Kišov svojevoljni egzil

Zahvaljujući na časti koja mi je ukazana, dozvolite mi da na
kraju ovog mog kratkog hommagea navedem jednu Andrićevu
rečenicu iz daleke godine 1921: „Pišem pomalo i teško;
nema ništa bez naše zemlje; a ja niti mogu da živim s njom, niti bez nje.“

Danilo Kiš, beseda prilikom uručenja Andrićeve nagrade
za knjigu „Enciklopedija mrtvih“, 10. oktobra 1984.

Ove godine (15. oktobra) navršiće se tri decenije od smrti velikog srpskog, evropskog i svetskog književnika Danila Kiša. Kiš je umro u Parizu, gde se i lečio, u šest sati posle podne, u svojoj pedeset četvrtoj godini; iste godine imao je njegov otac Eduard Kiš (Kon), kada je odveden u geto za Jevreje u Zalaegerseg, u zapadnoj Mađarskoj 1944, a odatle u Aušvic, iz koga se nije vratio, kao ni većina Kišovih rođaka. Manje od mesec dana pre smrti (17. septembra), predosećajući skori kraj, svojom rukom napisao je testament u kome je svoju ličnu biblioteku, pisaću mašinu Olimpia Monica, pisaći pribor, kao i nekoliko umetničkih figura koje je svojeručno napravio, predao SANU čiji je postao dopisni član u Odeljenju jezika i književnosti (15. decembra 1988). Svedoci ovog rukom napisanog testamenta bili su njegovi prijatelji Stanko Cerović i Desanka Raspopović. Testament je veoma bitan za spoznaju stvarnosti, jer se u njemu Kiš na kraju, konačno i nedvosmisleno odredio čijoj kulturi i jeziku najviše pripada; ova odluka je došla kao grom iz vedra neba za Kišove prijatelje, čitaoce i za njegove kritičare; tim povodom treba se prisetiti da je krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka ponosito i razumljivo otišao iz Beograda posle klevetničke hajke da je plagijator i da delove svoje zbirke novela Grobnica za Borisa Davidoviča nije napisao, već prepisao iz knjiga Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru i Ruska umetnost Luja Renoa. Besan i gnevan obraćao se za pomoć mnogima: Krleži, Oskaru Daviču, Predragu Matvejeviću… Za manje od mesec dana, na preporuku Oskara Daviča, Kiš je napisao verovatno i najbolju polemičku knjigu u našoj književnosti, posle Krležine Moj obračun s njima (1932) – Čas anatomije, koja se pojavila u izdanju Nolita 1978. Konačno, klevetnici su izveli Danila pred sud, branio je čast, obraz, pravo na postojanje, na pisanje, na ono što mu je bilo sve u životu. Sud je presudio: Kiš nije plagijator. Takođe, ovaj je testament najvredniji i najdelotvorniji odgovor onima koji viču da Kiš nije imao nikakve veze sa srpskom kulturom, osim jezika i mesta rođenja.

Foto: Vladan Vlahović; Izvor: Danilo Kiš

Danilo Kiš je bio prvi koji je u srpsku književnost uveo novu književnu tehniku pisanja, ono što je Borhes prvi osmislio-dokumentaristiku, kombinovanje istinitih i lažnih činjenica, izmišljenih i stvarnih dokumenata, s tim što je Kiš u svojim delima vršio sugestivno i genijalno stilizovanje, kakvo Borhes nije. Reklo bi se da je taj novi književni postupak u Jugoslaviji naišao na nerazumevanje određenih konzervativnih književnih krugova (podržavanih od dogmatskih političara na vlasti), i da je to rezultiralo sveopštom hajkom na Danila. Pomislivši da se NIN, koji je objavio nekoliko tekstova njegovih kritičara, svrstao na stranu onih koji su digli hajku na njega, on je 1976, u jeku afere plagijata, vratio NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju je dobio 1972. Ove klevete i sramno suđenje imaju toliko sličnosti sa onim napadima koje su zadesile Miloša Crnjanskog početkom dvadesetih godina, kada je optužen da je plagirao svoj roman Podzemni klub objavivši ga pod pseudonimom Harald Johnsson, a kasnije i sa polemikama koje je Crnjanski poveo sa skoro svim onovremenim kulturnim institucijama (SKZ, Nolit…) U oba slučaja, oba su pisca posedovala izvanrednu polemičku sposobnost, što nije svojstveno u slučajevima kada se pisac optuži za najteži zločin u književnosti – plagiranje (Majakovski se ubio, Šolohov je ćutao, Mandeljštam se gotovo nije ni branio, Paul Celan se ubio skoskom s mosta u Senu).

Kiš je zaista bio poseban, ne samo u književnosti. Otac mađarski Jevrejin, majka srpkinja iz Crne Gore, rođen u Subotici, kršten u pravoslavnu veru (Ja sam jedan od onih pravoslavaca, kako ja kažem u šali mojim drugovima, koji pamte svoje krštenje; nisam imao trideset tri godine kao Isus, nego sam imao četiri i po godine, tako da ja pamtim svoje krštenje, i zahvaljujući tom krštenju ja sam ostao živ…), živeo u Mađarskoj i na Cetinju, obrazovao se i kao pisac formirao u Beogradu i Srbiji, divio se najvećim suprotnostima naše književnosti: Andriću i Krleži, i od obojice naučio najbolje; od Krleže borbenost, od Andrića smirenost u pisanju; a umro u svojevoljnom egzilu u Francuskoj. Treba podsetiti i da među Kišove rođake s majčine strane spada junački crnogorski vojvoda i književnik Marko Miljanov, iz čuvenog srpskog plemena Kuči.

Osećaj apatrida, ubeđenje i potreba da ne pripada nigde i nikome, osim sebi i svom peru, ogroman talenat, i darovitost koju čak ni Miroslav Krleža nije mogao da ne izusti („Najdarovitiji, najbolji…“) su uslovili da Danilo Kiš povređenog ponosa i sujete posle kleveta povodom Grobnice za Borisa Davidoviča napusti Beograd i Srbiju s mišlju da se više nikada neće vratiti. Ali, nije mogao, vraćao se. Poslednjih desetak godina svog života proveo je u Francuskoj, Bordou, Strazburu i Parizu sa svojom suprugom francuskinjom, Paskal Delpeš. On, naravno nije proteran, niti je iz otvorenih i iskazanih političkih razloga emigrirao kao što su to činili: Solženjicin, koji je zvaničnim državnim aktom proteran sa teritorije Sovjetskog Saveza, Tomas Man koji je takoreći u jednoj noći spakovao kofere i pobegao od nemačkog fašizma, ili Jirži Kosisnski; taj je poljsko-jevrejski pisac otišao iz siromašne, opustele i ratom razorene posleratne Poljske trbuhom za kruhom, ili Nabokov, Herman Heseili pak Salman Rušdi kome se više svideo zapadni sistem vrednosti od indijsko-pakistanskih verskih ratova. To je Kiš uvek govorio, da nije otpadnik i disident. Tih desetak godina Kiš je stalno dolazio u Jugoslaviju i primao sve važnije književne nagrade. Nije vratio pasoš. Niti je hteo to da učini. Nije želeo da ga smatraju za protivnika režima (iako je to zasigurno bio).

Izvor: Danilo Kiš

Kišovo pero u egzilu nije presušilo, naprotiv, Kiš je iz Pariza pisao nesmanjenom erupcijom stvaranja: o Ratu i Miru, i „Tolstojevoj oficirskoj i nacionalističkoj pristrasnoj rekonstrukciji Velikog otadžbinskog rata i Borodinske bitke 1812 (intervju sa Lelom Zečković za amsterdamski časopis De Revisor, s naslovom Bestaansrecht voor de twijfel, 1985); o Nabokovu, kao „majstoru-čarobnjaku“ koji je po Kišu „zaslužan“ što književnost i kritika još nisu pale na kolena i podale se vladajućim ideologijama (Nabokov ou la nostalgie.-Le magazine litteraire, septembre 1986); o filmu Emira Kustrurice Otac na službenom putu (u eseju Svet po Kusturici-Le Monde selon Kustrurica.-Le Monde, iz oktobra 1985), koji, mora se primetiti spada među najvrednije filmske kritike danas, najvećeg živog srpskog režisera. Kiš je i pored mnogih prijateljstava i poznanstava koje je imao u kultrurnoj eliti Francuske i Pariza ipak, donekle, ostao „ignoriran“, kako je svojedobno primetio Predrag Matvejević, Krležin Eckermann. Kiš je u Srbiji postao veliki pisac, francuske i svetske književne nagrade krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih pratile su srpska i jugoslovenska književna priznanja. Međutim, njegov je osećaj i želja „da nigde i nikome ne pripada“ svesno ili nesvesno preovladao i u Parizu. Bio je blizak određenim ljudima iz Francukse akademije nauka; bio je takođe dobro poznat mnogim uglednim izdavačima u Francuskoj; sretao se sa Sartrom; bio je veliki prijatelj sa francuskim slavistom Mišelom Obenom, slao je svoje knjige predsedniku Francuske Fransoa Miteranu (koji je takođe napisao nekoliko vrednih knjiga; njegovi Memoari u dva glasa, bili su u jedno vreme posle njegove smrti, krajem devedesetih, vrlo popularna i tražena knjiga u Francuskoj, čiji je koautor Eli Vizel, rumunsko-američki pisac, dobitnik Nobelove nagrade za Mir 1986); kretao se u kulturnim krugovima jugoslovenskih iseljenika, emigranata, disidenata; kupovao je i redovno čitao jugoslovenske novine; družio se sa svima onima koji su govorili „našim jezikom“. Anglo-indijski pisac fantastike, Salman Rušdi autor čuvenih Satanskih stihova (kome je Ajatolah Homeini verski i politički vođa Irana, upravo zbog ove knjige 1988 izrekao smrtnu presudu, tj. fatvu i pozvao sve muslimane u svetu da ga liše života, zbog navodnog vređanja proroka Muhameda i njegovog prikazivanja kao običnog čoveka u ovoj knjizi) je Danila Kiša svrstao među deset najvećih svetskih pisaca druge polovine dvadesetog stoleća. Kiš, je naravno bio boem. U jednom intervjuu, sedeći pogrbljen ispred kamere, u jednoj ruci držeći cigaretu, a drugom s vremena na vreme prolazeći prstima kroz čupavu, gustu i razbarušenu kosu pripovedao je priču o alkoholizmu rumunskog pisca Ežena Joneskua, autora čuvene Ćelave pevačice, koji je takođe bio u svojevoljnom egzilu u Parizu. Jonesku bi se, po Kišovom prisećanju, gradom šetao pod nadzorom svoje žene držeći ga sve vreme za ruku, ali kada bi ga savladala kriza i više nije mogao bez alkohola (a, zatekao bi se u blizini neke kafane), ubeđivao je svoju ženu da mora da telefonira, utrčao bi u kafanu, poput manijaka, zverao levo i desno, prilazio prvom koji u ruci drži konjak ili kurvozijer, uzimao mu iz ruke piće, ispijao ga do dna, vraćao mu praznu čašu i najfinije odlazio van, da sa ženom nastavi „šetnju po pariskim ulicama“.

Kiš u poslednjim godinama svog života, u Francuskoj, prvi put počinje da govori kako nije samosrpski i jugoslovenski, već i srednjoevropski pisac. Uočljivo je da Kiš, u to vreme, želi da se potpuno indentifikuje i uklopi u tadašnju književnost zapadne Evrope i Francuske, pomalo i na prvi utisak ignorišući i stavljajući po strani književnu scenu u Jugoslaviji.U oči pada Kišov odnos prema Dostojevskom: ni u ranom stvaralaštvu, ni u kasnijem egzilu Kiš se retko, gotovo nikad, nije osvrtao na delo i ličnost Dostojevskog. Može se samo naslutiti da je Kiš imao averziju prema velikom psihologu ljudske duše. Ono što je vidljivo jeste da je Kiš imao ogromno divljenje prema dvojici pisaca, koji su, usudio bih se reći, bili možda najveći i najžešći kritičari i poricatelji talenta i genija Dostojevskog u dvadesetom veku. To su bili: Rus-Vladimir Nabokov i Hrvat-Miroslav Krleža. Razloge toga treba tražiti u sveslovenskom i svepravoslavnom stavu, ideologiji i misiji Dostojevskog, koje nisu bile bliske određenim piscima, u koje spada i Kiš, ali i u otvorenom antisemitizmu Dostojevskog, koji je bio veoma izražen u to vreme, ne samo u Rusiji, već i mnogo više u zapadnoj Evropi: Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj. Posebno će ostati zapamćena njegova rečenica: „Jevreja u Rusiji ima tri miliona, a Rusa osamdeset, kada bi kojim slučajem ove brojke bile zamenjene, tih tri miliona Rusa bili bi izloženi najgorem i najtežem progonu i nasilju od te jevrejske većine“.

Kiš pred kraj života, teško bolestan, posećuje Izrael, obilazi Jerusalimsku biblioteku, snima sa režiserom Aleksandrom Mandićem seriju Goli život, ponovo otvarajući temu Holokausta; umro je i ne pogledavši niti jedan snimljeni kadar; serija (od četiri epizode) je neposredno posle njegove smrti prikazna na TV Sarajevo.

Danilo Kiš, 19. jun 1985. © Sophie Bassouls/Sygma/Corbis

Kišov egzil, kao i on sam, bio je neobičan. U Francuskoj je Kiš napisao značajan deo svojih dela: Mansardu, Psalam 44, kao i Enciklopediju mrtvih. Radeći na Univerzitetu u Bordou, kao lektor za srpskohrvatski jezik, iz usta svojih studenata čuo je i bio zgrožen hvalospevima koje su govorili o Lenjinu, Velikom oktobru i Sovjetskom Savezu, pa je čvrsto odlučio da napiše knjigu o užasima sovjetskih logora, podstaknut Solženjicinovom knjigom Arhipelag Gulag, koja se pojavila nešto ranije 1973, i tako je nastala Grobnica za Borisa Davidoviča. Nekoliko godina ranije u Strazburu Kiš je napisao autobiografski roman Bašta, pepeo. Krajem osamdesetih godina Kiš iz Pariza naslućuje raspad Jugoslavije, kada je problem progona Srba sa Kosova i Metohije dospeo u centar društvenog života Jugoslavije. Pred smrt, hteo je da se intelektualci Srbije angažuju protiv Slobodana Miloševića. Međutim, mislim da Kiš nikada ne bi mogao, uz sva razočarenja koja bi možda doživeo i dočekao rat, da jednu ratnu stranu zameni drugom ili da traži bombardovanje Srbije (kao što su to u ono vreme pozivali pisci koji su otišli iz zemlje i koji nisu delili politiku tadašnje vlasti Srbije). Međutim, mnoge će iznenaditi njegov testament. Odluka da bude sahranjen u zemlji u kojoj se rodio, u kojoj je prohodao i u kojoj je naučio da piše, i u kojoj je postao kompletan i potpuni književnik, pogotovo jer su mnogi, a i njegovi kritičari, smatrali da je Kiš posle afere plagijata zauvek otišao iz Srbije, da se više nikada neće vratiti i da ga uvređenost i povređenost neće popustiti nikada, da se takoreći, u povređenoj sujeti odrekao svoje zemlje i svog naroda. Možda bi ih Kiš, da je malo duže poživeo, u svom stilu upitao: „A gde bih, molim vas bio sahranjen, ako ne u našoj zemlji?“ Kako kada je na pitanje zašto piše na srpskom jeziku odgovorio: „Čovek samo jedan jezik može poznavati istinski, onaj na kome piše… Mogu reći da istinski dobro poznajem samo jedan jezik: srpski, i da na tom jeziku pišem i u Parizu“ (Esej Poslednje pribežište zdravog razuma.) Mnogi će tu njegovu odluku vraćanja pravoslavnoj veri pravdati rečima da je time vratio dug pravoslavlju, koje mu je spaslo život krštenjem u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu 1939. Bez dvojbe, i to je bilo prisutno. Ali, gde je drugde Kiš mogao da počiva ako ne u svojoj zemlji, u svom gradu, među svojim zemljacima? Pored svih neprijatnosti koje mu je ta sredina priredila, ona mu je ipak omogućila ono što druge sredine, gde god se nalazio, možda ne bi mogle da mu pruže, a to je da se oseća kako je hteo i želeo: Srbin, Jugosloven, Jevrejin ili Evropljanin. Kiš to nikada nije zaboravio. Oni Kišovi prijatelji, koji polažu najviše prava na njega, kažu da je Kiša religija zanimala samo kao civilizacijski i kulturološki pojam (Mirko Kovač), što se lako i jednostavno može utvrditi kao ne baš sasvim tačno. U većini Kišovih dela (posebno u Enciklopediji mrtvih) prisutno je jedno književno traganje koje nadvisuje sva ostala, a to je: potraga za Smislom življenja.

Napisavši ovu knjigu Kiš je saznao da je ozbiljno bolestan. Razgovori sa lekarima čvrsto su ga uverili, da je pišući istoimenu priču u ovoj knjizi, u kojoj lik Oca oboljeva od raka pluća (koji, prema Kišovom peru, u plućima lika izgleda kao raspukla pomorandža) onog momenta kada je počeo da slika neobično cveće, nešto što do tada nikada nije radio, zapravo tim pisanjem sam sebi stvorio rak, kako je kasnije govorio. Geneza njegove bolesti, počela je onog trenutka, prema Kišovim rečima, kada je započeo pisanje ove priče. Kiš je o svojoj bolesti posle operacije, promuklim, gotovo nečujnim i slabim glasom rekao:

„Svoju knjigu, Enciklopediju mrtvih, sam pisao uoči bolesti, dakle ona je bila neka vrsta predskazanja, da ne kažem predosećanja. Pretpostavljam, da su određena psihološka odredišta, psihološka stanja kao posledica bolesti igrala određenu ulogu u stvaranju te knjige. Naime, hoću da kažem da, takve se knjige ne pišu nekažnjeno!“ (Pariz, intervju koji je sa Kišom vodila Mira Adanja-Polak, 1986 ili 1987?)

Međutim, tih je dana, za Kiša bila izvesna samo smrt. To jasno i definitivno pokazuje i njegovo poslednje napisano i objavljeno delo, pesma Na vest o smrti gospođe M. T, iz avgusta 1989. Da je poživeo, zasigurno bi bio drugi pisac u našoj književnosti, posle Ive Andrića kome bi bila dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Jednostavno, to bi po definiciji išlo uz Kiša. 18. oktobra 1989, Kišovo telo je iz Pariza dopremljeno u Beograd; a u četvrtak, 19. oktobra, Kiš je sahranjen Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu po srpskom pravoslavnom obredu uz kraću besedu Amfilohija Radovića pored slikara Petra Lubarde, Stojana Aralice i vajara Matije Vučkovića.

Dan je bio siv, prohladan, a opet sunčan. Kao i Kišov život.

Autor: Aleksa Đukanović
Naslovna: Ratko Šoć

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *