KO JE UMETNIK I KAKO GA UMETNOST UZIMA?

Razumeti umetnika u samoj umetnosti, nije lako. To i sama priznajem. Ponekad ne mogu sama sebe da razumem šta želim  i zbog čega želim. Kao da u meni žive dve, možda čak i tri  osobe  koje žele poći različitim pravcima. Misli nam se prepliću, provlače  kroz stihove  i sliku onoga što  bismo želeli ostvariti.

Verovatno je zbog toga što sam napravila tek jedan  korak  na svom  putu  kojim me život poveo, a možda će to preplitanje  misli i sukobljavnje ličnosti  ostati  tokom života  i stvaralaštva.

Slučajno sam izabrala umetnost, taj put mi niko nije nametnuo.

Koren reči ,,umetnost” je ,,umeti” i ,,nositi”, znači nositi ono što umeš da stvoriš  svojim umom, promišljanjem koje će dati  konačan  oblik  delu. Samom definicijom umetnosti, umetnik dobija ulogu onog  koji nosi lepotu tereta  dela  koje je  stvorio.

ferryman

Delo  mu  daje  život, a umetnost lomi kičmu.

Da, baš tako lomi  kičmu. Bez obzira na  to koliko se danas  mladih  i starih , učenih i amatera  prepustilo  naručju tog  dara koji zavodi, od umetnosti se ne živi. Mladi umetnici su često zapostavljeni u svetu, ne samo  na balkanskom prostoru, a njihova dela  skoro obezvređena.  Svoj talenat  koriste tako što izlaze na ulice prikazujući svoje slike i izvodeći  pesme što tradicionalne, izvorne, što po neku svoju autorsku ne  bi li  zaradili koji dinar. U doba današnjice, umetnost je to malo svetla  koje nas kad-tad obasja. Svetlo koje se  zabilazi.  Taj zaobilazak nije do  društva, već do medija koje propagiraju  estradne ličnosti.

Oni koji su uspeli  da otvore izložbu, nakon mnogobrojnih studija  crteža da  bi taj  crtež upravo  bio  taj  ne  dobijaju značajan  honorar od galerije  u kojoj  su  izlagali,  a retko se desi da se i neko delo proda osim ako se  ne govori  o  porudžbini  i sajtovima  na koje  postavljaju  svoje radove.

Opet,  iako  pomalo  nezadovoljni našom pozicijom  u društvu ostajemo  sami  sa svojim delom  gledajući ili  čitajući ga sa blagim osmehom na licu  dok  mediji daju značaj ljudima koji ne daju  doprinos društvu  i kulturi  niti  uzor mladima.

Čak i kada uspemo da naša dela budu  prikazana, objavljena  javlja se sujeta u društvu.

Otuđenost, postajemo  strani svojim prijateljima  iako  to ne priznaju. Mi  to vidimo, samo nekoliko  ljudi ostaje uz nas  da se  bori na tom  trnovitom putu.

991136-the-steady-hand-small

Umetnici su ljudi koji nisu rođeni da budu vođe, njih vodi okolina, društvo i sistem u kome žive. Isti taj sistem ih gazi, omalovažava  i donosi im presudu da njihova dela  ne mogu  biti prikazana jer prikazuju realnost  o kojoj se ne sme  govoriti. Realnost, u kojoj se  vidi raspad sistema, siromaštvo koje pomera granice uma i dovodi do ludila koje uništava čoveka i njegovu okolinu.

Ja nisam rođena da budem vođa, niti  žrtva. Umetnici su  ljudi koji se  pronalaze  negde između. Da, negde između neba, zemlje i vremena  u kome živimo. Crpimo snagu iz tog  vreemna koje će nas osuditi kada naša dela izađu na videlo.Tako  obično biva.

Čekam  da mi  presude. Rođena  sam kao brojni ljudi  pod zvezdom koja im nudi put trnja i žrtvovanja.  Umetnost, koliko daje, toliko ume da uzme. Ali  to što uzme od života, od ličnosti umetnika, pretače  u formu koja postaje delo.

Za mene, kao posmatrača ne postoji ništa lepše nego videti  dela  mojih kolega postavljenih na zidove galerije imajući u vidu da će kad-tad to delo pronaći svoje mesto i u nekom od muzeja. Njihova sreća je i moja, a videti  njihove osmehe koji se rađaju na licu je neprocenjiv posle ,,zabrane” Za nas  je zabrana prikazivati  svoje dela, ta zabrana nas prati vekovima. Jedino onaj ko ima novac, taj ne zna šta znači reč zabrana i trnje. Novac, nažalast, ne dozvoljava pravim vrednostima  da isplivaju  na površinu.

gcmyerssomethingmoreSve kreće  iz  ljubavi. Gledanjem lice u lice, sagledavanjem stvari oko sebe.  Dešavanja.  Ljubavi prema  životu i okolini. Mi smo večiti, ranjivi zaljubljenici u ritam prirode, kosmos, njegovu lepotu i u reči ,,život” i ,,ljubav”. Tad je taj put trnja  zanemarljiv u odnosu na  ljubav koju osećamo u  grudima.

Mada, umetnost može da uzme ljubav umetnikovog života. Tada izviru nimfe, apstraktni likovi  koji proždiru umetnika i sistem u kome živi i stvara. Zatvaraju se vrata jednog života. To je ta slika koja će posle života njegovog stvaraoca propričati umesto njega. Možda ući u vreme iznad  vremena.  To zavisi od  vremena, gde su završila njegova dela posle smrti i kakvu  su impresiju  stvorila  kritičarima umetnosti.  Vreme je to koje igra glavnu ulogu u našim životima.

Postoje  faze kada  umetničko delo nastaje  iz očaja, depresije koja je obuzela telo i um umetnika. Kada  ti telo drhti, srce preskače, a ti  ni sam ne znaš šta bi  uradio u tom momentu.  Tačnije, takva dela nastaju iz razočarenja. Razočarenja u život, ono što nam nije pruženo,  za šta smo se  borili. Životi umetnost, na prvi pogled čini se lako. Potrebna je snaga da bi se izdržala ta lepota umetničkog života.

Mi  neobično obični ljudi  živimo  među kazaljkama  sata čije vreme  prikazujemo.

Danas, postoji faza gde umetnik stvara  iz potrebe da preživeo…

Autorka: Suzana Rudić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *