Košmar nije podložan promenama, već samo posmatranju

Bualem Sansal, 2084 Kraj sveta, Akademska knjiga, 2017.

Knjiga je objavljena u Francuskoj u isto vreme kad i Uelbekovo Pokoravanje. Rekla bih da je sadržajnija i skoncentrisanija na temu totalitarnih režima od Pokoravanja, koji je bio gotovo planetarni hit. Navedena Uelbekova knjiga ispisaniku ovih redova donela je veliko razočarenje tokom nekoliko dana odmora. Bila sam u Francuskoj, leto posle napada na Šarli Ebdo… Iskreno, nisam mogla da se načudim tekstu, kao da su ideje i likovi veštački nalepljeni jedni na druge. Pretenciozno. Čitalac se sa svakom stranom samo još više iščuđava (kako, ali kako?); meni se sve učinilo nedovoljno motivisano, nedovoljno uokvireno, netegnuto; sa ciljem da proizvede nelagodnost i strah od opisanog scenarija… koji samo čeka da se ostvari.

Kod nas je 2084 izašla u izdanju Akademske knjige 2017. godine. Bualem Sansal je alžirski pisac, zabranjen u svojoj zemlji, pre svega, zbog kritičkih stavova i odnosa prema vlasti. Zapravo, njegova pozicija u alžirskom društvu je dvojna, neke knjige su zabranjene, neke mogu da se nađu; slobodno se kreće po svetu, pre svega po Evropi i iznosi svoje stavove; do 2003. godine bio je visoki funkcioner. Svedok je pogubnog uticaja islamista na Alžir, pogubnog zatvaranja zemlje u ralje ekstremizma. Nenamerno, takoreći, postao je pisac, tokom civilnog rata devedesetih godina, pisanje mu je bilo intimna i intelektualna vežba koja je formirala u krajnjoj konsekvenci jedan književni opus. Dobitnik je brojnih nagrada (Grand Prix du Roman de l’Academie francaise za 2084).

Prošlo je otprilike desetak dana od kada sam završila čitanje. I razmišljam sa koje strane prići, na koji fragment staviti akcenat. Iskreno, imala sam izvesnih poteškoća da uđem u sam tekst. Vrtela sam se, primećivala namernu sličnost sa Orvelom. Inače izrečenom i u samom naslovu. Stil je jasan i plastičan. U prevodu su rečenice, rekla bih, čiste i pregledne. Impresivan nivo jednostavnosti i nepretencioznosti koji nas uvlači u svet Abistana, imaginarne zemlje.

Paralele sa stvarnošću negirane su u uvodu i time je samo potcrtan njihov značaj. Abistan i sve paralele sa 1984 ostaju prisutne – jezik, kastinsko društvo, socijalna nejednakost, konstantan rat bez kraja i konca; već zaboravljeni motivi ratovanja, ogromne žrtve, potčinjen položaj žene, ograničenost kretanja, birokratija koja sve nadzire i proverava, strah koji je jači od svake sumnje itd. Centralni motiv mogao bi da bude granica. Sve što ograničava, čega se stanovnik boji, čemu se dobrovoljno potčinjava. Čitavi delovi objašnjavaju dobijanje dozvole za hodočašća koja idu striktno određenim putevima. Bez kretanja cirkulacija iskustva i saznanja svedena je na minimum, jednu lepu nulu. Stroge granice koje se ne prelaze nalaze se između socijalnih slojeva. Otpadnici imaju tu privilegiju da se relativno kreću, ali pod pretnjom fizičkog istrebljenja. Sve mora da ostane u zacrtanim okvirima, granicama. Intrige i prekrajanje granice uticaja među moćnim porodicama. Društvo je jedan mehanizam, solidno ograničen kontrolom i laganim truljenjem u ramovima granica. I to je jedan užas koji prožima junaka koji se budi. Budi se nesvesno.

Čarobni breg sanatorijuma gde odseda Ati, junak priče, omeđen je izolovanošću bolesnih. Izolovanost u jednom trenutku otvara pogled ka okolini i počinje da mašta o pronalaženju neke logike. To buđenje ide sporo, i bori se sa strahom od naučenog. Prelaskom Atija u svet zdravih, kao bivšeg bolesnika obezbeđuje opet neku vrstu distanciranosti koja daje izvesnu slobodu manevrisanja unutar zacrtanih pravila. Racio i logika bivaju omogućeni bolešću, i kao da je prizvana slika praistorijskog položaja umetnika/ kreativaca/ probuđenih koji su bili izopšteni zbog svoje hendikapiranosti i bolesti. I taj prostor između bolesti i sveta daje mogućnost sagledavanja. Sve one životinje iscrtane na zidovima pećina koje se kreću pod svetlošću; sve je tu. Tako i sva nepravda, nasilje, manipulacija sveta kao da postoji od samog postanka, samo se s vremena na vreme neko probudi da je uoči. Košmarni svet totalitarizma (kreiran umetnički u tekstu, a i onaj realni koji uvek egzistira u nekom kutku sveta) nikada nije podložan promenama, već samo posmatranju, beznadežnom posmatranju. Odatle taj strah tekstova koji sa sobom nose – kad jednom dođe totalitarizm posle više nema nazad. Možda je tako? Svakako je upozorenje, prevelike sličnosti su namerne. I tu su da nas probude i… uplaše.

Autorka: Milica Milić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *