Кармен Ерера: како надживети бесмртност?

Сликарка Кармен Ерера (Carmen Herrera), преживели је сведок сада већ класичних уметничких покрета и преокрета (пост)модерне. Сведочила је настајању и нестајању праваца попут pop arta, минимализма, апстрактног експресионизмa. Стрпљиво je радила и чекала и дочекала да се свет досети да Ерера није само сведок, већ и саучесник, и то какав! Премашивши стоту, коначно може да се похвали да је преживела и сопствену анонимност.

Бројни уметници су за живота занемарени. Посебно они „испред свог времена”, који често тек након смрти постају бесмртни. Заиста је ретко да неко успешно истрпи игнорисање историје, скоро читав један век. Стрпљиво, смирено, снажно. „Па и да ме нико није пронашао, опет не бих била несретна.” Свет уметности слаже се ипак са језгровитом констатацијом критичарке Гардијана, Лоре Каминг (Laura Cumming), да је Ерера „откриће деценије”.

Кармен Ерера: Иберијски, 1949. Акрил на платну на плочи (пречник 101.6 cm). Lisson Gallery

Као код симпатичних, спорих, али дуговечних бића, пресудни догађаји у Ерерином животу мере се деценијама. То је не спречава да поносито тврди: „Живим у тренутку”. Њен брак са наставником енглеског језика, Џесијем Ловенталом (Jesse Loewenthal), трајао је пуних шест деценија. У Џесију проналази не само љубавника, сродну душу и безграничну подршку, већ и осећај надтелесне духовне споне у којој су речи сувишне.

Последњих пет декада Ерера ствара у истом студијском апартману у поткровљу зграде у Њујорку. Након ритуалне јутарње кафе с млеком (café con leche) и посматрања уличне вреве, одмах после доручка седа за радни сто, и приања на цртање.  Пуних седамдесет година прошло је откако је Ерера са сигурношћу открила свој сликарски правац. Све то време, углавном покушава да „савлада” сасвим једноставан геометријски елемент – праву (изломљену) линију. „Понекад победим ја, а понекад слика.”

„Никада нисам наишла на праву линију која ми се није свидела”, каже Ерера. Током прве половине живота, прелазила је ипак, са мање или више успеха, многе мрске фиктивне линије у виду државних, духовних или родних граница. Ерера је рођена 1915. године, на Куби, као седмо дете добро стојећих родитеља. Отац је оснивач и уредник новина (El Mundo), а мајка репортер и колумниста. У њиховом дому редовно се окупљају (дисидентски настројени) интелектуалци и уметници. Кармен уписује студије архитектуре у Хавани, које ће прекинути удајом за Џесија и пресељењем у Њујорк, где на сопствено згражавање открива да је уметник. „Као када схватите да сте заљубљени у погрешну особу.”

У покушају да боље упозна, разуме или евентуално преболи ту погрешну љубав, Ерера уписује Факултет ликовних уметности у Њујорку, где сусреће бројне друге уметнице у покушају. „Биле смо попут мачака – ратовале смо”, нерадо признаје. Спас од мачијих канџи дошао је у виду савета професора, који је охрабрује да школу напусти, уколико жели да постане сликар.

Има ли бољег места за наставак сликарске романсе, од послератног Париза? Млади брачни пар сели се 1948. у Француску, на шест година. Коначно, Ерера проналази своје уметничко јато, у Салону „Нове реалности” (Réalités Nouvelles). Уз водеће представнике беспредметне уметности, попут Јозефа Алберса и Жана Арпа, и Ерера своди своју иконографију на основне, једноставне облике. Европљани су без предрасуда. Не налазе ништа лоше ни у томе што је Кубанка, ни у томе што је жена у углавном мушком друштву. Нова остварења излаже у Салону 1949-1952. Њена платна налазе се поред слика таквих великана, као што је Пит Мондријан. Но, признање ван уметничких кругова изостаје.

Кармен Ерера, Без назива, 1952. Синтетичка боја на платну (63.5×152.4 cm), Музеј савремене уметности, Њујорк

По повратку у Њујорк, омашке се настављају. Иако се на Кубу враћа ретко, када помаже неком члану (анти-режимски настројене) породице, у Америци је прати кубанска етикета. Да забуна буде већа, Музеј савремене уметности (MоMA), редовно шаље емисаре на Кубу у потрази за егзотичним и перспективним младим ствараоцима. Ереру мимоилазе и тамо и овде. Безуспешно покушава и да оствари контакт са локалним авангардним галеријама. Одбијају да изложе њене радове уз образложење да мушкарци имају предност јер издржавају породице. „Осећала сам се као да ме је неко ошамарио”, присећа се. Она и Џеси нису имали деце.

Уследиће необичан преокрет. Ерера констатује: „Игнорисање ме је ослободило”. Тада почиње сасвим особена одисеја. Одувек повучена и делимично стидљива, одустаје од пројекта „прављења имена” у свету уметности, управо да би све своје време посветила – уметности. Обилази скоро сасвим непосећене музеје. И слика. Упорно, савесно, методично. Џеси изнајмљује станове и у сиромашним квартовима, како би за Кармен обезбедио више простора за стварање.

У Паризу је Ерера упознала и земљаке (из Америке), као Елсворта Келија (1923-2015), који су у Европи брусили сопствени стил. По повратку на родно тло већина је лансирала успешне каријере. Ерера данас признаје да се не ради само о полу. „Знали су боље од мене како систем функционише. Схватили су галеријски систем, музејски систем, колекционарски систем, а ја нисам била таква врста личности.” И поред слабијег познавања система у којем се мушкарци боље сналазе, Ерера у Њујорку упознаје мушке колеге, попут кубанског надреалистичког сликара Вилфреда Лама (1902-1982), али и оне који далеко више одговарају њеном уметничком сензибилитету прочишћене геометријске апстракције, попут Леона Полк Смита (1906-1996) или Барнета Њумена (1905-1970). Са Барнетом и његовом супругом Анали, Џеси и Кармен су једно време комшије. Од Њумена добија можда понајбољи животни/уметнички савет: „Не дозволи да те било шта заплаши”.

Кармен Ерера: Жута и црна, 2010. (91.4 x 182.9 cm). Lisson Gallery

Ерера обилато користи слободу од припадности званичним уметничким круговима, модама, утицајима. А управо тада је најпроницљивија. Осећа снажно пулс епохе. Зарања одважно све дубље у дух свог доба, са којим кроз рад води богат и плодан дијалог. Помаже јој стечено образовање са студија архитектуре, из којег црпи дисциплину и педантност. „У хаосу у којем живимо, волим да успостављам ред.”

Ред се уводи преко солидно промишљене и добро утемељене структуре, а линија је „почетак сваке структуре”. На уредном радном столу остају још само метални индустријски лењир, табеле боја, папир и маказе. Уклања и емотивне баријере: „Немам срце за сликање. Имам мозак за сликање.” Ради у серијама, на великим форматима, често у форми диптиха или триптиха. Током седамдесетих, било је неопходно одбацити и боје, како би се допрло до (сликарске) истине. „Са црно-белом сликом нема лажи”, убеђена је Ерера. Настају заиста архитектонски јака дела, испуњена црним и белим пругама, које попут оклопа или костура, крију и чувају зачетак будуће инспирације.

За то време у спољашњем свету, у њеној непосредној близини, ничу, тријумфују и нестају сликарске школе. Двадесет година млађи Френк Стела (1936), постаје славан управо по минималистичким сликама са црно-белим тракама. Барнет Њумен, са монументалним плохама чисте боје, већ је признати првоборац апстрактног експресионизма. Ерера и даље ствара у самоћи, али без почетне скромности. Испоставља се да није неопходно излагати, давати интервјуе или објављивати манифесте, да би се активно суделовало у искричавом репертоару идеја. Сада знамо да је Ерера у појединим остварењима најављивала одређене правце, понекад и целу декаду раније! „Могли смо да размишљамо и без приче”, казала је за себе и Џесија. Исто се може рећи и за Ерерин однос са достигнућима епохе у сликарству.

Упркос наклоности беспредметној уметности или минимализму или геометријској апстракцији, Ерера са одбацивањем непотребног стваралачког терета, одбацује и наметнуте етикете. Већ се одавно не осећа као аутентична Кубанка, а не жели ни да је виде као жену залуталу у традиционално мушки занат. Са достизањем општепрепознатљивих мотива, Ерера је коначно довољно слободна да буде оно што истински јесте. „Ја сам само уметник, то је све.”

Тако настају скоро сасвим бела платна – енергично просечена оштрим угловима или троугловима, попут чувене серије „Бела и зелена” (Blanco y Verde). Бриљантно распоређени смарагдно зелени краци остварују истовремено крхку и снажну композициону равнотежу. Ерера већ током шездесетих остварује свој бесмртни опус. Поједина дела баш из серије „Бела и зелена”, данас чине окосницу њене сталне поставке у Музеју Витни (Whitney Myseum of American Art). Ту њене слике коначно заузимају заслужено место поред остварења и Елсворта Келија и Френка Стеле, али и раније признатих уметница, попут Агнес Мартин (1912-2004). То је исти онај музеј који је некоћ посећивала, без публике. Данас је препун.

Џеси је преминуо 2000. године, у деведесет осмој години, не дочекавши експлозивни успех своје супруге. Лако се могло догодити да нека од (бесмртних) остварења буду уништена. Ерера је слике скидала са рама и увијена платна складиштила у плакаре (чак и око таквих, делимично оштећених радова, колекционари се данас отимају). Онда је креативност премашила капацитете свих привремених магацина, и Ерера одлучује да платна проследи дугогодишњем пријатељу. Када се Тони Бичера (Tony Bechara) 2004. појавио са повереним делима у приватној њујоршкој галерији, судбина изводи свој последњи трик. Једна од три уметнице, из заказане изложбе, управо је одустала. Ерера ускаче. Коначно продаје свој први рад, у осамдесет и деветој години живота. Епилог приче приказан је и у Музеју савремене уметности у Њујорку и у Тејт галеријама у Лондону.

Кармен Ерера: Бела и зелена, 1966-67. Акрил на платну, (101.6 × 177.8 cm). Музеј Витни, Њујорк

Попут преживелог бродоломника са пловидбе кроз време, Ерера је коначно примећена на уметничком хоризонту. Преко ноћи постаје камен темељац здања савременог сликарства. Превртљива времена са помањкањем великих прича иду јој у прилог. У недостатку сигурних оријентира, посеже се у прошлост. Ерерино дело још једном, на оригиналан и свеж начин, оправдава изабрани правац развоја уметности. Заузврат, већ исписана историја прихвата Ереру. А опет, њена дела по рудиментарној снази и прочишћености израза, делују храбрије и виталније од већине савремене уметничке продукције, инспирисане управо геометријском апстракцијом.

Када је питају за савет данашњим младим уметницима, Ерера благо одговара: „Стрпљења, драги моји, стрпљења (Paciencia, qyerida, paciencia)”. Након преваљене стоте, навикнутој на стваралачку самоћу, и времешној Ерери потребно је прилично стрпљења у комуникацији са галеристима, колекционарима, радозналим новинарима. „Сада плаћам то што ме плаћају.” Иако већ одавно не напушта своје поткровље, везана за колица, артритична али неуморна Ерера и даље ствара, приводећи крају на најбољи начин, своје људско и уметничко завештање. „Још увек тражим”, скромно примећује, а одмах потом раздрагано додаје, показујући на слике: „све је урађено са задовољством”.

 Литература:

  1. “Is it a dream?” (Helena de Bertodano) / The Daily Telegraph (Dec 20, 2010)
  2. Carmen Herrera: ‘Men controlled everything, not just art’ (Simon Hattenstone) / The Guardian (Dec 31, 2016)
  3. Carmen Herrera at 100 (Andrew Russeth) / ARTnews (June 05, 2015)
  4. At 101, Carmen Herrera Looks Back at Astonishing Career (Henri Neuendorf) / ARTnews (June 8, 2016)
  5. Art Without Lies (Claire Messud) / NYR Daily (December 29, 2016)
  6. Overlooked But Undeterred (Karen Michel) / NPR (July 2, 2016)

Аутор: Јован Павловић (Мозгодерина)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *