Клод Моне као вечита инспирација

Године 1840. у Паризу, родио се један од највећих уметника који су икада постојали. Као младић почео је да ради карикатуре које је излагао на излозима продавница, а касније је схватио да је његова једина инспирација – пејзаж. Он је за себе говорио да ако је постао сликар на томе треба да захвали Будену, он га је запазио још као јако младог. Касније настала су нека од његових најпознатијих уметничких дела: Дама са сунцобраном, Јапански мост, Жене у врту, Поље мака у Аржантеју, Доручак на трави, Госпођа у врту, Ветеј у магли, Девојке у чамцу, Ириси, Жалосна врба. Ако би икада гледали његова дела, схватили би да су његова највећа дела баш у природи, али има нечега што ретко ко зна о њему зато ћу вас питати: Да ли сте икада неки пролазни тренутак схватили као нешто више? Да ли сте га икада претворили у вечиту инспирацију за нешто дубље?

Тренутак није само пролазан део нашег живота, то нам потврђује Моне, сваки пролазни тренутак он је гледао другачије, схватао га је на неки свој посебан начин, сликао и од њих стварао нека од највећих уметничких дела свих времена. Зато захваљујући његовом опажању тих тренутака, данас постоји период који се назива импресионизам, добивши име по Монеовој слици Импресија, рађење сунца. Он који је био заљубљеник у боје, био је посебно опчињен водом и светлошћу које су се осликавале на воденој површини, сенкама које је он сликао и видео другачије од других. Ту сенку, сликао је неретко без употребе црне боје, Клод није био љубитељ тамних боја. Дивио се светлим бојама, иако је у старости изгубио зелену и плаву из вида, за њега те две боје више нису постојале, бар не у његовој глави, али на платну, увек су налазиле своје место. Заволео је природу и тако се преселио у кућу која је била окружена природом и водом, како би целог дана за њега она била инспирација. Доследан импресији, доследан природи створио је велике циклусе слика, које су биле на истом месту, само су се делови дана на сликама смењивали, тако су током целе године његови Локвањи увек плутали на води. Свакој својој слици, давао је дозу унутрашње емоције. Опчињеност бојама никада није престала. Тако су и боје на лицу његове жене које су се смењивале, док је она непомично лежала и гледала смрти у очи, у њему изазвале велики нагон да створи још једно, велико уметничко дело. Тако је борећи се са великом тугом насликао своју жену на самрти, та слика је дуги низ година биле у његовом наручју.

Ухватио сам себе како гледам њено трагично чело… Готово механички, поштујући редослед мењања боја, коју је смрт наметала.

Сматра се да су ово делови Клодових писама његовом пријатељу.

Његова дела можемо гледати у музејима и галеријама широм света од  Њујорка (Метрополитенски музеј уметности), Вашингтона (Национална галерија уметности), Лондона (Национална галерија), Париза (Mузеј Орсеј), Будимпеште (Музеј лепих уметности), Цириха (Кућа културе), Рима (Национална  галерија модерне уметности)… Клод Моне умро је од рака у својој 86. години, 1926. у Француској. Његови потомци су 1966. године оставили његову кућу и врт Француској академији лепих уметности, та кућа и врт представљају једну од главних туристичких атракција у Живернију гдe je и настаo велики број његових слика. Иза себе оставио је бројна уметничка дела, уметнички период, пролазне тренутке за памћење. На њега су се угледали многи, а један од њих је Жорж Сера. Био је учитељ српско-француском  сликару Богомиру Аћимовићу познатијем као Далма. Нама је остало само да путујемо, гледамо и да се дивимо његовим делима.

Наравно, разумем да ће свако од вас Монеа схватити другачије, али он нам свим овим показује колико је емоција унето у свако његово уметничко дело. Био је и остао велика инспирација. Његов сан се остварио, он је сањао да наслика нешто што је немогуће насликати – воду са травом која се таласа у дубини. Едуард Мане говорио је да је он ,,Рафаел воде“, а Сезан га је сматрао ,,само оком“. За нас ће бити непоновљиви уметник светлости и воде.

Ауторка: Адријана Јовановић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *