Карло IV Луксембуршки – спољна политикa

Један од највећих чешких и европских владара, Вацлав родио се 14. маја 1316. године у Прагу од оца Јована Луксембуршког, чешког краља и мајке Елишке, последње владарке из породице Пшемисловића. Као трогодишњег дечака отац га је насилно одвојио од своје мајке, а цело детињство је провео у Паризу, на двору Француског краља Шарла IV. Тамо је стекао широко образовање, подучавао га је Јован из Вивијера, који га је учио да чита, чише, рачуна, говори француски и латински језик. Школовао се и на универзитету у Паризу. Постао је први чешки краљ који је умео да чита и пише. Године 1323. је миропомазан и изабрао је себи име Карло, по свом течи Карлу IV лепом – француском краљу. Током живота, Карло се четири пута женио. Са првом женом Бланком, имао је две ћерке, Маркету и Катарину. После Бланкине смрти оженио се Аном Фалачком, која  му је родила сина Вацлава. Несрећни дечак није доживо ни трећу годину. И она је умрла млада, у 24. години. Из трећег брака са Аном Свидницком имао је двоје деце, ћерку Елишку и сина Вацлава, наследника престола. Карло се оженио и четврти пут, јер је Ана Свидницка умрла при порођају трећег детета. Са Елишком Померанском имао је седморо деце.

Карлов мост у Прагу

Kарло у Италији

Почетком 1331. године Карло одлази у Италију на позив оца. Карло је стигао 29. марта и сместио се у августински манастир. Могуће је да га је отац довео због своје италијанске политике. Претензије на Италију имали су још и папа и француски краљ и цар. Карло је убрзо постао намесник јер је Јован напустио Италију. Карло је основао канцеларију на челу са Микулашем Брњенским. Почео је да се јавља отпор против чешке власти, Бреша се побунила јула 1332. године. Формирали су античешку лигу коју је предводио Аца Висконти. Убрзо су опколили Модену. До битке је дошло 25. новембра 1332. године, Карло се храбро борио у првим редовима. Овом победом, Карло је заузео Мантову. Почетком 1333. године одлази у Луку, у Тоскани како би тамо учврстио власт. Током 1333. године краљ Јован је са својом војком стигао у Парму. Заједно су сада покушали да заузму Павију, али су били потучени. Скопљено је примирје са античешком лигом 19. јула које је важило до 11. новембра 1333. године. Током боравка у Италији Карло је издао неколико повеља, а и његов лични печат сведочи о самосталности његове канцеларије. У августу 1333. године напустио је Италију јер је одбио очеву понуду да преузме италијанску сињорију. Отишао је у Меран да преговара са Хенријем Корушким око отплате дуга, који је краљ Јован дуговао Хенрију Корушком. Чешки племићи који су ти били тражили су да се Карло врати у Чешку јер није имао ко да влада у њиховој држави. Карло је попустио и одлучио да се врати у родну земљу.

Крунисање са краља Чешке и цара Светог Римског Царства

Карло се вратио у Чешку после 11 година. Краљевство је било у очајном стању. Његов отац је заложио многе градове и крунске поседе, замак је пропао. Настанио се у месту Прашком. Титулу маркгрофа добио је од оца средином јанура 1334. године. Одмах је започео враћање заложених градова. Захваљујући приходима од пореза које је наметао племићима освојене су тврђаве Храдек, Тиров, Литице, Писек, Тахов. Посветио је пажњу и градњи краљевске палате у Прагу. У лето 1335. године Карло је напао шелског војводу Болка Минстерберског и натерао га је да призна власт чешког краља. После тога, отишао је у Тирол код брата где се прихватио управних активности. Донео је повељу којом је ослободио сељаке обавезе војне помоћи у Инзбруку. Због овога отац му је одузео управу у Моравској и Чешкој као и титулу Маркгрофа. Из Тирола, уплео се у рат у Ломбардији на страни Млечана, који су се борили против Мастина дела Скале, Веронског владара. Освојио је места Фелтре и Белун. У Чешку се вратио на јесен 1337. године. Избијањем „стогодишњег рата“ 1339. године Карло одлази у Француску у помоћ француском краљу. До борби не долази. Отишао је у посету папи Бенедикту XII у Авињон. Наредних година  долази до обрта у односу Карла  и његовог оца. Јован је изгубио вид, на сабору 1341. године донео је одлуку да ће га после смрти наследити Карло. Године 1343. прашког бискупа Јована наследио је Арношт који је близак Карлу, образован и политички искусан човек. Нови папа постао је Карлов некадашњи учитељ, Пјер де Роже који је примио папско име Климент VI (1342-1352). Нови папа позвао је луксембурговце у помоћ у борби са царем. У тој посети Карло и Јован су се коначно измирили. Папа име је обећао да ће помоћи Карлу да добије римску краљевску круну. Папа је већ 1344. године донео булу којом је Прашку бискупију уздигао на ранг надбискупије. Сада је чешка црква добила самосталност први пут од оснивања, дотле је била подређена надбискупији у Мајнцу.

У Авињону је одлучено да претедент на царски престо буде Карло. Тако је почела борба Луксембурговаца и француско-авињонске дипломатије са царем Лудвигом. 11. јула 1346. године састали су се кнежеви изборници ради изгласавања новог краља. Балдуин из Тревира, Герлах из Мајнца, чешки краљ Јован и саски војвода Рудолф су гласали за Карла. Варлам из Келна је свој глас дао тек пошто су га подмитили Луксембурговци. Карло је прихватио избор и постао је краљ Светог Римског Царства. За краља је свечано крунисан у Бону 26. новембра 1346. године. У то време почеле су поново борбе између Францусцке и Енглеске, Карло је са оцем кренуо у помоћ француском краљу. У бици код Кресија 26. августа 1346. године Французи су били поражени, а чешки краљ Јован је погинуо. После очеве смрти наследио је титулу краља Чешке и грофа Луксмембурга. За краља Чешке крунисан је 2. септембра заједно са својом супрогом Бланком. Круна светог Вацлава је први пут коришћена на његовом крунисању. Када је изненада урмо Лудвиг IV Баварски 11. октобра 1347. године, Карло се осетио довољно снажним и моћним да узме још једну титулу, овог пута царску. Koристећи своје дипломатске способности, Карло је по градовима Италије примао изјавве покорности владајућих кругова и сакупљао  порезе. Градови су признали његову врховну власт и осигурали му слободан пролаз прко својих земаља. Тако је ушао у Милано где је 6. јануара 1355. године крунисан гвозденом круном лангобардских краљева. Напредовао је према југу,  у Рим је ушао на дан свог крунисања 5. априла 1355. године. Царску круну примио је у базилици Св. Петра као Карло IV.

Златна була

Заједно са саксонским војводом Рудолфом и канцеларом Јованом из Стреде је радио на доношењу законика којим би се регулисао избор за немачког цара. Предлог прва двадесет три члана овог законика су усвојена на сабору у Нирнбергу 10. јануара 1356. године, док је преосталих седам прихваћено на сабору у Мецу 25. децембра 1356. Овај зборник закона добио је тек 1400. године назив Златна була док га је  Карло звао Наша царска књига. Од изузетне важности је то што је Златна була важила све до пропасти Римског царства 1806. године, додуше само формално, јер је неке њене одредбе прекршио и сам Карло. У Златној були се не спомиње право папа да одобре избор римског цара као ни њихов захтев да имају врховну власт над царевима. Одбачено је и право папа да приликом упражњеног престола заступају цара. Ово је довело до размимоилажења између папе Иноћентија VI и Карла IV. Чешком краљу је потврђено право да кује златни и сребрни новац као и право да купује поседе и градове у царству, да их добија на поклон или у залог. Златном булом Чешка је стављена у привилегован положај у односу на друге делове царства као што је у њој, утврђено је да у случају да владајућа династија нема наследника по мушкој и женској линији, чешко племство има право на слободан избор новог краља.

Карло је желео да истисне француски утицај из Савоје, Провансе и других граничних делова царства. Ове земље су припадале Арелатском краљевству и желео је да га обнови. Сада је искористио француски пораз у бици  код Поатјеа 1356. године у којој је француски краљ заробљен и одведен у Енглеску. Ставио је под царску власт бискупију у Камбреу и Арелатско краљевство. За Арелатског краља је крунисан 4. јуна 1365. године  у Арлу. Био је први владар после Фридриха Барбаросе које се крунисао за Арелатског краља.

До своје смрти, 1378. године Карло IV није водио агресивну спољну политику. Дипломатским путем, брачним уговорима између својих синова и ћерки с једне стране и европских владара с друге стране обезбеђивао је потребан мир и очување својих стечених територија. Чешка краљевина је била незавизан и најважнији део Царства. Златном булом добила је повлашћен положај унутар Царства. Био је отац Чешком краљевству, а очух Царству.

Аутор: Немања Петковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *