Književnost i pravo: šta nam danas govori Mihael Kolhas

Hajnrih fon Klajst, Mihael Kolhas1)

Prilježno čitanje svetskih klasika dovodi nas pre ili kasnije (u mom slučaju, kasnije) do pripovesti Mihael Kolhas nemačkog romantičara Hajnriha fon Klajsta (1777-1811). I što je za mene kao pravnika naročito uzbudljivo, ovo delo je jedno od onih u kojima je drama izatkana grubim koncem proizvedenim u radionicama filozofije prava, slično poput Sofoklove Antigone, Melvilovog Bilija Bada ili Direnmatove Posete stare dame.

Klajst nam u ovoj priči iznosi činjenice o jednom sudskom sporu iz XVI veka naprasitog brandenburškog trgovca konjima Kolhasa (u oči odmah upada njegova sličnost s jednim srpskim trgovcem, Đorđem Petrovićem, čija su ustanička dela opisivana u zapadnoj štampi Klajstovog vremena s istim romantičarskim ushićenjem s kojim on opisuje dela svog junaka). Kolhasa je lokalni vlastelin pokušao da prevari, što se završilo izgladnjivanjem dva dobra konja i prebijanjem jednog vernog sluge. U kasnijim uzaludnim pokušajima da svoje pravo zaštiti pred sudovima, Kolhasu će smrtno stradati supruga (začudo, Klajst, za koga se ne može reći da je imao baš najbolje organizovane misli kad je razvoj fabule u pitanju, ovu činjenicu podređuje inicijalnoj prevari koja ostaje glavni povod Kolhasove pobune protiv sistema, pa se nekako stiče utisak da njegovom junaku gubitak supruge i majke petoro dece pada manje teško od gubitka ona dva konja). Parnica koju pisac navodi „prema starom letopisu“ srećom se ne prikazuje pojednostavljeno, crno-belo, već u svoj faktografskoj složenosti i zavrzlami jednog korumpiranog sudstva.

Kad shvati da sud njegovo povređeno pravo ne uzima u zaštitu, punokrvni Kolhas sa nekolicinom ljudi uzima pravdu u svoje ruke i kreće putem osvete, koja se postepeno pretvara u narodni bunt širih razmera. Čitalac nadalje prati zavodljivu priču o razvoju ustanka, koja je za Miroslava Krležu, strasnog promotera ovog dela na srpskohrvatskom jeziku, predstavljala centralno mesto priče i ideološku hranu za njegov predratni levičarski entuzijazam. Krleža u Klajstovom junaku ne vidi samo romantičnog lutalicu i tragičara, već nosioca jednog „socijalnog instinkta“ koji se, po Krležinom shvatanju iznova javlja „u kretanju čitavih socijalnih slojeva“, predstavlja „podlogu jedne nove društveno-preporodne ideologije“ i – „tiha je, nevidljiva katarza u mislima osamljenih pojedinaca, kao vijorenje pobjedonosnih stjegova, kao pjesma turbina i kovačnica, kao mukli topot onih pokojnika, koji su pod njegovim imperativom likvidirali svoju subjektivnu egzistenciju…“2) Mihael Kolhas 1934. godine izlazi u nastavcima u beogradskom književnom časopisu Danas (brojevi 4. i 5), da bi šesti broj bio zabranjen od državne cenzure koja nije imala sluha za Krležine preporodne ideje, tako da završni deo Klajstove novele tada nije ni stigao do čitalaca (delo će prvi put biti objavljeno u celini tek 1947. godine ).3)

Na stranu s Krležom, pitanje koje se ovde postavlja je da li je Klajst, jedan vek ranije zaista bio pobornik socijalnog bunta. Mada je on dirljivo precizan u izražavanju osećanja nepravde i poniženja („ne želim da ostanem u zemlji u kojoj neće da mi štite prava“, kaže nemački trgovac. „Bolje da sam pas nego čovek ako treba da me nogom gaze!“), čini se ipak da tema pobune nije bila u pripovedačevom fokusu. Ono zbog čega Klajst kao intelektualac istančanog ukusa uzima da piše ovu pripovest nalazi se više u sceni u kojoj saksonske velmože većaju šta da čine s buntovnikom i njegovom družinom: da li da isprave tu bednu, bizarnu nepravdu koja mu je verovatno učinjena i koja je bila povod pobuni, ili da ga u bici poraze i kazne za zlodela koja su iz pobune proizašla, rizikujući tako još masovnije narodne proteste? Klajst ovde raspravlja na temu jedne misli koja se pripisuje njegovom duhovnom prethodniku Geteu: „Draža mi je i nepravda od nereda.“ (Ne treba smetnuti s uma da Gete, ako je tako zaista rekao, samo sledi svetonazore Erazma Roterdamskog). Od romantizma naovamo, svi konzervativni intelektualci nalaze da je upravo socijalni nered i haos najveći izvor nepravde, kao što Klajst to uverljivo demonstrira opisujući nedela koja Kolhasova družina čini nevinim ljudima, dok onaj krivac, koji mu je napočetku priče izgladneo konje, uporno izmiče osveti. S druge strane, levičari i danas (npr. Bernar-Anri Levi) smatraju da je ta misao koja se Geteu pripisuje glavna kočnica ispravljanju nepravde u mnogim slučajevima kada se glas razuma naknadno podigne u odbranu nevinog.4) Praktične posledice ove nedoumice ogledaju se u postupanju sudova po vanrednim pravnim lekovima, kada obično dolazi do sučeljavanja nepravde učinjene prema pojedincu (objektivno neprimetne u životu društva u celini) sa potrebom „zaštite integriteta sudskog postupka“ (veoma bitnog za normalno funkcionisanje demokratskog društva). Naravno, u savremeno doba se za takvu stvar više ne sedla konj i ne diže na oružje, nego se presavija tabak i spor iznosi pred Evropski sud za ljudska prava.

Iako se Klajst mudro uzdržava od nametanja sopstvenog stava čitaocu, ostajući dosledan izabranoj ulozi da predoči činjenice, pa kakav god sud čitalac stekao o iznetim događajima i Kolhasovoj tragediji, izgleda da on ipak ne stoji na Geteovom stanovištu, ako ni zbog čega drugog, a ono, zaključujem, zbog izbora da rešenje pitanja „šta da se radi s buntovnikom?“ ponudi jedan od negativaca ovog dela. Paradoksalno, njegovo rešenje, da se ona nepravda prema Kolhasu ispravi (konji da mu se uhrane i vrate), a da se on sam kazni (s glavom na panju) za zlodela koja je njegova pobuna proizvela, u socijalnom smislu savršeno odgovara shvatanjima savremenih pravosudnih sistema zapadne demokratije (s izuzetkom smrtne kazne koja je u međuvremenu ukinuta). Da stvar ipak ne ostane na tome, pobrinuo se romantičarski pripovedač koji u dobrom duhu proze svog doba uvodi jednu proročicu da napravi nekoliko sladunjavih peripetija, što nas dovodi do završetka Klajstove novele, čiji kraj, naravno, nećemo odati.

Mihael Kolhas – isečak iz filma

Za shvatanje kompleksnosti dileme izložene u Mihaelu Kolhasu, mnogo je važnija okolnost da se kao jedan od likova pojavljuje i Martin Luter, plahoviti buntovnik protiv pape, ali i protiv Erazmove razborite, humanističke umerenosti u vođenju društvenih poslova, koga Klajst u ovoj priči postavlja u ulogu pomiritelja između Kolhasa i saksonskih pokrajinskih vlasti, jer on, veliki reformator Luter, ne može tek tako da dozvoli da svaki trgovac konjima krene njegovim putem i pobuni se protiv odluka vlasti, makar ta vlast bila i korumpirana. U takvom sistemu, njegova se stolica takođe ljulja.

Ova sjajna romantičarska avantura koja nas vodi u Nemačku XVI veka, predstavljajući nam junaka koji deluje u skladu sa svojim karakterom i po svojoj slobodi, a žrtva je, kako to zapaža Dževad Karahasan u predgovoru sarajevskom izdanju, okolnosti koje se odigravaju nezavisno od njega i protivno njemu, ispričana je dugim, ali tečnim i skladnim rečenicama, u pitkom prevodu Jovana Popovića. Knjiga se može naći na www.kupindo.com po bagatelnoj ceni. Ostaje da se čita i naravno, da se čitalac opredeli: nepravda ili nered, u situaciji u kojoj se ta dva zla, na nesreću, sučele. Jer ova moralna dilema do danas nije našla zadovoljavajući odgovor.

Autor: Saša Obradović5)

FUSNOTE:   [ + ]

1. Dostupna izdanja: Rad, Biblioteka Reč i misao, II kolo, knjiga br. 34, 1960, 1963, 1965 (prevod Jovana Popovića); SKZ, 1978 (prevod Jovana Popovića); Svjestlost, Sarajevo, 1990 (u prevodu Zeine Mehmedbašić).
2. Miroslav Krleža, Nekoliko reči o Hajnrihu Klajstu, Danas, br. 4, knjiga 2, str. 145-155.
3. Mihael Kolhas – iz jedne stare kronike, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, u prevodu Dobriše Cesarića.
4. Vidi Državni neprijatelji, prepiska Bernar-Anri Levija sa Mišelom Uelbekom, Booka, 2016.
5. Autor je do sada objavio šest romana i knjiga pripovedaka, a do skoro je obavljao funkciju pravnog zastupnika naše zemlje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *