Ključ za govno: “Pucanj u govno” Miroljuba Todorovića

Nastanak signalizma kao pravca u srpskoj, ali i svetskoj književnosti, možemo povezati s večitim težnjama književnih radnika i stvaralaca da se distanciraju od prethodne, ali i prethodnih epoha tražeći nov izraz umetnosti, duha i bivstvovanja. To je pojava koja je već uočena na primerima: renesansa – barok, romantizam – prosvetiteljstvo, moderna – postmoderna… Ovu pojavu analogno možemo dovesti u vezu porodičnih odnosa gde, nakon inicijacije u svet odraslih, sin negira oca i zamenjuje njegovo mesto po važnosti u porodičnoj hijerarhiji. Tako se stvari odvijaju i u književnosti (umetnosti) – nova epoha zamenjuje prethodnu, negirajući je, a posebno u dvadesetom veku i – dekonstruišući je.

Međutim, signalizam se ne oslanja na de(kon)strukciju, već na donošenje novina u umetničko stvaralaštvo uopšte. Signalizam nastaje u ovim porivima ne samo kao novi pesnički pravac, već i kao pravac koji treba da revolucioniše i ostale umetnosti (likovne, pozorišne, muzičke, filmske). Integrišući u sebe ne samo umetničke tokove, već i integrišući sebe u moderne tokove društva, signalizam se, u eri tehnološkog buma u svetu, pokazao kao jako dostupan i plodotvoran pravac. Ta osobina uslovila je njegovu veliku rasprostranjenost, a samim tim je signalizam i primoran na uspeh i važnost, o čemu bih izdvojio: „Stvaralački prevrat koji su signalizam i njegov tvorac izvršili u pesničkom jeziku, u poeziji, i šire u književnosti i umetnosti, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, po svom kreativnom naboju dublji je i značajniji od onoga što se u našoj poeziji i kulturi dešavalo pedesetih godina. Izuzetno dejstvo tvoračke revolucije signalizma može se meriti jedino sa ulogom istorijske avangarde u našoj literaturi početkom dvadesetih.“ Za razliku od istorijske avangarde, koja je nastajala tokom industrijske epohe, signalizam svoje mesto traži u tehnološkoj eri, gde mediji imaju najveći primat. No, signalizam ne koristi medije kao „transmisiona sredstva“, on želi da pretvori medije u umetničke tvorevine, kako pojašnjavaju Ljubiša Jocić i Miroljub Todorović. No, jedna od najjačih spona signalizma i avangarde jeste proces eksperimentisanja kao deo aspekta unošenja novog, što svakako podrazumeva pojam interdisciplinarnosti, kojim je signalizam i počeo (scijentizam).

Doba postmodernizma i neovangarde (sa svim svojim podizmima) označeno je kao doba tapkanja u mestu s manjkom invetivnosti u iznalaženju novih izraza koji bi otelotvorili duh modernog vremena. Kao da su umetnici zaboravili da je pronalaženje novog načina izražavanja neboravljenje u prošlim načinima izražavanja, pa je stoga većina postmodernističkih –izama doživela mlaku sudbinu prisutnosti i malo jaču sudbinu zaboravljanja. Međutim, signalizam nije doživeo takvu sudbinu. Literatura često stavlja akcenat na avangardno negiranje tradicije, ali previđa tradiciju avangarde, koja već postoji. Signalizam se nije uvukao u tipizirani smisao avangarde da ruši prethodno, već je rečeno od strane signalista da njihov pokret vuče duboke korene iz tradicije: ukazivalo se na kombinovanje verbalnog i vizuelnog, koje se može naći u hijeroglifima, orijentalnim i srednjovekovnim iluminatornim pismima, baroknoj kaliografiji pa sve do našeg doba i Apolinerovih Kaligarama, kako je naglasio pesnik Vlada Stojiljković.

Samo ime pokreta vuče korene iz latinskog (signum-znak), jer signalisti znaju da nema revolucije u poeziji ukoliko se ne izvrši revolucija u glavnom medijumu poezije – jeziku, tj. znaku. Početak signalizma vezuje se za 1959. godinu i njegovog tvorca, Miroljuba Todorovića, koji je upravo na revoluciji u jeziku postavio svoje postulate revolucije poezije. Pristalice je signalizam dobio sredinom šezdesetih i početkom sedamdesetih. Nastao je iz potrebe da se negiraju istrošeni modeli pesništva, da se raskine s „principima neoromantizma i zakasnelog simbolizma“, a ujedno i da se odgovori na duhovnu situaciju savremene elektronske i tehnološke civilizacije. Nastojalo se da se promeni kôd srpske poezije radikalnim zahvatima i na planu forme i na planu sadržaja.

Revolucija jezika započeta je njegovom scijentizacijom. Unosili su se simboli, formule, lekseme iz egzaktnih nauka (fizike, biologije, hemije, matematike…) i vizualizacijom teksta (grafičko razlaganje reči, unošenje crteža, kolažiranje), pa je tako prva faza signalizma označena terminom scijentizam. Intervencije u poeziju unošenjem termina iz oblasti netipičnih za književnost uslovilo je ono stanovište signalista koje je opravdavalo unošenje signalizma u moderne tokove života.

Prvo bi bilo dobro pomenuti podelu signalizma. Deli se prvenstveno na dve grane: verbalnu i neverbalnu poeziju, iako se dosta plodotvorno pokazao i u prozi, pa i u književnosti za decu. Podgrane verbalnog signalizma su: scijentistička, aleatorna, stohistička, tehnološka, fenomenološka, šatrovačka i apejronistička. U neverbalnu spada: vizuelna, objektna, zvučna i gestualna. Zanimljivo je napomenuti i dostignuća signalizma u bodi-artu, mejl-artu, performansu i konceptualnoj umetnosti.

Konstituisanju signalizma kao neoavangardnog pokreta koji, negirajući književno, umetničko i kulturno nasleđe, teži novim iskazima i izrazima obespravljujući kanonizovane oblikotvorne postupke i estetske konvencije najviše su doprinela tri manifesta: Manifest pesničke nauke, 1968, Manifest signalizma (Regulae poesis), 1969 i Signalizam, 1970. Takođe je važno pomenuti internacionalnu reviju Signal, 1970.

No, istorijski aspekat pojavljivanja signalizma (u čisto faktivnom aspektu) bih podredio samom signalizmu, tačnije, Pucnju u govno, o kojem do sada i nije toliko pisano, a samim tim ostavlja prostor i veću mogućnost da se predstave novi aspekti ovog dela Todorovićevog stvaralaštva. Da se za trenutak osvrnemo na sam naslov ovog ciklusa: u „pucnju“ možemo očigledno očitati poetiku avangarde, onaj prevratničko-negatorski duh kojim su se avangardisti obračunavali agresivno s tradicijom. No, signalistički pucanj nije nadrealistički pucanj nasumice, on se odriče te agresivnosti, i u pucnju se vidi poziv na učestvovanje u građenju signalističkog dela, poziv na maštu, dovršavanje dela.

Autor sam ističe da je ovaj ciklus pesama nastao kao poema Govnarija od preko 2000 stihova 1970. godine, u toku zimskih dana u Soko Banji i Beogradu. Napominje i da je nastala u periodu njegovog „boravljenja“ u „kamijevskom svemiru pobune (revolta)“. Stvarnost je došla do toga da je svedena na stvari i telo, materijalizovana je, „govno“ i njemu slične izlučevine jedini su materijalni produkti tela, pa tako i ova poezija, koja je u autorovom izboru, na kraju zbirke Svinja je odličan plivač i druge pesme.

Odmah na početku možemo izdvojiti pesmu Govno je instrument univerzuma koja predstavlja govno kao proizvod, brend i instrument u delatnostima modernog društva. Pominje se kao reklamni proizvod najčešće, daju se krediti za kupovinu istog; u suštini, predstavlja se kao glavna preokupacija modernog čoveka uvedena u njegov način života. Proviruje između redova ove pesme i scijentizam, kada Todorović kaže da je govno „bakterijološki ispitano“. Zanimljiva činjenica za Todorovićevu poeziju, pa samim tim i za ovaj ciklus pesama je to što ne postoji interpunkcija. Već smo viđali parodiranje interpunkcije kao simbola simetrije i uređenosti od, recimo, Branka Ve Poljanskog, ali Todorović odlazi korak dalje; interpunkcija igra ulogu i u pravljenju hijerarhije u rečenici, postavljajući na taj način neke delove rečenice na prvom, a neke na poslednjem mestu, postoji kraj i početak. Takođe, ostavlja mogućnost i da se ne pravi rezlika između, recimo, vlastitih imenica u odnosu na ostale činioce rečenice, tako da je svaki član ravnopravan. Kao predstavnik društva, Todorović uviđa jednu bitnu stvar: društvo se oduvek predstavljalo kao skup jedinki gde su svi ravnopravni i jednaki, iako u praksi nikada nije bilo tako, te pesnik ne stavlja svoja slova u takve pozicije. On ih čitaocu predstavlja tako da im čitalac prema sopstvenom nahođenju iz haosa odredi mesto u svetu i podari smisao koji on sam čitanjem pesme stvara. Samim tim, pesnikova intervencija je literarna reakcija na društvene koncepcije.

Zanimljiva analogija je između motiva „svinje“ iz ciklusa Svinja je odličan plivač i „govneta“ iz ovog cilusa o kojem pišem. Prvo, motiv svinje je u jednom aspektu pokazatelj negiranja (sada više) neinventivnih motiva koje izviru iz tradicije koja prikazuje animalizaciju čoveka i davanje novih značenja ovom aspektu. Imajući na umu naslov (Recept za zapaljenje jetre), kada povežemo svinju s njim, dobijamo moderni izraz za pijanog čoveka – svinja, a jetra je normalna posledična konotacija (imajući na umu izraz da pijanoj svinji sleduje zapaljenje jetre, tj. ciroza). Govno s mozgom, tj. pesma Izmet, korespondira s pesmom Čorba od mozga, jer svinja kao svaštojed, koji podrazumeva jedenje svakojakih izmešanih sastojaka, može proizvesti samo izmet, koji je opet mešavina svakojakih sastojaka, samo obrađena (svarena) od strane svinje. Ako se opet setimo da je, u domenu animalizacije čoveka, svinja izraz za jako pijanog čoveka, možemo posmatrati da je čovek taj koji od svakojakih sastojaka, a podosta od mozga, što je ekvivalentna metafora za znanje, mora da načini svoje sopstveno znanje, da ga provuče kroz sebe, svari i iznedri nešto novo što može biti samo njegovo, dodajući još jedan teg na tas koji prevagnjuje na stranu individualnosti jedinke.

Prema Rolanu Bartu koji u Smrti čitaoca naglašava da je tekst sačinjen od mnogostrukih pisanja, dijaloga, raznih kultura, a sve to nalazi svoje jedno „žarište“ – čitaoca, a ne autora. Imajući na umu Fesjbuk signalizam naleteo sam na jednu informaciju tokom pregledanja ove društvene mreže koja mi je dala informaciju da je italijanski umetnik Pjero Manconi 1961. godine prodao 90 konzervi svojih upakovanih fekalija nazvavši ih „Umetničko govno“ i zaradivši zlata u vrednosti težine tih konzervi, mogu reći da je koncept koji je Todorović razradio u poetičkom smislu signalizma već postojao. No, ne želim ni jednog trenutka da umanjim vrednost Todorovićeve ingenioznosti i njegovu veličinu u književnosti.

Da se posle male digresije vratim na početak pasusa: ako je žarište u čitaocu, i ako je čitalac taj kroz kojeg tekst dobija oblik, onda dolazimo da zanimljivog (mada ne i neisključivog) zaključka da kroz pesmu Tumačenje govana vidimo Todorovićevo obračunavanje s tradicijom i preispitivanje iste. Za dalje analiziranje moramo razlučiti sam „pucanj“: pucanje u nešto učini da se ono rasprsne, da se rastavi na svoje činioce. Stvori se haos (kao i nakon pucanja u govno) i iz tog haosa čitalac treba da pronađe nov smisao, da gradi iznova, jer tako trud i rad imaju smisao u građenju nove umetnosti na ruševinama stare. Primenom ovog pucnja na Govnariju, koja je prvenstveno imala 2000 stihova, možemo videti autopoetički gest Todorovića koji pokazuje kako je od te poeme nastao ciklus pesama, odakle mu naslov Pucanj u govno i kako je on sam preispitivao i došao do geneze soptvenog pesničkog ciklusa.

Povodom daljeg tumačenja pesme Tumačenje govana zapažamo da je pesma pretrpana (mada je i svaka pesma takva) imenicom iz naslova, koja je upotrebljena u raznim derivatima, praveći nove asocijacije tim postupkom (govnologija, govnistika, govnarski jezik, govnar…). Sve asocijacije koje nam pruža Todorović idu u smeru razmišljanja, kako o životu, tako i o umetnosti. Svaki čovek ima sopstveni izmet, to je jedna od stvari koju ni sam kim ne možemo deliti, samo nešto naše, što nam daje konotaciju individualnosti. Metaforično, izmet predstavlja nas same, našu suštinu, a kroz prizmu ove pesme uočavamo bivstvena pitanja koja svakog čoveka brinu. Ta pitanja su ovde postavljena tako da se mogu odnositi i na život, ali i na umetnosti. Recimo, stihovi „jasno je da govno misli u slikama“ određuju dve stvari: prvo, tehnološka era više nego bilo koja do sada pokazuje da je vizuelnost primarna karakteristika modernog čoveka; a znajući da je signalizam integrisan u tehnološku eru (i obrnuto), vidimo iz ovih stihova i aluziju na signalističku vizuelnu poeziju. Večito pitanje čovečanstva, a samim tim i književnosti i umetnosti, čitamo u stihovima „da li je govno stvar prošlosti“ (bez interpunkcijskog znaka, naravno) što nam svedoči o konstataciji svevremene prisutnosti ljudskog straha za budućnost, straha od nepoznatog.

Bitna karakteristika, kako ovog dela, tako i celokupnog Todorovićevog opusa je jezik. Živeći u vremenu kada se intelektualnost ne posmatra kao primarnost, signalizam se opredelio za mogućnost da dopre do svakoga. Iz tog razloga u jeziku ove poezije nema kao tuč teških reči, nema termina koji dižu obrve: jezik je prost i prijemčiv svakome. Na taj način Todorović ne ograničava ciljnu grupu čitalaca na samo društvenu / kulturnu elitu, njegova poezija je pristupačna svakome. Koristeći te proste, ogoljene forme on, pak, ne negira autentičnost umetničkog postupka. Ta karakteristika je otišla korak dalje u vizuelnoj poeziji, jer ne postoji jezički kod koji bi predstavljao prepreku u „konzumaciji“ umetnosti. Samim tim se baca senka na Gutenbergovu galaksiju, tj. na kreacije koje se realizuju isključivo pisanom rečju.

Kroz ovaj ciklus možemo zapaziti još jednu stvar koja se tiče namere ove poezije: iako bez interpunkcijskih znakova, mnogo stihova imaju savetodavnu ulogu, a još više njih upitnu. Često na kraj nekog stiha možemo staviti znak pitanja, ali ne kao retoričkog pitanja, već kao pitanje autora čitaocu. Recimo, stihovi iz pesme Poštujte tuđe govno „zašto vaša govna liče jedno na drugo“ možemo dvojako posmatrati: ako su upućena grupi, ona kao da predstavljaju opomenu nesvesnog negiranja individualizma od strane ljudi; a ako su upućena pojedincu onda kao da deluju opominjuće na netalasanje životnih sokova pojedinca, a samim tim i osuđivanje mediokritetske ravne linije EKG-a.

Pesma Kako po vašem mišljenju izgleda idealno govno sva odiše u jezičkim frazama koje se tiču vremenske svakodnevnice. Stih „kako ste govnali|govnao sam vrlo dobro“ jasno upućuju na dijalog koji se odvija između dva pojedinca o tome kako je prvi dobro spavao. No, analogno s ranije pomenutim motivom mozga, ako bismo slobodnije zamenili pojmove, dobijamo jednu vrlo zanimljivu igru, stihovi bi se pretvorili u „kako ste mozgali|mozgao sam vrlo dobro“. Ostavljajući ta dva tumačenja u korelaciji, možemo primetiti da Todorović predstavlja mozganje kao spavanje, tj. mozganje više ne igra ulogu, jer jedinka spava, a samim tim i ne razmišlja, a to je nešto što je potrebno promeniti. Pesma se do svog kraja nalazi u takvim asocijacijama vezanim za vreme, ali vreme spavanja, aludirajući na uobičajene izraze te vrste.

Zanimljivu korespondenciju nalazimo unutar ove knjige između pesme Daću vam recept za pohovanog Miroljuba Todorovića i pesme Nadevna mlada govna. Obe pesme napisane su u obliku recepta za spremanje jela, što nam pokazuje da je Todorović ovom fenomenu posvetio više pažnje. Dovoljno paradoksalno je davati recept za jelo sastavljeno od fekalija, ali ta odbojnost prema tome itekako je opravdana, na šta Miroljub Todorović i cilja: ovaj postupak je analogan receptima za bolji život, koje možemo naći u medijima a koje daju nepoznati ljudi sebi nepoznatim ljudima. Postavlja se pitanje kako je to moguće s obzirom da davanje saveta nekoj osobi podrazumeva poznavanje te iste osobe, a takvo korišćenje medija Todorović ovom pesmom opovrgava. „Recepti“ za bolji život svakako moraju biti sastavljeni od strane osobe koja taj recept i mora da primeni, ili barem od strane osobe koja poznaje osobu kojoj je potreban „recept za bolji život“. Lažnost i izveštačenost brige za bližnjeg ovde se parodira, a korišćenjem fekalija u tome je jasan znak. To je jedno od tumačenja, a ako bismo se vratili na ono tumačenje gde bismo pesmu stavili u kontekst jedinke, „mlada“ iz naslova nam daje nove aspekte: u pesmi sve aludira na mlado i malo, što nas navodi da pomislimo da je u pitanju vaspitanje i usmeravanje mlade jedinke. „Oprano“ je, posmatrajući u tradicionalnom ključu, ritualno čisto, što ukazuje na ne uprljano grehom, a takvo „oprezno puniti“ i na kraju „zašiti ga belim koncem“ gde beli konac opet asocira na nevinost, a sve ukupno asocira na vaspitanje dece. U nastavku imamo nadovezujuću pesmu Govno s mozgom koja jasno stavlja aludira da bez mozga (pameti) nema jedinke.

Obezličenost ljudi jasno pesnik predstavlja u pesmi Anonimno govno koja jako jasno daje konstataciju o „štetnosti“ neprimetne jedinke u masi, koja je samim tim samo deo mase a ne jedinka, stihovima „anonimno govno pati od kompleksa|niže vrednosti“. Odgovor pesnik kao da daje u pesmi Pronađimo najzad ključ za govno u stihovima „voleo bih da je govno kulturnije|voleo bih da je govno nežnije|sa intelektualnim govnom|bilo bi mnogo lakše“. Jedno od najvećih pitanja ove zbirke, ali i modernog doba, ima svoje razrešenje u ovim stihovima. Jedini način da jedinka iskoči iz mase, da se razlikuje od drugih, da ne bude samo siva mrlja jeste upravo to – da se okrene intelektualnosti i pameti. Kao da Todorović daje svoje viđenje, sigurno ne savršenog, ali itekako boljeg sveta. Kao kulminacija ovog stanovišta, poslednja pesma Nova iskušenja za svet i govno odiše pomalo melaholičnim žalom za završetkom ovog ciklusa koji je imao nameru da predstavi čoveka tadašnjice, ali ništa manje i današnjice, da opiše njegova stanja i da dâ jedno pesničko razrešenje položaja čoveka u svetu, jedno od mogućih razrešenja povodom manjka individualnosti s kojim se, kako Todorović, tako i mi, sreo posmatrajući. Jedno od rešenja je i to da „potrebna je češća razmena mišljenja|između govna i ostatka sveta“. Razmena informacija kao svojevsni vid sticanja znanja uobličava jedinku i čini je vrednom poštovanja.

Ne postoji osoba kojoj pojam govneta nije barem malo gadan (u najmanju ruku), stoga ne smemo zanemariti prvenstvenu reakciju koja dolazi čitanjem ovog ciklusa pesama. No, imajući na umu da je ovo jedna razrađena poetika osnivača svetski priznatog neoavangardnog pokreta, moramo tražiti skrivena značenja, a njih ima na pretek. Ne mogu da se otmem utisku, ako posmatram naslove pesma redom, da Miroljub Todorović ovde daje jednu liniju života, onu koja kreće rođenjem, stasavanjem, ulaženjem u svet, prolaženjem kroz isti itd, kao izraz univerzalne zgađenosti svetom i Todorovićeve zgađenosti planetarnom kulturom i njenim nametnutim obrascima ljudima koje ona na taj način podjarmljuje. Ovaj ciklus predstavlja svojevrsni apel ljudima da postanu ljudi, da se izvuku iz sivila mase, da uvek imaju na umu sebe i svoje „ja“ predstavljajući to najslikovitije i najprijemčivije svakome ko uzme ovaj ciklus u ruke i pročita ga.

Literatura

Miloš I. Bandić, „Stil i status“, u: SIGNALIZAM AVANGARDNI STVARALAČKI POKRET, Kulturni centar Beograda, Beograd, 1984.
Milivoje Pavlović, Ključevi signalističke poetike, Prosveta, Beograd, 1999.
Miroljub Todorović, Jezik i neizrecivo, Altera, Beograd, 2011.
Jelena Marićević, Fejsbuk signalizam, iz elektronskog časopisa Međutim, Novi Sad, 2013.
Živan Živković, Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, Paraćin, 1994.
Jelena Đ. Marićević, „Neoavangarda; signalizam: književna teorija i praksa“, Projekat Rastko.
Miroljub Todorović, Svinja je odličan plivač i druge pesme, Tardis, Beograd, 2009.

Autor: Marko Đukić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *