Kosmičko jaje Raše Trkulje

Visoke stene krotile su reku. Ona se nije dala. Lomila se udarajući o kamenje zatim savijala, podizala i kao da je ključala u grotlu nadvremenskog kanjona. Kanjona u kome su nastajale civilizacije. Baš tamo gde je pračovek gledajući u stenu preko reke, iznad koje se sunce rađa, iskoristio njen oblik za  svoje prvo konačište, koje nije bilo samo nebeski svod već prva kuća, delo njegovih ruku. I sada je čovek sedeo na obali moćne reke i posmatrao nemir vode, kamena i vremena. Nemir je bio i u njegovoj glavi. Rekli su mu, napravi neko delo, delo koje će dati značaj novog čoveka na ovom prostoru. Razmišljao je.

Razmišljao je o Lepencu, o Adamu i Vodenoj vili. O najstarijim umetničkim delima pračoveka, ne samo na ovim prostorima već i mnogo šire. Šta su ona, ribolikog oblika, predstavljala i zašto je svoju snagu koristio za pravljenje tih kamenih figura. Da li su bile samo ukras ili nešto više? Da li su njime hteli da svoje postojanje učine večnim? Da li su bili bogovi? Da li njih kopirati, pitao se.

Zatim je video kolonu Rimskih legionara kako klešu kamen i usecaju uzak i vijugavi put kroz kanjon tik iznad reke, koja ih svojim hukom upozorava i plaši, Car Trajan ostaviće i natpis o svom poduhvatu Trajanovu tablu. Video je i druge vojske i osvajaće kako prolaze kroz Gvozdena vrata kao kroz Galaktički portal dva sveta – sveta stvarnosti i sveta sna. I kako nestaju. Video je i brojne neimare kako krote reku, ali znatno niže, tamo gde je ona mirnija i prave najveću hidroelektranu Đerdap, koja ljudima daje svetlost i toplinu kao sunce nekadašnjem pračoveku.

Šta ostaviti, pitao se. Zar nema dovoljno dela iza sebe? Njegovi likovi na velikim platnima krasili su brojne galerije i muzeje širom sveta. Likovi su bili stvarni i imaginarni i sadržali svu mitsku prošlost mesta na kome je stvarao. Bilo je to mesto, još jedna stepenica istorijskog vremeplova Đerdapa. Bio je to atelje smešten u prostoru nekadašnje Balon stanice u Đerdapskoj klisuri, na samom ulazu u Kazan – najuži i nadublji deo Dunava, gde moćna reka sabija se do svoje neprepoznatljivosti. Balon stanica bila je signalno mesto za prolazak brodova, koji zbog veoma uskog plovnog puta u tom delu nisu mogli da se mimoilaze, tako da je plovidba bila najzmenična.Da je plovidba slobodna pokazivao je veliki beli balon, napravljen od kože, podignut na jarbol.

Brodovi sada prolaze bez zaustavljanja i i bez pogleda na balon. Reka je postala znatno plovnija nakon izgradnje Hidrocentrale Đerdap. Posmatrao je brodove i razmišljao o njima i o vremenu kroz koje su se kretali. Čuo je u sebi i pračakanje velikih riba kao i huk vodenih divova, ogromnih moruna i somova koji su stotinama godina ležali na dnu reke i o kojima su se ispredale priče. Kako sve to staviti u jedno delo, pitao se. I počeo je Raša Trkulja, da zida bele blokove kao što je pračovek zidao svoju kuću. Zidao ih je na obali reke u kanjonu jedan po jedan i jedan na jedan kao jednu veliku kocku. Svaki blok predstavljao je vreme i događaj. Prolaznicima je to ličilo na kuću bez prozora i vrata. Ličilo im je na kuću bez ljudi, na kuću u kojoj stanuju bogovi. Kada je ogromna kocka bila gotova.Uzeo je čekić i njime počeo da kleše pravolinijske ivice. Posao je bio spor i dugotrajan, kao da je skidao tajnu sa svih vremenskih događaja ovog prostora. Sve više su se nazirale glatke linije loptastog oblika, savršenstvo kruga kao ciklusa svega postojećeg kao i oblik jajeta kao prapočetak nastajanja sveta. Našao se tamo gde je i trebao biti. Na mestu nastanka i sudara civilizacije. Kosmičko jaje opet je bilo tu.

Autor: Bratimir Petrović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *