Kiev medium aevum (Kijevska Rusija) – II deo

IPEKOI I PROKSENI

Prvi ruski napad na Carigrad duboko je potresao Vizantince – izgleda da ni narod ni državnici Istočnog Rima nikad nisu zaboravili kako su se jedva spasli. Dramatične patrijarhove reči izgovorene u jednom teskobnom trenutku u istoriji Carstva, ostavile su trajan utisak, toliko trajan da je 1422. godine, kada je Carigrad bio pod turskom opsadom, jedan episkop građanima drži propoved sastavljenu isključivo od citata preuzetih iz Fotijevih  Homilia I i Homilia II povodom ruskog napada 860. godine (Crkveno slovo Dorofeja, mitropolita Mitilinskoga). Više od jednog veka Rusi su zauzimali istaknuto mesto u kući straha koju je stvorila plodna mašta narodnog predanja. Po narodnom verovanju, bio je to niko drugi do razorni narod Goga i Magoga koji je Aleksandar Veliki zatvorio u kavkaske planine. Jezekiljevo proročanstvo o njihovoj najezdi sa severa mnogo se navodilo u Carigradu u leto 860. godine.

Opet mi dođe reč Gospodnja govoreć: Sine čovečji, okreni lice svoje prema Gogu u zemlji Magogu, kneza Roša.

Taj strašni narod Roša je bio isto što i Ros, novi osvajači sa severa koje je Fotije opisao kao mračne i nikom znane. A vizantijski državnici koji u sve te bajke nisu morali da veruju, na ruski napad odgovorili su na svoj osoben način. Osećaj hitnosti prožimao je vladine krugove: bilo je potrebno da se odmah preduzmu mere kako bi se sprečili novi napadi Rusa. Smatra se da je pred kraj iste godine iz Carigrada ka Hazarima pošlo poslanstvo koje je predvodio car Konstantin sa političkim ciljem da se sklopi vojni savez protiv Askolda i Dira, vikinških vladara na Srednjem Dnjepru koji su izveli pomorski napad na Vizantiju.

Nastalom diplomatskom okruženju Kijeva usledio je pokušaj pokrštavanja Rusa. Sledeće godine, posle napada, izaslanici Rusa su kršteni u Carigradu, a Fotije u svojoj enciklici 867. godine, upućenoj istočnim patrijarsima ponosito objavljuje da Rusi, koji su ranije po surovosti prevazilazili sve ostale narode, sada žive pod duhovnom vlašću vizantijskog episkopa, kao podanici i prijatelji Carstva. Izbor te dve odrednice (ipekoi i prokseni) koje datiraju još iz klasičnih starina, vrlo je značajan – prva je označavala podanike – saveznike Atine, a druga se odnosila na pojedince koje je neka strana država imenovala svojim prijateljima, počasnim građanima. Obrazac koji se koristi u preobraćanju varvarskih naroda u vizantijsko hrišćanstvo, primenjen je i u slučaju Rusa. U očima Fotije, budući da su prihvatili hrišćansku veru i episkopa iz Carigrada oni su, bez obzira na stvarnu nezavisnost svojih vladara, bili građani vizantijske zajednice naroda, pa prema tome i podanici cara. Ove verske i političke veze su ojačane 874. godine kada su Rusi sklopili sporazum sa Vizantijom i prihvatili arhiepiskopa kojeg u njihovu zemlju šalje patrijarh Ignatije.

Pretpostavlja se da je arhiepiskop živeo u Kijevu gde su u to vreme zajedno vladali Askold i Dir. Nije poznato da li su ovi kneževi prihvatili hrišćanstvo  kao što se ne zna ništa o sudbini ove prve vizantijske crkvene organizacije na ruskom tlu. Moguće je da ih je na isteku IX veka potopio talas paganstva koji je i prohrišćanske kijevske vladare zamenio suparničkom grupom Skandinavaca iz severne Rusije koje je predvodio Oleg. Međutim, ovaj mostobran vizantijskog hrišćanstva na srednjem Dnjepru nikad nije sasvim uništen, jer je hrišćanska zajednica opstala, pa se čak i uvećavala, bar u samom Kijevu, tokom perioda pre konačnog ruskog pokrštavanja krajem X veka.

Da bi učinili kraj anarhiji, severna slovenska i finska plemena sporazumno rešavaju da pozovu Varjage (iza mora) da ponovo vladaju nad njima. I zaista, specijalno izaslanstvo iz plemena Rusa saopštava varjaškim kneževima: Zemlja je naša velika i bogata, ali nema u njoj reda: dođite da budete kneževi i vladari naši. Tako po pozivu, dolaze tri brata Rjurik, Sineus i Truvor sa rodom svojim i postaju kneževi  Slovena, 862. godine. Nakon smrti svoje braće, Rjurik ostaje jedini knez, on guši pobunu novgorodskih nezadovoljnika, razmešta svoje muževe po gradovima ali pritom gubi jedan deo vojske koji se pod vođstvom Askolda i Dira upućuje na Jug i osvaja, nezavisno od Rjurika, grad Kijev, 866. godine.

Knez Rjurik

Hronologija letopisa nije u potpunosti pouzdana. Teško objašnjivo pitanje ko su zapravo bili Varjazi – Rusi  permanentno je izazivalo  složenu polemiku. O tome da su Varjazi kao i Rusi, sredinom IX veka krstarili po Crnom moru, vodili trgovinu sa Grcima, pa i gusarili duž obale, postoje obimni podaci grčkih savremenika. Najznamenitiji događaj u tim odnosima, bio je napad Rusa na sam Carigrad 860. godine, o čemu su sačuvane originalne propovedi patrijarha Fotija. Godine 879. letopis beleži smrt legendarnog Rjurika, osnivača dinastije koja se sredinom XI veka počela deliti na više loza. Jedna od njih, linija Daniloviča, potomaka Aleksandra Nevskog vladala je Moskovskom Državom sve do 1598. godine. Smatra se da i danas postoje mnogobrojne ruske kneževske porodice koje vode poreklo od Rjurika.

KNEZ IGOR

Prema letopisu, Rjurika je  nasledio njegov maloletni sin Igor umesto koga je upravljao njegov rođak Oleg (879 – 912). Oleg dobija crte pravog legendarnog junaka, iako je njegovo ime kao Velikog kneza ruskog koji stoji na čelu ostalih kneževa, spomenuto u ugovoru između Rusa i Grka, čija se autentičnost ne može osporiti. Oleg je osvojio čitav put od Varjaga do Grka zajedno sa Kijevom gde je pogubio Askolda i Dira a sam Kijev nazvao je majkom ruskih gradova (882). On je pokorio čitav niz slovenskih plemena, pa je prema letopisu, učestvovao i u pohodu na Carigrad (907). Ovaj  pohod, o kom se nije našlo nikakvih podataka kod Grka, letopis je okitio sjajnim pesničkim podrobnostima, verovatno pozajmljenim iz narodne pesme. Oleg je, prema letopisu i u njemu sačuvanom ugovoru, uzeo tom prilikom od Grka veliki danak. Ovaj ugovor, nazvan prvi, nije pouzdan, ali je zato drugi, iz 911. godine, nesumnjivo prevod grčkih dokumenata. U njemu su uređeni trgovački i pravni odnosi Rusa i Grka. Oleg je učinio toliko jak utisak na savremenike i potomke, da su i njegovu smrt učinili bajkovitom. Pričalo se da je Olegu mnogobožački sveštenik prorekao smrt od njegovog konja, ali je posle mnogo godina umro od ujeda zmije koja se ugnezdila u lobanji toga mrtvog konja (912. godine)/Puškin/Ova bajka je veoma slična sa skandinavskom sagom o junaku Orvardu Odu.

Veliki knez Igor (912 – 945), poznat je ne samo iz ruskih letopisa, već i iz podataka koji pružaju strani pisci. Iz onoga što se o njemu priča, dobija se slika jednog slabijeg i nedovoljno odlučnog vladara i vojskovođe. Za vreme njegove vladavine, Kijevska država se ipak proširila iako je veliki knez morao da se bori sa susednim plemenima. U jednoj takvoj borbi pobunjeni Drevljani ubili su nesrećnog kneza na izuzetno surov način, vezavši ga za dve do zemlje spuštene breze, koje su ga rastrgle.

Igor i njegovi odredi gusarili su na Crnom moru i Kaspijskom jezeru. Organizovali  su i dva pohoda na Carigrad, od kojih se prvi u kome su Grci koristili svoju čuvenu grčku vatru završio porazom Rusa.U ugovoru koji su na kraju sklopili Vizantinci i Rusi (944), zanimljivo je da se prvi put pominju Rusi kao hrišćani i hrišćanska crkva  u Kijevu.

KNEZ NA SKITSKOJ LAĐI

Igora je nasledio njegov maloletni sin Svjatoslav (945 – 972), koji je odrastao i vladao pod tutorstvom svoje majke, kneginje Olge (i vojvode Svjenelda). Kneginja Olga se javlja u letopisu, očigledno na osnovu narodne tradicije i pesme, sa osobinama najmudrije žene. Čim je odrastao,  Svjatoslav se pokazao kao ratoboran junak, koji se odlikovao naročitom brzinom u svojim vojničkim podvizima. Letopis ga prikazuje veoma slikovito. Beše on hrabar i lak kao pardus, sakupljaše mnoge vojnike; kola iza sebe nije vozio ni kotla; meso nije kuvao, nego je izrezavši tanko konjsko meso ili divljač, pekao to na uglju i jeo; nije imao šatora, nego je spavao na sedlu; isto su činili i svi njegovi; i slaše na sve strane govoreći ,,doći ću  na vas… Ujedinjena Kijevska Rusija, suzbivši na svojim istočnim granicama hazarske ambicije, ratuje širom cele Istočne Evrope. Knez Svjatoslav prodire sve do kavkaskih predela,  pobedivši  plemena Jasa i Kasoga što se objašnjava vezama Ruske zemlje sa pomorskom i tmutarkanskom Rusijom.  (Jasi je staroruski naziv za alanska plemena, pretke savremenih Osetina, a Kasogi je staroruski naziv za današnje Adige, stanovnike Prikubana).

Naročito je znamenit njegov pohod na Balkan, gde su ga Grci pozvali da sruši bugarsku carevinu. Svjatoslav je zaista i osvojio Bugarsku, ali se odlučio da tamo i ostane. Sagradio je grad Perejaslavec na donjem Dunavu, pa je, prema letopisu, govorio: Nije mi milo da budem u Kijevu, hoću da živim u Perejaslavcu na Dunavu, jer je tamo središte moje zemlje, jer se tamo sakupljaju sva blaga sa svih strana: od Grka zlato, svilene tkanine, vino i različito voće, od Čeha i Ugara srebro i konji, iz Rusije krzna i vosak, med i roblje.

Knez Svjatoslav je sahranio u Kijevu svoju majku Olgu prema hrišćanskim običajima, jer se ona 955. godine pokrstila u Kijevu, a 957. godine je putovala u Carigrad da obiđe cara i patrijarha. O tome postoje dva svedočanstva. U letopisu se kitnjasto govori o legendarnim podrobnostima krštenja Olge u Carigradu, o kumovanju carevom i njegovoj prosidbi.  Smatra se da je autentičnija priča Konstantina Porfirogeneta u spisu O ceremonijama vizantijskog dvora koja pruža lepu kulturno – istorijsku sliku varvarske kneginje na carskome dvoru. 

Svjatoslav je zemlju razdelio između svoja tri sina, Jaropolka, Olega i Vladimira i konačno je otišao u Bugarsku. Srušivši Bugarsku pomoću Svjatoslava i njegove ruske vojske, Vizantija je svom snagom udarila na ovog, za nju, veoma nezgodnog suseda, te ga je nadmoćnom snagom pobedila. O tome su sačuvani izveštaji gde je opisana oštra borba između Rusa i Grka. Svjatoslav, potučen i pobeđen, morao je da prihvati kratak i za njega veoma nepovoljan ugovor, po kome je odustao od svih zahteva  na Balkanu.  Posle potpisivanja mirovnog ugovora, Svjatoslav , prema svedočenjima savremenika Lava Đakona: Zaželeo je da se sastane sa carem i da razgovara sa njim. Jovan (Cimiskije) pristao je na to i u pozlaćenoj ratnoj odeći, na konju, je dojahao na obalu dunavsku; njega je pratio odred konjanika u sjajnim, od zlata šivenim odelima. Tu su zapazili Svjatoslava, koji je plovio na običnoj skitskoj lađi, veslajući zajedno sa ostalim veslačima. On je bio srednjg rasta, te se ne bi mogao nazvati ni previsok ni prenizak, imao je pljosnat nos, plave oči, guste obrve, retku bradu i dugačke brkove. Kosa mu je bila ošišana sem jednog dela što je govorilo o njegovom plemenitom poreklu. Vrat mu je bio debeo, prsa široka a telo veoma razvijeno. U njegovom spoljašnjem izgledu bilo je nečeg mračnog i surovog.U jednom uhu imao je naušnicu sa crvenim kamenom i dva bisera. Njegovo belo odelo nije se ni po čemu razlikovalo od odela ostalih Skita, sem po njegovoj čistoći. Ne dižući se sa klupe svoje lađe, Svjatoslav je kratko govorio sa carem o miru, a zatim se uputio natrag.

Na povratku u Rusiju, blizu obala Dnjepra, Svjatoslava, koji je imao malu pratnju, uhvatili su i ubili Pečenjezi koji su već nekoliko decenija harali ruskim stepama. Pečenješki knez napravio je sebi gozbenu čašu od lobanje Svjatoslava (972. godine)

KNEZ VLADIMIR – JARKO SUNCE

Između Svjatoslavljevih sinova izbili su sukobi koji su završili tako što je od ruku pristalica starijeg brata Jaropolka poginuo srednji brat Oleg, a potom prema letopisu 980. g. mučki je ubijen Jaropolk kada je išao na pomirenje sa bratom Vladimirom. Smatra se da je Jaropolk bio predstavnik hrišćanskih  pristalica dok je Vladimir zastupao mnogoboštvo. On je, u početku svoje vladavine, obnovio i razvio mnogobožački kult u Kijevu želeći time da učvrsti državnu vlast kneza. Bilo je slučajeva i ljudskih žrtava  bogovima, pa su jednom prilikom tako stradali u Kijevu, Varjaški hrišćani, otac i sin.

Knez Vladimir je vodio velike ratove, ne samo suzbijajući separatističke težnje slovenskih plemena nego i osvajajući  nove predele  (Galiciju, sve do Karpata) i ratujući sa Hrvatima (Belim) u Galiciji, sa Litvancima i sa Bugarima. O načinu života kneza Vladimira, o njegovim gozbama i haremima, pričalo se mnogo, mada se smatra da su te priče bile preterane. Jedno krupno zrno istine može se ipak nazreti.  Arapski pisci toga vremena, prikazuju ruske vođe kao vlasnike velike mase robova  i kao trgovce robljem, pa je onda logično da je i Veliki knez Kijeva, Vladimir, bio okružen mnoštvom poslušnika.

Međutim, kada je hrišćanska vera ojačala u Kijevu, veze sa Vizantijom postajale su sve tešnje. Primanje hrišćanstva postalo je veoma aktuelno pitanje čisto političke prirode. Rusija je u to vreme bila pod raznovrsnim verskim uticajima, ali u prvom redu hrišćanskim, sa jugoistoka. Ipak, osećali su se još uvek i uticaji zapadne crkve koji u Kijevu datiraju još iz vremena kneginje Olge. Hazari, pod čijom su vlašću bili neko vreme Južnoruski Sloveni, uglavnom su bili Jevreji i muslimanske vere. Kako se knez Vladimir odlučivao za prihvatanje monoteizma, opisano je detaljno u letopisu Povest minulih leta. Najpre su izaslanici dolazili kod kneza u Kijev pričajući mu, svaki o svojoj veri, a potom je i sam knez Vladimir poslao svoje ljude da se detaljno raspitaju o  religijama. Međutim, u Vizantiji je izbila buna vojskovođe Varde Foke protiv legitimnih  careva. Dovedeni u težak položaj, carevi Vasilije II i Konstantin, obratili su se ruskom knezu Vladimiru. On se odazvao pozivu i stigao je sa jakim odredom vojnika – Varjaga. Međutim, čim je opasnost prošla, izgleda da su carevi pogazili uslove ugovora, i Vladimir je da bi ih naterao na izvršenje tih uslova, krenuo protiv njih. Nakon duže opsade zauzeo je Herson tavrijski (Korsunj). U novim pregovorima, Vladimir je odlučio da primi Hristovu veru, uzme za ženu princezu Anu i vrati carevima Krim. Krštenje Rusa obavljano je od 987 – 989. godine i prate ga legendarne podrobnosti koje je letopis preuzeo iz junačkih pesama (preuzimanje neveste uz oružje) ili iz pobožne tradicije (Vladimir gubi vid, ali ga ponovo dobija čim je ušao u krstionicu). Krštenje Rusa je svuda održano u miru, iako taj proces nije bio brzo izveden. Pitanje, odakle je knez Vladimir dobio jerarhiju, spada u najteže probleme ruske istoriografije. Postoji veoma oštroumna i zanimljiva hipoteza profesora Prisjolkova, prema kojoj je kijevska episkopija pripadala ohridskoj arhiepiskopiji, pa je na taj način knez Vladimir imao tesne političke i crkvene veze sa državom Samuilovom.   Posle krštenja, knez Vladimir se u letopisu javlja sa crtama veoma pobožnog i milostivog vladara. Nesumnjivo je da je on mnogo učinio za organizaciju države i crkve, naročito za odbranu naroda od stepskih varvara.

Krštenje kneza Vladimira I Velikog

Veoma je zanimljiv izveštaj zapadnoevropskog misionara Brunona o njegovoj poseti knezu u Kijevu, kao i o putovanju južnim stepama u cilju propovedanja varvarima od kojih je Veliki knez odvojio svoju državu vrlo dobro uređenom odbramenom linijom bedema. Letopis pripisuje knezu  početak ruskog školstva opisujući kako on poče uzimati kod viđenog sveta decu i davati ih na učenje pismenosti; njihove majke pak plakahu kao da su deca već mrtva.

Knez Vladimir je postao najomiljeniji junak ruske istorije i narodne poezije, koje ga nazivaju jarkim suncem (crvenim sunašcetom) – Vladimir, krasnoje solneško. U njegovoj porodici koju su činili sinovi različitog porekla – od mnogobožačkih majki i Grkinje, princeze Ane – nije bilo sloge. Uoči smrti Vladimir se pripremao za borbu protiv  sina Jaroslava, a čim je umro (1015) došlo je do obračuna u  velikokneževskoj porodici. Najstariji sin, knez Svjatopolk organizovao je ubistvo svoje braće, dece princeze Ane, Borisa i Gljeba. Svjatopolk, vezan bračnim vezama sa poljskom vladarskom kućom i prijatelj poljskog kneza, kasnije kralja Boleslava  Hrabrog, nije se ipak mogao zadržati u Kijevu. Brat Jaroslav, oženjen normanskom princezom Ingegard, oslanjajući se na, ponovo sazvane, naročito jake odrede Varjaga, pobedio je Svjatopolka i proterao ga iz Rusije. Svjatopolk je umro negde u izgnanstvu, ušavši u istoriju sa nadimkom Prokleti (Okajanij).

MUDRI  KNEZ  JAROSLAV

Knez Jaroslav (1019 – 1054), naprotiv, postao je poznat i slavan u  istoriji kao Jaroslav Mudri. Tokom prvih godina svoje vladavine, on je bio prinuđen da podeli državu sa  bratom Mstislavom, koji je držao ceo istok Rusije od Dnjepra. Nakon smrti Mstislava, do kraja svog života, knez Jaroslav je bio jedini vladar u Rusiji. Dok plemenski kneževi iščezavaju, on je vladar velike evropske države i u vezi je sa celim evropskim svetom i njihovim dvorovima. Njegovi sinovi se žene evropskim princezama dok su mu zetovi norveški, mađarski i francuski kraljevi. Ogroman trgovački grad Kijev bio je u to vreme središte trgovine Istoka i Zapada. U njemu se razvija zanatstvo, umetnost i prosveta. Jaroslav Mudri je i sam bio veliki ljubitelj knjiga i imao je bogatu biblioteku. On je ulepšao grad sa više izuzetnih građevina, od kojih su se do danas sačuvale: delimično Zlatna kapija (Zolotije vorota) i delovi Sabora Svete Sofije – Sofijski sabor u kojoj se još uvek  nalazi mermerni sarkofag kneza  Jaroslava. Pečenjezi su više puta uznemiravali kijevsku državu i nanosili veliku štetu njenom blagostanju. Posebno je opasna bila 1036. godine koja se završila pobedom Rusa. Za vreme kneza Jaroslava odigrao se poslednji pohod  Rusa  na Vizantiju, uzrokovan trgovačkim razmiricama. Predvođeni Jaroslavljevim sinom Vladimirom, Rusi su pretrpeli poraz (1043 –1044).

Knez Jaroslav je bio i graditelj novih gradova na periferiji ruske države. Blizu finskih Estonaca sagrađen je grad Jurjev u čast kneževog zaštitnika, čije je ime dobio na krštenju – Svetog Đorđa. Na Volgi je sagrađen grad Jaroslav nazvan po njegovom svetovnom imenu. Dugo vremena, Jaroslavu Mudrom je pripisivano izdanje znamenitog zakonika Ruska pravda. Sada se smatra da  samo neki delovi pripadaju Jaroslavljevom dobu.

Veliki knez Jaroslav Mudri je pre smrti razdelio zemlju svojim sinovima, ali je dao i uredbu o redu nasleđa. Cela Ruska zemlja (taj pojam je stvaran u XI veku) ostaje svojina kneževske porodice Rjurikoviča, ali se deli na više pokrajina, volosti, u kojima vladaju kneževi upravljajući preko svojih poverenika, družina, a obično u sporazumu sa narodnim skupštinama, većima, glavnih gradova pokrajine. Na čelu zemlje i kneževskog doma nalazi se Veliki knez, najstariji član kneževske familije. Ostali treba da se razmeste po pokrajinama tako, da  stariji knez po redu dobije bolju i bogatiju pokrajinu. Na upražnjeno velikokneževsko mesto dolazi sledeći knez po redu, te se drugi kneževi penju postupno po činu približavajući se prestolu. Pretendent na  upražnjeno velikokneževsko mesto  nije njegov sin nego najstariji brat. Deca onih kneževa, čiji su očevi umrli pre nego što su došli na presto, gube pravo na bilo koji deo ruske zemlje i nazivaju se izgoji. To je osnovni sadržaj Jaroslavljeve uredbe koju je teško bilo ispoštovati iako je smatrana za obaveznu normu državnog prava. Zbog nezadovoljnih kneževa – izgoja  čiji je broj vrlo brzo rastao; zbog težnji roditelja da osiguraju svoju decu, a ne braću, pojedine pokrajine, takozvane otčine (očevine, baštine), odnosno velikokneževski položaj; zbog mešanja u rodbinske sukobe i kombinacije samog naroda, gradskih veća, gradova i pokrajina, koji su imali svoje omiljene i omražene kneževe, odnosno kneževske linije – država Rjurikovića, ubrzo posle smrti Jaroslava Mudrog, postaje poprište čestih i veoma surovih međusobnih borbi i obračuna. Ovakvo stanje u Kijevskoj državi, najviše su koristili stepski nomadi među kojima su se u drugoj polovini XI veka  istakli Polovci ili Kumani.

Jaroslava je nasledio njegov sin Izjaslav (1054 – 1078, ali sa prekidima). Njegov brat Svjatoslav, knez černjigovski, oterao je Izjaslava i došao na presto. Izjaslav se obratio za pomoć caru Henriku IV, pa i samom papi Grguru VII, ali bez uspeha. Tek posle Svatoslavljeve smrti je mogao da zauzme presto i svoj život je okončao kao Veliki knez. Posle njega su sukcesivno vladali  njegov brat Vsevolod (1078 – 1093) i sin Svjatopolk  II Mihail (1093 – 1113) koji je osnivač velikog manastira u čast Svetog Arhistratiga Mihaila, zaštitnika grada Kijeva. Za vreme njegove vladavine došlo je do žestokih okršaja među kneževima.

Autori: Ljiljana Pantelić Novaković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *