upozorenja”, koji će se ovog puta održati pre roka, u avgustu. Da se niko ne uvredi, povredi ili daleko bilo oseti nezadovoljstvo. Upozoreni ste na vreme.

Ne sme se dozvoliti da se indeks zadovoljstva životom smandrlja i ispod polovine skale. Nipošto. Povampirili bi se dodatni segmenti društva, pa bi ponekom možda palo na pamet da potraži uhlebljenje i u obrazovanju. A nas je, eto, već i previše. Prosvetni maratonci vas upozoravaju: “Izlazi iz mog groba!”

Autor: Jovan Pavlović (MozGoDERiNA)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *