Karlo IV Luksemburški – spoljna politika

Jedan od najvećih čeških i evropskih vladara, Vaclav rodio se 14. maja 1316. godine u Pragu od oca Jovana Luksemburškog, češkog kralja i majke Eliške, poslednje vladarke iz porodice Pšemislovića. Kao trogodišnjeg dečaka otac ga je nasilno odvojio od svoje majke, a celo detinjstvo je proveo u Parizu, na dvoru Francuskog kralja Šarla IV. Tamo je stekao široko obrazovanje, podučavao ga je Jovan iz Vivijera, koji ga je učio da čita, čiše, računa, govori francuski i latinski jezik. Školovao se i na univerzitetu u Parizu. Postao je prvi češki kralj koji je umeo da čita i piše. Godine 1323. je miropomazan i izabrao je sebi ime Karlo, po svom teči Karlu IV lepom – francuskom kralju. Tokom života, Karlo se četiri puta ženio. Sa prvom ženom Blankom, imao je dve ćerke, Marketu i Katarinu. Posle Blankine smrti oženio se Anom Falačkom, koja  mu je rodila sina Vaclava. Nesrećni dečak nije doživo ni treću godinu. I ona je umrla mlada, u 24. godini. Iz trećeg braka sa Anom Svidnickom imao je dvoje dece, ćerku Elišku i sina Vaclava, naslednika prestola. Karlo se oženio i četvrti put, jer je Ana Svidnicka umrla pri porođaju trećeg deteta. Sa Eliškom Pomeranskom imao je sedmoro dece.

Karlov most u Pragu

Karlo u Italiji

Početkom 1331. godine Karlo odlazi u Italiju na poziv oca. Karlo je stigao 29. marta i smestio se u avgustinski manastir. Moguće je da ga je otac doveo zbog svoje italijanske politike. Pretenzije na Italiju imali su još i papa i francuski kralj i car. Karlo je ubrzo postao namesnik jer je Jovan napustio Italiju. Karlo je osnovao kancelariju na čelu sa Mikulašem Brnjenskim. Počeo je da se javlja otpor protiv češke vlasti, Breša se pobunila jula 1332. godine. Formirali su antičešku ligu koju je predvodio Aca Viskonti. Ubrzo su opkolili Modenu. Do bitke je došlo 25. novembra 1332. godine, Karlo se hrabro borio u prvim redovima. Ovom pobedom, Karlo je zauzeo Mantovu. Početkom 1333. godine odlazi u Luku, u Toskani kako bi tamo učvrstio vlast. Tokom 1333. godine kralj Jovan je sa svojom vojkom stigao u Parmu. Zajedno su sada pokušali da zauzmu Paviju, ali su bili potučeni. Skopljeno je primirje sa antičeškom ligom 19. jula koje je važilo do 11. novembra 1333. godine. Tokom boravka u Italiji Karlo je izdao nekoliko povelja, a i njegov lični pečat svedoči o samostalnosti njegove kancelarije. U avgustu 1333. godine napustio je Italiju jer je odbio očevu ponudu da preuzme italijansku sinjoriju. Otišao je u Meran da pregovara sa Henrijem Koruškim oko otplate duga, koji je kralj Jovan dugovao Henriju Koruškom. Češki plemići koji su ti bili tražili su da se Karlo vrati u Češku jer nije imao ko da vlada u njihovoj državi. Karlo je popustio i odlučio da se vrati u rodnu zemlju.

Krunisanje sa kralja Češke i cara Svetog Rimskog Carstva

Karlo se vratio u Češku posle 11 godina. Kraljevstvo je bilo u očajnom stanju. Njegov otac je založio mnoge gradove i krunske posede, zamak je propao. Nastanio se u mestu Praškom. Titulu markgrofa dobio je od oca sredinom janura 1334. godine. Odmah je započeo vraćanje založenih gradova. Zahvaljujući prihodima od poreza koje je nametao plemićima osvojene su tvrđave Hradek, Tirov, Litice, Pisek, Tahov. Posvetio je pažnju i gradnji kraljevske palate u Pragu. U leto 1335. godine Karlo je napao šelskog vojvodu Bolka Minsterberskog i naterao ga je da prizna vlast češkog kralja. Posle toga, otišao je u Tirol kod brata gde se prihvatio upravnih aktivnosti. Doneo je povelju kojom je oslobodio seljake obaveze vojne pomoći u Inzbruku. Zbog ovoga otac mu je oduzeo upravu u Moravskoj i Češkoj kao i titulu Markgrofa. Iz Tirola, upleo se u rat u Lombardiji na strani Mlečana, koji su se borili protiv Mastina dela Skale, Veronskog vladara. Osvojio je mesta Feltre i Belun. U Češku se vratio na jesen 1337. godine. Izbijanjem „stogodišnjeg rata“ 1339. godine Karlo odlazi u Francusku u pomoć francuskom kralju. Do borbi ne dolazi. Otišao je u posetu papi Benediktu XII u Avinjon. Narednih godina  dolazi do obrta u odnosu Karla  i njegovog oca. Jovan je izgubio vid, na saboru 1341. godine doneo je odluku da će ga posle smrti naslediti Karlo. Godine 1343. praškog biskupa Jovana nasledio je Arnošt koji je blizak Karlu, obrazovan i politički iskusan čovek. Novi papa postao je Karlov nekadašnji učitelj, Pjer de Rože koji je primio papsko ime Kliment VI (1342-1352). Novi papa pozvao je luksemburgovce u pomoć u borbi sa carem. U toj poseti Karlo i Jovan su se konačno izmirili. Papa ime je obećao da će pomoći Karlu da dobije rimsku kraljevsku krunu. Papa je već 1344. godine doneo bulu kojom je Prašku biskupiju uzdigao na rang nadbiskupije. Sada je češka crkva dobila samostalnost prvi put od osnivanja, dotle je bila podređena nadbiskupiji u Majncu.

U Avinjonu je odlučeno da pretedent na carski presto bude Karlo. Tako je počela borba Luksemburgovaca i francusko-avinjonske diplomatije sa carem Ludvigom. 11. jula 1346. godine sastali su se kneževi izbornici radi izglasavanja novog kralja. Balduin iz Trevira, Gerlah iz Majnca, češki kralj Jovan i saski vojvoda Rudolf su glasali za Karla. Varlam iz Kelna je svoj glas dao tek pošto su ga podmitili Luksemburgovci. Karlo je prihvatio izbor i postao je kralj Svetog Rimskog Carstva. Za kralja je svečano krunisan u Bonu 26. novembra 1346. godine. U to vreme počele su ponovo borbe između Francuscke i Engleske, Karlo je sa ocem krenuo u pomoć francuskom kralju. U bici kod Kresija 26. avgusta 1346. godine Francuzi su bili poraženi, a češki kralj Jovan je poginuo. Posle očeve smrti nasledio je titulu kralja Češke i grofa Luksmemburga. Za kralja Češke krunisan je 2. septembra zajedno sa svojom suprogom Blankom. Kruna svetog Vaclava je prvi put korišćena na njegovom krunisanju. Kada je iznenada urmo Ludvig IV Bavarski 11. oktobra 1347. godine, Karlo se osetio dovoljno snažnim i moćnim da uzme još jednu titulu, ovog puta carsku. Koristeći svoje diplomatske sposobnosti, Karlo je po gradovima Italije primao izjavve pokornosti vladajućih krugova i sakupljao  poreze. Gradovi su priznali njegovu vrhovnu vlast i osigurali mu slobodan prolaz prko svojih zemalja. Tako je ušao u Milano gde je 6. januara 1355. godine krunisan gvozdenom krunom langobardskih kraljeva. Napredovao je prema jugu,  u Rim je ušao na dan svog krunisanja 5. aprila 1355. godine. Carsku krunu primio je u bazilici Sv. Petra kao Karlo IV.

Zlatna bula

Zajedno sa saksonskim vojvodom Rudolfom i kancelarom Jovanom iz Strede je radio na donošenju zakonika kojim bi se regulisao izbor za nemačkog cara. Predlog prva dvadeset tri člana ovog zakonika su usvojena na saboru u Nirnbergu 10. januara 1356. godine, dok je preostalih sedam prihvaćeno na saboru u Mecu 25. decembra 1356. Ovaj zbornik zakona dobio je tek 1400. godine naziv Zlatna bula dok ga je  Karlo zvao Naša carska knjiga. Od izuzetne važnosti je to što je Zlatna bula važila sve do propasti Rimskog carstva 1806. godine, doduše samo formalno, jer je neke njene odredbe prekršio i sam Karlo. U Zlatnoj buli se ne spominje pravo papa da odobre izbor rimskog cara kao ni njihov zahtev da imaju vrhovnu vlast nad carevima. Odbačeno je i pravo papa da prilikom upražnjenog prestola zastupaju cara. Ovo je dovelo do razmimoilaženja između pape Inoćentija VI i Karla IV. Češkom kralju je potvrđeno pravo da kuje zlatni i srebrni novac kao i pravo da kupuje posede i gradove u carstvu, da ih dobija na poklon ili u zalog. Zlatnom bulom Češka je stavljena u privilegovan položaj u odnosu na druge delove carstva kao što je u njoj, utvrđeno je da u slučaju da vladajuća dinastija nema naslednika po muškoj i ženskoj liniji, češko plemstvo ima pravo na slobodan izbor novog kralja.

Karlo je želeo da istisne francuski uticaj iz Savoje, Provanse i drugih graničnih delova carstva. Ove zemlje su pripadale Arelatskom kraljevstvu i želeo je da ga obnovi. Sada je iskoristio francuski poraz u bici  kod Poatjea 1356. godine u kojoj je francuski kralj zarobljen i odveden u Englesku. Stavio je pod carsku vlast biskupiju u Kambreu i Arelatsko kraljevstvo. Za Arelatskog kralja je krunisan 4. juna 1365. godine  u Arlu. Bio je prvi vladar posle Fridriha Barbarose koje se krunisao za Arelatskog kralja.

Do svoje smrti, 1378. godine Karlo IV nije vodio agresivnu spoljnu politiku. Diplomatskim putem, bračnim ugovorima između svojih sinova i ćerki s jedne strane i evropskih vladara s druge strane obezbeđivao je potreban mir i očuvanje svojih stečenih teritorija. Češka kraljevina je bila nezavizan i najvažniji deo Carstva. Zlatnom bulom dobila je povlašćen položaj unutar Carstva. Bio je otac Češkom kraljevstvu, a očuh Carstvu.

Autor: Nemanja Petković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *