Крекећу ли куване жабе?

Пре седнице Наставничког већа након годишњег одмора, један од искуснијих колега пожелео нам је сретан завршетак школске године. Било је, ето, потребно и лето релативног предаха да би се посао привео крају. Варљиво лето.

За известан број просветних сапатника, одмор је започео промоцијом књиге “Велики штрајк” у издању УСПРС-а и скромном прославом петнаест година постојања и рада Синдикалне организације Краљева у Свечаној сали општинске зграде.

Велики штрајк заслужио је и повелику књигу, а листајући преко 400 страна текста, стиче се утисак да су приређивачи били вредни и након главног, јавног, штрајкачког “посла”. Мотив – да се зна ко је шта радио. Остаје, ето, сведочанство, али и питање шта смо заправо урадили.

Имао сам утисак да ћу читајући испред окупљених некадашње потресне/протестне говоре, сада уредно упаковане у папирну амбалажу, осетити укус подгрејане кафе, но није било тако горко захваљујући слатким обећањима о наставку борбе. Јесте да су нас поштено премлатили, али нама никако није доста. Не признајемо да смо обеутили. Нипошто. Уинат. Повампирено образовање? Ни више ни мање! Саву Савановића за министра па ноћне школе да уведе? Професори да не ометају на дневној светлости развој просперитетног друштва. Можда ће и деца која преко дана зевају у клупама коначно мало живнути, ноћ је и њихово омиљено доба. Летовања, дабоме, до даљњег укинути, зарад евидентне уштеде буџета и пригодног бледог тена.

Професор Матијевић испричао је занимљиву анегдоту. Уредник једног књижевног листа пита песника Бећковића – “пишеш ли шта Матија?”, на шта писац одговара да га је баш кренуло, па издавач са олакшањем узвраћа: “хвала богу, хвала богу”. Почашћен истим питањем уредник се горко пожали да већ извесно време не може ни словце на папир да стави. Овог пута Бећковић видно одахну: “хвала богу, хвала богу”. Ето, ваља понекад у тишини зубе пресложити. Ко се речи лати, од речи може и да страда.

Ђаво ипак не даје мира па човек копа поноре кад већ не може да пробија небеса. На једној од трибина евидентираној у књизи имао сам задовољство и част да наступам уз проф. др Љубомира Протића који нам је у поверењу приповедао како заправо човек никада нема разлога да се боји и да је страх потпуно ирационалан. Завидимо онима који неустрашиво живе, у сретним земљама можда заиста има и таквих гаргантуовских људи. Ако блавор може да живи без ногу можда може и човек без страха? Човек-слепић. Храбро одбија да гаца по блату па, ето, гмиже по прашини. Шта је са нама грешнима, кукавнима, преплашенима? Повампиренима?

Добили смо најновијег пунокрвног министра који познаје и јавни и приватни сектор, те нас највероватније очекује наставак прекрајања образовања. Издвојено је 6000 запослених који су чист вишак, што је прилично достигнуће старог кабинета новог министра, имајући у виду чињеницу да се још увек не располаже ни укупним бројним стањем повампирене војске. Кључ је лака покретљивост (незаштићеност) радне снаге: још мање одељења, школа и радних места. Бујица бледоликих технолошких вишкова. Обећање (доживотног?) премијера о дуго очекиваном увећању месечних примања пратило би и логично увећање отпуштања. У већој плати уживаће они који чврсто буду држали поклопац сопственог сандука кад гране сунце рационализације и дуго најављиваног повећања норме. Министру који познаје два сектора за оне најжилавије министрарство ће припремити два опциона разрешења: коме глогов колац – коме сребрни метак. Дуално упокојавање.

У међувремену, премијер се изгледа премишља. Да се није излетео са обећањима? И то због кога? Малокрвних просветара? Спопао га страх да не испадне наиван. Претерано попустљив. И ОН се нечега боји! До најављеног “златног доба” сасвим лепо ће послужити и сребрни меци. Вредни саветници премијера се досетили да се у нашем образовању најмање сати ефективно ради од свих земаља у окружењу. Не мирујемо у својим катакомбама. Шврћкамо се улицом у по бела дана, што је ексклузивна привилегија оних који најмање раде али највише имају, а овај други квалитет засигурно не поседујемо.

Не помињу се остварени “објективни” резултати на разним тестирањима којима нас подвргавају попут ретко виђаних акрепа из дебелог мора, укључујући и фамозни PISА тест који нас сврстава у врло сличну категорију са суседима. Негде мало испод, а понегде мало изнад. Имајући у виду уз то и најмање издвајање из буџета за образовање у Европи, то је можда и својеврстан подвиг наше (сабласне) просвете! Кукавних платних разреда се, на пример, више нико и не досећа. Њих се ваљда сви прибојавамо. Бивши министар се обавезао да нас разреди чим обуставимо штрајк. Ми поверовали, што је било потребно, али не и довољно да се жељица оствари. Како разрезати разреде, остаје нерешиво питање до неких мудријих времена и поштенијих људи.

Хајде да будемо јасни као дан, иако тренутно преферирамо ноћ. Узмимо као “објективно мерило” индекс просперитета којег је установио чувени британски Легатум институт. Ова реномирана глобална институција приликом давања укупне оцене државног просперитета вреднује неколико параметара попут економије, шансе за предузетништво, здравствене заштите, образовања, управе, личне слободе и друштвеног капитала. Од 142 рангиране земље “чврста” српска економија је на “солидном” 130. месту. Најбоље резултате Србија је забележила (веровали или не) на пољу образовања, где је заузела 55. место! Но, у кога чаша, у оног и здравица. А колико су гости заправо задовољни домаћином, ићем и пићем, можда понајбоље говори још један параметар: када је реч о индексу задовољства животом, Срби су храбро извојевали оцену 5,2 што је више него одлично по средњошколским мерилима, али је скала нажалост академска са највећом вредношћу 10. Укратко, пали смо на испиту умећа живљења. То се и дало очекивати за престрављене вампире, али шта је са остатком пунокрвног друштва? Ко ту коме пије крв? Свеједно, живели!

Шта значи бити поражен и понижен, лепо се видело и летос када нам је након полуобећања да ће бити намирена средства “грешком” одузета усред лошег обрачуна просека примања претходног лета, без икаквог “обећања”, најаве или образложења заправо умањен део исплате. Ћутиш и полако се бариш попут осталих сморених жаба у лонцу са барјаком животног задовољства на пола копља. Повампирена просвета, традиционално разједињена, расправљаће и о традиционалном септембарском “штрајку упозорења”, који ће се овог пута одржати пре рока, у августу. Да се нико не увреди, повреди или далеко било осети незадовољство. Упозорени сте на време.

Не сме се дозволити да се индекс задовољства животом смандрља и испод половине скале. Нипошто. Повампирили би се додатни сегменти друштва, па би понеком можда пало на памет да потражи ухлебљење и у образовању. А нас је, ето, већ и превише. Просветни маратонци вас упозоравају: “Излази из мог гроба!”

Аутор: Јован Павловић (MozGoDERiNA)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *