Кошмар није подложан променама, већ само посматрању

Буалем Сансал, 2084 Крај света, Академска књига, 2017.

Књига је објављена у Француској у исто време кад и Уелбеково Покоравање. Рекла бих да је садржајнија и сконцентрисанија на тему тоталитарних режима од Покоравања, који је био готово планетарни хит. Наведена Уелбекова књига исписанику ових редова донела је велико разочарење током неколико дана одмора. Била сам у Француској, лето после напада на Шарли Ебдо… Искрено, нисам могла да се начудим тексту, као да су идеје и ликови вештачки налепљени једни на друге. Претенциозно. Читалац се са сваком страном само још више ишчуђава (како, али како?); мени се све учинило недовољно мотивисано, недовољно уоквирено, нетегнуто; са циљем да произведе нелагодност и страх од описаног сценарија… који само чека да се оствари.

Код нас је 2084 изашла у издању Академске књиге 2017. године. Буалем Сансал је алжирски писац, забрањен у својој земљи, пре свега, због критичких ставова и односа према власти. Заправо, његова позиција у алжирском друштву је двојна, неке књиге су забрањене, неке могу да се нађу; слободно се креће по свету, пре свега по Европи и износи своје ставове; до 2003. године био је високи функционер. Сведок је погубног утицаја исламиста на Алжир, погубног затварања земље у раље екстремизма. Ненамерно, такорећи, постао је писац, током цивилног рата деведесетих година, писање му је било интимна и интелектуална вежба која је формирала у крајњој консеквенци један књижевни опус. Добитник је бројних награда (Grand Prix du Roman de l’Academie francaise зa 2084).

Прошло је отприлике десетак дана од када сам завршила читање. И размишљам са које стране прићи, на који фрагмент ставити акценат. Искрено, имала сам извесних потешкоћа да уђем у сам текст. Вртела сам се, примећивала намерну сличност са Орвелом. Иначе изреченом и у самом наслову. Стил је јасан и пластичан. У преводу су реченице, рекла бих, чисте и прегледне. Импресиван ниво једноставности и непретенциозности који нас увлачи у свет Абистана, имагинарне земље.

Паралеле са стварношћу негиране су у уводу и тиме је само потцртан њихов значај. Абистан и све паралеле са 1984 остају присутне – језик, кастинско друштво, социјална неједнакост, константан рат без краја и конца; већ заборављени мотиви ратовања, огромне жртве, потчињен положај жене, ограниченост кретања, бирократија која све надзире и проверава, страх који је јачи од сваке сумње итд. Централни мотив могао би да буде граница. Све што ограничава, чега се становник боји, чему се добровољно потчињава. Читави делови објашњавају добијање дозволе за ходочашћа која иду стриктно одређеним путевима. Без кретања циркулација искуства и сазнања сведена је на минимум, једну лепу нулу. Строге границе које се не прелазе налазе се између социјалних слојева. Отпадници имају ту привилегију да се релативно крећу, али под претњом физичког истребљења. Све мора да остане у зацртаним оквирима, границама. Интриге и прекрајање границе утицаја међу моћним породицама. Друштво је један механизам, солидно ограничен контролом и лаганим труљењем у рамовима граница. И то је један ужас који прожима јунака који се буди. Буди се несвесно.

Чаробни брег санаторијума где одседа Ати, јунак приче, омеђен је изолованошћу болесних. Изолованост у једном тренутку отвара поглед ка околини и почиње да машта о проналажењу неке логике. То буђење иде споро, и бори се са страхом од наученог. Преласком Атија у свет здравих, као бившег болесника обезбеђује опет неку врсту дистанцираности која даје извесну слободу маневрисања унутар зацртаних правила. Рацио и логика бивају омогућени болешћу, и као да је призвана слика праисторијског положаја уметника/ креативаца/ пробуђених који су били изопштени због своје хендикапираности и болести. И тај простор између болести и света даје могућност сагледавања. Све оне животиње исцртане на зидовима пећина које се крећу под светлошћу; све је ту. Тако и сва неправда, насиље, манипулација света као да постоји од самог постанка, само се с времена на време неко пробуди да је уочи. Кошмарни свет тоталитаризма (креиран уметнички у тексту, а и онај реални који увек егзистира у неком кутку света) никада није подложан променама, већ само посматрању, безнадежном посматрању. Одатле тај страх текстова који са собом носе – кад једном дође тоталитаризм после више нема назад. Можда је тако? Свакако је упозорење, превелике сличности су намерне. И ту су да нас пробуде и… уплаше.

Ауторка: Милица Милић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *