Коста Урани – последњи романтичар грчке поезије

Коста Урани (Κώστας Ουράνης) рођен је као Kosta Nearho 12. фебруара 1890. године у Цариграду. Касније је преузео псеудоним Урани, којим се потписивао у својим дјелима. Одрастао је у малом мјесту на југу Пелопонеза Леонидиону. Своје школовање је започео у средњој школи у Напулиону, који је убрзо напустио. Потом је наставио школовање на Роберт колеџу у Цариграду (који је основао амерички мисионар Кристофер Роберт, филантроп). Након дипломирања на приватном колеџу није желио да настави породичну традицију трговине винима коју је водио његов отац, већ се одлучио да свој живот настави као новинар и пјесник.

Покушаји да настави студирање у Женеви и Паризу претворили су се у велика путовања која су представљала његову велику љубав и страст. Године 1908. године настанио се у Атини и једно вријеме је писао у новинама „Акропољ“ власништво Vlasisa Gavrilidesa. Потом је наставио да студира политологију на универзитетима у Француској, Швајцарској и Белгији, али такође је путовао, како је волио, али био је хоспитализован у Паризу, где му је дијагностификована туберкулоза и хоспитализован је у болници у Давосу у Швајцарској. Ту је упознао своју будућу жену Португалку Мануелу Сантјаго, венчали су се али брак није дуго трајао. Његов други брак, који је трајао до његове смрти 1953. године, био је са Еленом Негрепонти, познатом књижевницом која је имала псеудоним Алкис Трилос (Αλκης Θρυλος). Постављен је 1920. године на четири године генералним конзулом Грчке у Лисабону. Потом се вратио у Атину и радио у новинама и часописима као хроничар, аутор, дописник или повремени изасланик: директор Слободног говора, сарадник часописа „Нумас“, „Letters and New Life“ у Александрији, „Daphne“, „Artemis“, „Слободни говор“, Национални проповједник Америке итд. Такође је био дописник и директор главних египатских новина у Каиру, „Al Ahram“.

Објавио је много путописа из медитеранских предјела и области „Sol u Sombra“ 1934. године и 1942. године, затим путописе из Португалије, Италије, Француске и Грчке 1949. године. Писао је и новеле и студије о пјеснику Ахилеју Парасху, као и биографију Шарла Бодлера. Врло рано је објавио пјесме у збиркама „Као сан“ 1907. године, „Spleen“ 1912. године и „Носталкије“ 1920. године. Његову збирку „Носталгије“ посебно је окарактерисао други познати пјесник Грчке Коста Палама у чланку у „Егзотичној Музи“. Косту Уранија књижевна критика сматра „последњим романтичарем грчке књижевности“. Посебно је његов рад имао утицаја Шарл Бодлер и његова дјела. Доминирају симболика, неоромантизам и космополитизам, док су његове пјесме прожете интензивном и продорном меланхолијом, носталгијом, досадом, љетом, осјећајем безнађа и горчине, као и осјећајем испуњености у својим дјелима. Сјета и резигнација, њежност и музикалност, сјај и рај дјетињства јесења расположења уз иронију и мудру дистанцу од свакидашњице карактеришу Косте Уранија. У току II светског рада се још више разболио и лијечио се двије године у санаторијуму Давоса. Умро је у санаторијуму 12. јула 1953. године. Постхумно му се појавила збирка „Пјесме“ 1961. године, друго издање која укључује и „Spleen“ и „Носталгије“. Али му тада излазе до тада необјављени циклуси „Странствовања“, „Пјевања“, „Игре“ (у којима подржава стил надреализма) и „Последње скице“ из санаторијума пред сам крај свог живота. Издања ових пјесама је припремила његова друга супруга Алки Трило. Писао је и путописе, као и путописну литературу (као новинар и дописник путовао је по својету и писао путописе с обзиром на своја путовања“, вињете, есеје (углавном о умјетности), а такође се бавио и књижевном критиком и превођењем. Урани је у својим путописним пројектима субјективним, романтичним и естетским погледом на ствари у комбинацији са својом савјесном намјером да не мијења природни пејзаж или друштвено окружење. Истакао се и као изузетан преводилац током свог живота, писао је врло успјешно и прозу.

Фондација Косте Уранија, коју води Атинска академија, стипендира стране студенте који студирају модерну грчку књижевности, и сваке године додељује награде за прозу, поезију и есеј и објављује дела грчке књижевности под серијалом Greekεοελληνικη Βιβλιοθηκη (Модерна библиотека Грчке).

NEL MEZZO DEL CAMIN

Ево и мене на пола мог живота
али испред себе не видим мрачну шуму
и не привиђа ми се Вергилије
ни као сапутник ни као вођа на путу

Ни шуме ни привиђења једино
тужна пустош у којој се ледим
с мојим корацима се уједно шири
и појас тишине што ме опкољава

Сада ми цио мој живот изгледа
као туђа невјероватна повијест
испричана у некој старинској књизи
и нејасно сачувана у сјећању

Никакве поруке за мене
ни прољежу више се не надам
на том путу голом којим идем
све до оног дана када умрем умираћу.

КАД ЋЕМО РАЗАПЕТИ ЈЕДРА

Кад ћемо разапети једра на јужна острва
кад ћемо упловити у струју Амазона
вријеме је да престанемо гледати пред собом
само успављујућу слику увјек истих лука

Нек нам нова жестина избрише као талас
трагове на пијеску наш стари живот без потреса
попните душу као заставу на највишу катарку
није истина да смо касно стигли у своје доба

Још можемо да започнемо нови живот
а не да венемо као узбрана метвица
довољно је да дигнемо једра као поморци
који напуштајући домовину открију цио свијет.

Аутор: Божидар Пророчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *