Kiev medium aevum (Кијевска Русија) – I део

Роман – компилација

У литератури, град Кијев често носи епитет – вечно млад. У историји, сматра се центром словенства и како је забележено у древном руском летопису назван је – мајка Кијевске Русије. Најстарији је град и престоница моћне средњовековне кнежевине која се простирала од Балтичког до Црног мора.

ПУТ ОД ВИКИНГА ДО ГРКА

Историјску географију медиевалистичке Русије обликовао је необичан однос између две основне одлике физичког окружења земље: реке и степе. Између река које су Русима отварале пут до трговине и приступ цивилизацији средоземног света, и степа, у којима се крила опасност од страних најезди, у овом је раздобљу углавном владала непомирљива супротност. Значајно је да су се правац север – југ, који је обележен главним речним путевима у раносредњовековној Русији, и пут исток – запад обележен степом, укрштали недалеко од Кијева, који је био истовремено погранична тврђава и престоница средњовековне руске државе. На том једноставном географском податку почива велики део драматичне ране Руске историје.

Руси су добро знали да ће своју државну културу и религију одбранити само ако се одупру притиску степских номада. Како су им снаге отпора јењавале на измаку XII века, све јасније је разлог њиховог националног крсташког похода увелико лежао у потреби да по сваку цену одбране економску жилу Русије, водени пут до Византије.

Реке европске Русије, са њиховим вијугавим токовима и широким котлинама, представљају јединствену мрежу водотокова у Европи. Њихови горњи сливови су међусобно веома блиски: тако су извори Волге, Дњепра и Западне Двине раздвојени само уском вододелницом која се простире преко ниских моренских Валдајских брда, те је превлачење с једне реке на другу било једноставно. Ове реке нису служиле само за повезивање разних шумских и степских области Источне Русије. Свака од њих је у Средњем веку имала међународни значај, као пут који спаја земљу Источних Словена са старим средиштима цивилизације: Волга, преко Каспијског мора са Кавказом, Ираном и Месопотамијом; Дон са Кубанском делтом и Кримом; Дњепар преко Црног мора са Цариградом. Ове три реке које су се спуштале ка југу, омогућавале су, превлакама са њихових горњих токова, једноставан приступ Балтику, а тиме и Скандинавији и Немачкој.

Најранија окупљања Источних Словена одвијала су се дуж река. Река је заслуживала поштовање и љубав којима су је Руси обасипали. Она је управљала њиховим колонизацијама, спајала расуте заједнице у државу која је, са географске тачке гледања, могла да опстане, учила их трговини и другим мирнодопским умећима, и у освит њихове историје, омогућила да из тесног загрљаја шума изађу на друмове света.

Од свих водених путева Кијевске Русије у раном и средњем веку, најважнији је био онај што је водио од Балтичког до Црног мора. Три чиниоца су довела до тога да он постане између 850. и 1100. године изузетно важна магистрала међународних комуникација. Шведски Викинзи, или Вар(и)јази, користили су га као главни пут ка плену и раскошном тржишту Византије; био је географска кичма прве Руске државе; повезивао је Западну Европу са Левантом у време када је средоземна трговина била у опадању. Стога је пут од Викинга односно Варјага до Грка, како су га Руси називали играо одлучујућу улогу у историји руско-византијских односа и због тога су о његовим главним топографским обележјима остала сведочанства у писаним историјским изворима Средњег века.

На располагању су неколико средњовековних описа овога пута. Највише података пружају Повест минулих лета (Руски летопис – Несторов летопис) настао у XI веку и почетком XII века и De administrando imperio (DAI). Ова два описа се веома успешно међусобно допуњују, при чему је Руски летопис усредсређен на северни део пута од Балтика до Кијева, док се други углавном бави путем од Кијева до Византије. Главна полазишта су била приобаља југоисточне Шведске, Упланда, Седерманланда и острво Готланд. Пут из Скандинавије преко Балтика до унутрашњости Русије дели се на два главна правца. Први је водио у Ришки залив и одатле уз Западну Двину до вододелнице између те реке и горњег тока Дњепра. Други правац је следио севернији ток, преко Финског залива и уз Неву до језера Ладога. Одатле су Швеђани пловили уз Волхов до језера Ладога (у исландским сагама названог Aldegjuborg), старе тврђаве и важног трговачког средишта. Овде би северњаци заменили своје бродове monoksilima, малим чамцима издубљеним у дрвеним деблима, које им је испоручивало локално словенско становништво. То им је омогућавало да пређу опасне брзаке Волхова, који почињу узводно од Ладоге и простиру се на дужини од деветнаест километара. Следећа станица био је Новгород (у сагама Holmgardr), у близини обала језера Иљмењ, познат као тржница крзна и већ од 800. године средиште велике скандинавске колоније. Из Новгорода пут је водио на југ преко језера Иљмењ и уз Ловат. У близини горњег тока ове реке почиње чувена вододелница између Западне Двине, Волге и Дњепра, коју Руси називају велико превлачење (прелаз, превлака). Ова област је испресецана мноштвом малих притока којима су Словени и Викинзи пловили или вукли своје бродове. Када то не би било могуће, бродове би превлачили преко тла. Главни пут је водио из Ловата у Западну Двину, где се спајао са правцем који је ишао преко Ришког залива, и након још неколико превлачења, долазио до Дњепра у висини Смољенска. Следећа деоница низ Дњепар од Смољенска до Кијева, била је углавном лака и мирна. Када је циљ пута била трговина, у Кијеву, престоници Русије, обављане су сложене припреме за наставак пута према југу.

Покрштавање кијевских Руса у реци Дњепр.

НЕЗАЈАЖЉИВИ БРЗАЦИ

Током априла, када се топио лед на Дњепру, ка граду су се стицали моноксили, који су пристизали из узводних места. Ту би чамце растављали, опремали их веслима и виљушкама и товарили робом – углавном крзнима, медом, воском и робовима. У јуну, конвој чамаца би напуштао Кијев грчким путем ка Цариграду. Неких педесет километара низводно од Кијева, конвој би се заустављао на два до три дана у Витичеву, где би му се придружио још један број чамаца. Цела та флотила би наставила пловидбу низ Дњепар све до неких 450 километара јужно од Кијева, где река нагло скреће са свог југоисточног правца равно на југ кроз појас кристаластих стена, које је стварао низ од девет брзака. Овај, најопаснији део пута, сликовито је описан у De Administrando Imperio. Први брзак би већ пружао је путницима мрачни наговештај онога што их је чекало.

Из средине израстају високе стене и стоје као острва. На њих тада налеће вода, диже се и истиче са друге стране уз снажну и застрашујућу буку. Стога се Руси не усуђују да плове између њих, већ се чврсто држе обале, искрцавају људство на суво, остављајући робу на моноксилима, затим се изувају и опипавају ногама стене да би их избегли, настављајући пут. При том су неки код прове, неки код средине чамца, а неки опет, код крме, штитећи чакљама; оваквим пажљивим поступком они пролазе прву препреку, пратећи речну обалу. Пошто су прешли ту препреку, они укрцавају остале, који су били на сувом и настављају пловидбу.

Међутим, највећи брзак, чије име на старословенском значи незајажљиви, морао се обићи по сувом. Путем дугим шест миља робови у ланцима су носили робу, а бродови су били делимично вучени, а делимично ношени на раменима, док је истовремено над њима бдела војна пратња за случај могућег непријатељског напада. У области брзака оваква опасност је увек била присутна. Привучени могућношћу пљачке и охрабрени релативном незаштићеношћу каравана који се споро кретао по сувом, степски номади би ту постављали заседе. Један византијски писац тога доба кратко закључује: На том месту, Печењези би се појављивали и нападали Русе.

Но, уколико би се све добро завршило приликом преласка брзака, флотила би се поново сакупила низводно на острву Св. Григорија (данас, Hortica), где су предхришћански Руси, из захвалности, испод једног огромног храста боговима на жртву приносили живе петлове. Још четири дана пловидбе и сишли би до ушћа Дњепра. Тамо би се на острву Св. Етерије (данас, Березан), два – три дана одмарали и спремали за пловидбу морем: бродове би опремали једрима, јарболима и веслима. После уласка у Црно море, конвој се чврсто држао обале и често пристајао. Код Месемврије улазили су у византијске територијалне воде, којима су стизали у Босфор и Цариград, њихов коначни циљ путовања. Цела пловидба од Кијева вероватно је, под повољним околностима трајала око шест недеља.

Крштење кнегиње Олге у Константинопољу, минијатура из Рађивилског рукописа Повести минулих лета

KIEV EX NIHILO

Пут Балтик – Црно море, по својој природи и размерама, имао је велики значај у очима Руса, уз све тешкоће с којима су се носили да би остајао отворен. Значајан је био због њихове потребе да тргују са земљема око Црнога мора, због војних амбиција кијевских владара и жудње њихових поданика за плодовима византијске цивилизације. Главну препреку која је живописно описана у De Administrando Imperio, представљали су степски номади који су пресретали караване и пресецали пут доњег Дњепра.

 У том погледу, велику делотворност показала је византијска традиционална политика везивања за Крим. Управо из Херсона и других византијских поседа на јужној обали, царске су власти могле најделотворније да прилагоде своју северну стратегију променама које је долазак Печењега донео у степу. До средине X века савезништво с Печењезима прерасло је у камен темељац византијске политике према Северу. Константин VII је на муци да свом сину објасни да је, уколико се ово савезништво очува, византијски Крим безбедан, трговина са Русијом може да процвета, а потенцијални непријатељи Царства са севера – Бугари, Мађари, Руси – који страхују од Печењега, неће се усудити да нападну. У делу De Administrando Imperio, где се упечатљиво спомиње ново и хитно престројавање, цар пише:

Те закључујем да је увек велика предност цара Ромеја ако успе да очува мир са народом Печењега и да склопи уговоре и споразуме о пријатељству с њима и да им сваке године са своје стране шаље дипломатског представника с поклонима који доликују том народу.

Цар, поред осталог, указује да Печењези служе становницима Херсона и цару у Русији, Хазарском царству и у Зикији, и свим подручјима који леже даље од ових. Из његовог навода се закључује да је Херсон снабдевао номаде из степе византијским луксузним производима, јер они за своје услуге добијају унапред договорену надокнаду у виду пурпурних тканина, трака, сукна ретког ткања, златног броката, бибера, црвене односно парћанске коже и друге робе коју траже.

Без обзира на све дипломатске покушаје, Византинци убрзо схватају да не могу рачунати да ће им њихови руски и номадски савезници у степи стално служити. И заиста, 969 – 970. г. Печењези се придружују кнезу Свјатославу у антивизантијску коалицију. Суочени са стварним или могућим непријатељем на границама Царства, цариградски државници обично су тражили начин да неутрализују ту опасност склапањем савеза са народом који живи у њиховом залеђу. Једини народ који је у X веку могао да се мери са Печењезима били су – Руси. Истина, и они су могли да представљају опасност по Византију, и то већи него Печењези, али су царски државници имали разлога да сматрају да они нису отпорни на утицаје византијске цивилизације и да ће Царство успети да их стави под своју ингеренцију.

Име Руси – потиче од имена народа који су у IX и X веку Словени називали – Рус, Грци – Рос, а Арапи – Рус (различито акцентираним). У то време реч Рус је имала три различита значења која су се понекад преклапала. Била је то одредница за Шведске Викинге или Варјаге који су Волгом, а касније и Дњепром, ишли у своје трговачке походе на југ и до средине IX века под својим надзором држали већи део речног пута од Балтика до Црног мора. Повремено се то име односило и на Варјаге и на њихове поданике, Источне Словене који су боравили у западним и средишним областима простора који данас обухвата европска Русија, а постепено је добило и географски призвук одређујући територију настањену финским племенима и Источним Словенима, којом су владали Викинзи. Коју и какву улогу су имали Скандинавци и Словени у стварању Руске државе у IX. веку је сложен и још увек споран проблем. Треба нагласити да је Руска држава са Кијевом, одређеним да буде главни град у другој половини IX века, рођена ex nihilo доласком Варјага, док су привредни и друштвени темељи постављени у претходним вековима када су Словени у басену Дњепра, под утицајем Хазара играли значајну улогу у трговачком животу западног дела евроазијске степе. Словенски трговачки слој и земљопоседничка аристократија имали су виталну економску и друштвену улогу у Кијевској Русији. Викиншки господари су били у мањини и током следећа два века утопили су се у своје словенске поданике.

МАЈКА ГРАДОВА РУСКИХ

Према норманској теорији скандинавски освајачи ујединили су растурена племена Источних Словена у јединствену државу, географски и привредно ослоњену на водени пут Балтик – Црно море, државу којој су дали своје руско име. Овај процес који је описан у Руском летопису обележавају три фазе. Средином IX века, једна скупина Варјага из Скандинавије осваја градове Северне Русије и на тај начин потчињава територију која се пружала од језера Ладога до доњег тока Оке и била насељена словенским и финским племенима. Према хроници предводила су их тројица браће од којих се, најстарији Рјурик, настанио у Новгороду. Убрзо потом завршена је и друга фаза, када су два викиншка племића, Асколд и Дир, отпловили низ Дњепар и од Хазара отели Кијев. И на крају, 882. године, Рјуриков рођак Олег, спаја Новгород и Кијев у јединствену државу и на тај начин завршава политичко сједињавање већег дела воденог пута Балтик – Црно море, од Финског залива до тачке на Дњепру, око сто миља северно од речних брзака. Кијев је прогласио главним градом своје државе и објавио да ће град бити мајка свих градова Русије.

Најранији записи о односима Руса и византијског царства потичу из прве половине IX века Из франачких Annales Bertiniani (Бертинијанских анала) сазнаје се да је 839. године скупину странаца који су се одазивали на име Рос византијски цар Теофило послао западном цару Лудвигу Немачком с молбом да им помогне да се преко франачке територије врате у властиту земљу, будући да су им директан пут кући препречили непријатељски расположени варвари. У току испитивања странци су открили да су Швеђани. Пошто су му северне границе у то време пљачкали страшни Нормани, Лудвиг је дао да се Руси затворе. Не зна се шта је с њима било на крају, али је из саме приче јасно да је група викиншких Руса, могућно дипломатских изасланика, или вероватније трговаца, стигла у Цариград 839. године. До тог тренутка Византинци су Русе познавали као опасне гусаре и нападаче. У средњовековним документима чија је поузданост порицана и често била под сумњом (данас, све већи број научника прихвата наведене чињенице) описана су два напада Руса на византијску територију током прве половине IX века. У првом походу, Руси су заузели Сугдеју на југу Крима и опљачкали обалу од Херсона до Босфора. У другом документу описан је њихов напад на град Амастриду, на северној обали Мале Азије. (Житија Светог Георгија Амастритског и Светог Стефана Суражског).

Тек 860. године Византинци се сусрећу са својим новим непријатељем изблиза, на домаћем тлу. Флота од две стотине руских бродова, 18. јуна непримећено улази у Босфор, окреће се против Цариграда и напада град са мора. Напад је изведен са изузетно тачним познавањем војног стања Византије у том тренутку – царска флота налазила се у водама Средоземља, у борби против Арапа. Војска се под царским заповедништвом кретала путем ка граници Мале Азије. Византинци су били потпуно изненађени. Градска предграђа, обала Босфора и Принчевска острва били су сасвим беспомоћни пред суровим харањем варвара. У царевом одсуству, префект града и патријарх Фотије, епарх византијске цркве, имали су дужност да бране град и бодре грађане. У цркви Св. Софије, духовном средишту царства, Фотије се обраћа уплашеном народу, охрабрује га и опомиње да окају грехе. Сачуван је текст његове проповеди и у његовим речима и поред реторичких улепшавања, наслућује се ужасан страх пред дивљим странцима под бедемима:

Шта је то? Какав је ово ужасан и тежак ударац и бес? Зашто нас је погодио тај страшни гром од најдаљег Севера? Неки народ је допузао са севера, као да напада други Јерусалим… а тај народ је жесток и немилосрдан, гласа који подсећа на урлање мора… Тешко мени који видим бесно и дивље племе како се без страха разлива градом, и пустоши предграђа, уништава све, разара све, поља, куће, стада, стоку, жене, децу, старце, младе, зарива мач у све, без милости над било чим, не штедећи ништа… (Photius: De Rossorum Incursione, Homilia I.)

Овај напад који Фотије пореди са громом из неба због неочекиваности и брзине, није дуго трајао. Руси су, изгледа, прекинули опсаду и пре него што је Михаило III, којег је заповедник града упозорио, пожурио да врати војску из Кападокије. Византинци су свој спас приписали сили већој од војске и утврђења. У проповеди одржаној после краја опсаде, патријарх објављује да је једна од најстаријих цариградских светиња, плашт који је припадао Богородици, свечано пронесен дуж градских бедема, после чега се непријатељ повукао, исто онако ненадано као што је и дошао (Photius: De Rossorum Incursione, Homilia II).

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *