Књижевност и право: шта нам данас говори Михаел Колхас

Хајнрих фон Клајст, Михаел Колхас1)

Приљежно читање светских класика доводи нас пре или касније (у мом случају, касније) до приповести Михаел Колхас немачког романтичара Хајнриха фон Клајста (1777-1811). И што је за мене као правника нарочито узбудљиво, ово дело је једно од оних у којима је драма изаткана грубим концем произведеним у радионицама филозофије права, слично попут Софоклове Антигоне, Мелвиловог Билија Бада или Диренматове Посете старе даме.

Клајст нам у овој причи износи чињенице о једном судском спору из XVI века напраситог бранденбуршког трговца коњима Колхаса (у очи одмах упада његова сличност с једним српским трговцем, Ђорђем Петровићем, чија су устаничка дела описивана у западној штампи Клајстовог времена с истим романтичарским усхићењем с којим он описује дела свог јунака). Колхаса је локални властелин покушао да превари, што се завршило изгладњивањем два добра коња и пребијањем једног верног слуге. У каснијим узалудним покушајима да своје право заштити пред судовима, Колхасу ће смртно страдати супруга (зачудо, Клајст, за кога се не може рећи да је имао баш најбоље организоване мисли кад је развој фабуле у питању, ову чињеницу подређује иницијалној превари која остаје главни повод Колхасове побуне против система, па се некако стиче утисак да његовом јунаку губитак супруге и мајке петоро деце пада мање тешко од губитка она два коња). Парница коју писац наводи „према старом летопису“ срећом се не приказује поједностављено, црно-бело, већ у свој фактографској сложености и заврзлами једног корумпираног судства.

Кад схвати да суд његово повређено право не узима у заштиту, пунокрвни Колхас са неколицином људи узима правду у своје руке и креће путем освете, која се постепено претвара у народни бунт ширих размера. Читалац надаље прати заводљиву причу о развоју устанка, која је за Мирослава Крлежу, страсног промотера овог дела на српскохрватском језику, представљала централно место приче и идеолошку храну за његов предратни левичарски ентузијазам. Крлежа у Клајстовом јунаку не види само романтичног луталицу и трагичара, већ носиоца једног „социјалног инстинкта“ који се, по Крлежином схватању изнова јавља „у кретању читавих социјалних слојева“, представља „подлогу једне нове друштвено-препородне идеологије“ и – „тиха је, невидљива катарза у мислима осамљених појединаца, као вијорење побједоносних стјегова, као пјесма турбина и ковачница, као мукли топот оних покојника, који су под његовим императивом ликвидирали своју субјективну егзистенцију…“2) Михаел Колхас 1934. године излази у наставцима у београдском књижевном часопису Данас (бројеви 4. и 5), да би шести број био забрањен од државне цензуре која није имала слуха за Крлежине препородне идеје, тако да завршни део Клајстове новеле тада није ни стигао до читалаца (дело ће први пут бити објављено у целини тек 1947. године ).3)

На страну с Крлежом, питање које се овде поставља је да ли је Клајст, један век раније заиста био поборник социјалног бунта. Мада је он дирљиво прецизан у изражавању осећања неправде и понижења („не желим да останем у земљи у којој неће да ми штите права“, каже немачки трговац. „Боље да сам пас него човек ако треба да ме ногом газе!“), чини се ипак да тема побуне није била у приповедачевом фокусу. Оно због чега Клајст као интелектуалац истанчаног укуса узима да пише ову приповест налази се више у сцени у којој саксонске велможе већају шта да чине с бунтовником и његовом дружином: да ли да исправе ту бедну, бизарну неправду која му је вероватно учињена и која је била повод побуни, или да га у бици поразе и казне за злодела која су из побуне произашла, ризикујући тако још масовније народне протесте? Клајст овде расправља на тему једне мисли која се приписује његовом духовном претходнику Гетеу: „Дража ми је и неправда од нереда.“ (Не треба сметнути с ума да Гете, ако је тако заиста рекао, само следи светоназоре Еразма Ротердамског). Од романтизма наовамо, сви конзервативни интелектуалци налазе да је управо социјални неред и хаос највећи извор неправде, као што Клајст то уверљиво демонстрира описујући недела која Колхасова дружина чини невиним људима, док онај кривац, који му је напочетку приче изгладнео коње, упорно измиче освети. С друге стране, левичари и данас (нпр. Бернар-Анри Леви) сматрају да је та мисао која се Гетеу приписује главна кочница исправљању неправде у многим случајевима када се глас разума накнадно подигне у одбрану невиног.4) Практичне последице ове недоумице огледају се у поступању судова по ванредним правним лековима, када обично долази до сучељавања неправде учињене према појединцу (објективно неприметне у животу друштва у целини) са потребом „заштите интегритета судског поступка“ (веома битног за нормално функционисање демократског друштва). Наравно, у савремено доба се за такву ствар више не седла коњ и не диже на оружје, него се пресавија табак и спор износи пред Европски суд за људска права.

Иако се Клајст мудро уздржава од наметања сопственог става читаоцу, остајући доследан изабраној улози да предочи чињенице, па какав год суд читалац стекао о изнетим догађајима и Колхасовој трагедији, изгледа да он ипак не стоји на Гетеовом становишту, ако ни због чега другог, а оно, закључујем, због избора да решење питања „шта да се ради с бунтовником?“ понуди један од негативаца овог дела. Парадоксално, његово решење, да се она неправда према Колхасу исправи (коњи да му се ухране и врате), а да се он сам казни (с главом на пању) за злодела која је његова побуна произвела, у социјалном смислу савршено одговара схватањима савремених правосудних система западне демократије (с изузетком смртне казне која је у међувремену укинута). Да ствар ипак не остане на томе, побринуо се романтичарски приповедач који у добром духу прозе свог доба уводи једну пророчицу да направи неколико сладуњавих перипетија, што нас доводи до завршетка Клајстове новеле, чији крај, наравно, нећемо одати.

Михаел Колхас – исечак из филма

За схватање комплексности дилеме изложене у Михаелу Колхасу, много је важнија околност да се као један од ликова појављује и Мартин Лутер, плаховити бунтовник против папе, али и против Еразмове разборите, хуманистичке умерености у вођењу друштвених послова, кога Клајст у овој причи поставља у улогу помиритеља између Колхаса и саксонских покрајинских власти, јер он, велики реформатор Лутер, не може тек тако да дозволи да сваки трговац коњима крене његовим путем и побуни се против одлука власти, макар та власт била и корумпирана. У таквом систему, његова се столица такође љуља.

Ова сјајна романтичарска авантура која нас води у Немачку XVI века, представљајући нам јунака који делује у складу са својим карактером и по својој слободи, а жртва је, како то запажа Џевад Карахасан у предговору сарајевском издању, околности које се одигравају независно од њега и противно њему, испричана је дугим, али течним и складним реченицама, у питком преводу Јована Поповића. Књига се може наћи на www.kupindo.com по багателној цени. Остаје да се чита и наравно, да се читалац определи: неправда или неред, у ситуацији у којој се та два зла, на несрећу, сучеле. Јер ова морална дилема до данас није нашла задовољавајући одговор.

Аутор: Саша Обрадовић5)

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Доступна издања: Рад, Библиотека Реч и мисао, II коло, књига бр. 34, 1960, 1963, 1965 (превод Јована Поповића); СКЗ, 1978 (превод Јована Поповића); Свјестлост, Сарајево, 1990 (у преводу Зеине Мехмедбашић).
2. Мирослав Крлежа, Неколико речи о Хајнриху Клајсту, Данас, бр. 4, књига 2, стр. 145-155.
3. Mihael Kolhas – iz jedne stare kronike, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, u prevodu Dobriše Cesarića.
4. Види Државни непријатељи, преписка Бернар-Анри Левија са Мишелом Уелбеком, Booka, 2016.
5. Аутор је до сада објавио шест романа и књига приповедака, а до скоро је обављао функцију правног заступника наше земље пред Међународним судом правде у Хагу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *