Ćamil u Andrićevoj „Prokletoj avliji”

Ukoliko bismo dobili težak zadatak da izdvojimo glavnog junaka kratkog romana Ive Andrića Prokleta avlija, bila bi to sama priča. U osnovi ovog dela su problematika priče i pričanja, njihove povezanosti sa životom, potrebe za pričom, posledice priče. Na to upućuje i kompozicija romana, koja predstavlja niz, jedne unutar druge ulančanih pripovesti, objedinjenih okvirom koji nam predočava sveznajući narator. Smešten izvan svih opisanih dešavanja, obuhvata ih jednim pogledom.

Nešto lakše bi bilo izdvojiti centralnog, najharizmatičnijeg i najtragičnijeg junaka, kome je priča došla glave. To je svakako Ćamil, oko čije se tužne epizode obrazuje celokupna složena literarna konstrukcija.

Njegov književni lik ima tri funkcije:
- da donese različitost u Avliju svojom prefinjenom ličnošću;
- da unese novu priču, svoju, kao i onu u kojoj se o njemu govori;
- da se istakne kao tragična i upečatljiva figura, na čijem će primeru biti ilustrovana centralna zamisao romana.

Ćamilovo pojavljivanje je tiho, iznenadno, nenametljivo, u prvom sumraku. Fra Petar pri kasnijim sećanjima shvata da, kao i u slučaju svih bliskih ljudi, zaboravlja pojedinosti prvog susreta: kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili. Zagonetni mladić svojom neobičnošću izaziva podozrenje Bugara, a privlači Petrovu pažnju. Portretisan je kao bled i izmoren, ćutljiv i uzdržan, sa mnogo nečeg gospodskog u sebi, ali, lišen oholosti. Stvari koje nosi sa sobom (knjiga i vredni, posebno izrađeni lični premeti), kao i upečatljive oči, dodatno pojačavaju utisak nepripadanja ambijentu u koji je dospeo. Njegovo ponašanje je oprezno, na distanci, svedeno u jelu i govoru, a uveče je obuzet melanholijom i rasejanošću. Po njegovom premeštanju u drugu ćeliju, fra Petar, uprkos do tada šturoj komunikaciji, oseća čudnu prazninu. Njegova prva definicija Ćamila stavlja ljudskost i saosećanje ispred rasnih i nacionalnih predrasuda, naslutivši nešto kobno što prati misterioznog gosta, tako različitog u šarenilu bučne i uvek žive Avlije. Kao i jeste Turčin, i nije, ali, nesrećan čovek je sigurno.

Ćamilova istorija biće mu ispričana od strane u sve upućenog Haima, koji je i sam rodom iz Smirne. Čini se da Ćamil još od pre svog postojanja nosi nekakvo prokletstvo, za koje ga je predodredila tužna sudbina njegove majke. Rođen je u braku lepe i nesrećne udovice Grkinje i starijeg, vrlo bogatog i obrazovanog Turčina (Tahir-paše). Brak je od početka bio osuđen i sa negodovanjem primljen od strane licemernog gradskog društva, naročito Grka. Omrznuvši zbog toga svoj rod, majka pokušava da nađe sreću i sklad u novom braku, ali, posredstvom traume brzo okončava svoj namučeni život. Ćamil odrasta uz oca koji podržava njegovo interesovanje za učenje. U skladu sa značenjem svog imena („savršen“), pun je vrlina i, kao takav, idealna meta za pokvareni svet. Nakon očeve smrti, neiskusan – a bogat, bez mnogo oslonca u rodbini, doživljava prvi veliki poraz. Spoznaće nemogućnost da se oženi devojkom koju voli zbog svoje nacionalnosti, vere i porodičnog porekla, odnosno, svega što čini identitet. Razočaran i povređen, na primeru zabranjene ljubavi upoznavši podele među ljudima, još više se povlači u sebe i posvećuje školovanju. Ni Grk, ni Turčin, prepušten samom sebi, putuje i u intelektualnom uzdizanju traži utehu, utemeljenje svoje ličnosti.

Kako to obično biva, povlačenje iz društva ne prolazi neprimećeno. Brzo dolazi do širenja raznovrsnih priča, zluradih komentara, glasina i podsmeha. Ogovaranje se pretvara u preterivanje i postepeno gubi bezazlenost. Pošto se Ćamil naročito interesovao za istoriju i proučavao povest turske carevine, posebno Džem-sultana, priča se lagano preuveličava. Naposletku se svodi na to kako „mladi čudak“ veruje da je Bajazitov prognani brat iz XV veka, a u takvom obliku priča stiže i do izmirskog valije, korumpiranog i ograničenog „rodoljupca“, bolesno sumnjičavog i strogog. Povezavši sve sa aktuelnom situacijom u državi, naređuje da Ćamila privedu. Tom prilikom, njegovu mržnju raspaljuje primećeno mnoštvo knjiga na raznim jezicima, baš kao što sve sitne duhove plaši ono što im je strano i prevazilazi njihove vidike. Pod sumnjom da je pretendent na presto, upućen je u pritvor, gde čak i Karađoz zazire iz nagonskog straha i odvratnosti od ludaka i političkih okrivljenika.

Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića.

Ćamilov povratak dovodi do razvoja prijateljstva sa fra Petrom. Sve više uzima učešće u razgovoru, doduše, nikada o sebi. Njegova priča postaje, u novom i svečanom obliku, još jedna verzija drevne, biblijske teme o dva zavađena brata. Istoriju Džem-sultana Ćamil pripoveda izuzetno lepo i verodostojno. Petar mu dopušta da slobodno govori, čak i onda kada ne povezuje jasno baš svaki segment. Razumljivo je zašto je Džemova usamljenička i tragična pozicija toliko pogodila Ćamila. Razočaran, odbačen i osujećen u sopstvenim željama i nadanjima, mladić je u istorijskoj epizodi pronašao deo sebe. Međutim, poistovećivanje je otišlo predaleko, za šta prvi signal predstavlja previše živo, strastveno unošenje u govor, koji sa posredovanog prelazi na ispovest, lični ton, u prvom licu. Pripovedajući udubljeno, opširno i saosećajno, učiniće da se granice između njegove i Džemove ličnosti sve više magle i nestaju. Prenosi čak i ono za šta je najmanja verovatnoća da bi iko mogao pouzdano znati: Džemove misli, stihove, sećanja, utiske.

Kada Ćamil bude nestao, fra Petra loše slutnje odvode do Haima, gde ponovo dobija vrlo detaljnu priču o njegovoj daljoj sudbini. Saslušavan od strane dva napadna i ograničena islednika, sputan i doveden u neprijatnu, ponižavajuću situaciju, Ćamil gubi volju da se bori i razreši nesporazum. Uzaludnost dokazivanja dovodi do klonulosti. Kao što Džem nije mogao biti ništa drugo nego rođeni sultan, živ ili mrtav, tako ni Ćamil ne može biti ništa sem onoga što jeste – ili, paradoksalno, nije! Sledi reakcija čoveka koji više ne vlada sobom, koji je sve izgubio i sasvim mu je svejedno. Njegova sudbina je ostala nepoznata, ali, svakako tužna – i time se zatvorio tragični, začarani krug.

Obeshrabren i usamljen, fra Petar nastavlja da priviđa i sanja izgubljenog druga. Jedna vizija je posebno upečatljiva. Ćamil mu objašnjava da ne može ozdraviti, jer nije ni bolestan: od sebe nema leka. Nebitan, marginalizovan, „mali“ čovek pada kao žrtva jer je svojom pričom dotakao univerzalnu, opasnu istinu o ponovljivosti svega, istorijskoj pojavi koja ne gubi na aktuelnosti i uvek je moguća, nečemu što se neprekidno zataškava, a donosi krvave posledice. Nenamerno podsetivši vlast na „bolnu tačku“, postaje pretnja i mora biti uklonjen. Sva tragika Ćamilovog lika leži u činjenici da je, pokušavajući da pronađe utehu i novu svrhu svog rano obesmišljenog života, prizvao nesreću veoma sličnu Džemovoj. Njegov poriv, doduše, nije bila borba za vlast i moć, već naprosto pokušaj udovoljenja svojoj ranjenoj, estetski i umetnički osetljivoj prirodi, ali, sa fatalnim ishodom. Pozicija koju nije očekivao, niti imao snage da podnese, slomila je pokušaj otpora.

Autorka: Isidora Đolović 

3 mišljenja na „Ćamil u Andrićevoj „Prokletoj avliji”“

  1. “Kritičarka” pokazuje da nema “čulo” za raščitavanje Andrićevog kratkog romana!… Ćamil, odnosno knjiga zbog koje strada je – “glavni lik”, starinski rečeno! U mraku ćelije jedino svijetle žute kožne korice knjige koju Ćamil čita! Autobiografski refleksi; i Andrić je u svojoj “prokletoj avliji” čitao Kjerkegora – “Ili – ili”! Dakle, sažeto do kapi mastila – “Prokleta avlija” slavi vječnu temu: vlast i umjjetnost! Umjetnik je uvijek sumnjivo lice! Još od drevnih helenskih vremena… Dakle, neka “kritičarka” ponovo pročita u ovome ključu tumačenja!… Pozdrav!

    1. Poštovani Milenko,
      Najpre želim da se zahvalim na komentaru i izdvojenom vremenu.
      Volela bih da znam čemu cinizam i znaci navoda. Ja nisam književni kritičar, niti to pretendujem da budem. Ovo je mini-esej sa samo jednim viđenjem izvanrednog dela i njegovog glavnog junaka. Lepota i vrednost književnosti upravo je u mogućnostima mnogih ključeva tumačenja koje spominjete, pa tako njihova analiziranja i nova čitanja nikada ne mogu biti “potrošena”, jer se uvek pojavi neki novi ugao sagledavanja teksta. Nije li tako?
      Najiskrenije hvala na novom ponuđenom gledištu, koje do sada nisam imala u vidu, te ću svakako naredni put više obraditi pažnju. Do sada sam mahom bila fokusirana na fenomen pripovedanja kao najzanimljiviji u tekstu, ali nipošto jedini, za šta su možda kriva i predavanja na fakultetu gde su nam uglavnom na taj aspekt knjige usmeravali pažnju. Imajte razumevanja, vežbaću čulo za tumačenje dela, svaka smernica mi je od pomoći.
      Takođe, žao mi je ako Vas je moj tekst bilo čime uvredio, jer on ni na koji način ne omalovažava roman, pisca, značenja,ništa…baš naprotiv.
      Svako dobro,
      autorka, nikako kritičarka

    2. “Čovek uči dok je živ”. Moje najiskrenije poštovanje za Vaš rad i stvaralaštvo, zbog čega sam sada, naknadno se informišući, još više posramljena. Nadam se da ne uzimate za zlo, ako je neko opravdanje – dosta sam mlađa koleginica (isti fakultetski smer) i predstoji mi još mnogo učenja i usavršavanja. Još jednom, izvinite.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *