Karakteristike sveta u antibajci

Ilija Vukićević, Priča o selu Vračima i Simi Stupici, Portalibris, 2019.

Razaranje bajke tj. njene suštine, mehanizmom koji zadržava njen skelet, a izvrće njen smisao i poruku, postiže se izneveravanjem čitaočevog očekivanja.

Jedna od najpoznatijih fabula bajke je ona koja podrazumeva odlazak izabranog, najmladjeg sina u potragu za rešenjem koje će povratiti izgubljenu harmoniju. Dakle, stepen do aktiviranja očekivanja se dostiže, ali odmah nakon toga u razvoju radnje dolazi do njegove razgradnje, pa umesto bajke nailazimo na svet antibajke. Ova pomerenost u sklopu elemenata bajke kao tradicionalnog oblika daje prostora za uvodjenje novih, nepodrazumevajućih rešenja i značenja.

Antibajka se tako kod Ilije Vukićevića razlaže na nekoliko polja stvarnosti koja utiču jedna na druge:

  1. Selo Vrači postoji kao realitet, tj., predstavljeno je kao naselje u Srbiji;
  2. Put koji vodi iz sela sledi izabrani spasilac Sima Stupica, taj put se otvara ka fantastičnom svetu u koji in stupa, tražeći odgovore i pomoć;
  3. Unutarnji život junaka prikazan je kroz polje sanjanoga i daje sliku njihovog proživljavanja stvarnosti kroz prizmu nesvesnog.

U odnosu na relaciju junak-svet, mogu se izdvojiti dva stanja koja postoje paralelno, ali i nezavisno jedan od drugog:

  1. Junak u svetu
  2. Svet u junaku

Kada dodje do njihovog prožimanja, dolazi i do dezintegracije svetova, i to na taj način što Nečastivi otvara put ka potpunoj apokalipsi, a Sima Stupica u ulozi antimesije sa svojim pomagačima zatvara put ka spasenju.

Junak u svetu

Uvodna formula: „bilo je nekad jedno selo Vrači“, specifično za bajku odmah biva uzdrmana konstatacijom da se na kraju sela nalazi „nakriva vodenica“ koja „pršte po sredi“ kada Bog okrete glavu od Vračana: „Toga se dana odjednom zamrsi stara sloga i ljubav medju Vračanima, i to sve zato što neko tada reče, kao uz reč, kako medju svima njima ima i pametnih i pametnijih, nego da se od najpametnijih izabere jedan… jer, kako onaj reče, nije ni pravo da mu se tolika pamet uzalud preliva.“

Dalji tok priče produbljuje nastalu pukotinu, jer u nizu epizoda saznajemo da stanovnici ovog sela pamet mere razbijajući jedni drugima glave. Tako se u realnost koja sa sobom nosi pretpostavku logičnosti-umnosti, uvodi bezumno ponašanje ljudi, pa stvarnost postaje sopstvena inverzija, antistvarnost. Iz ovakve stvarnosti Sima odlazi u potragu za rešenjem koje bi pomoglo da se sve vrati u predjašnje stanje. Svet fantastike je sam po sebi oneobičen i počiva na svojoj unutrašnjoj logici, a Sima svojim dolaskom čini da taj svet izgubi svoju samopodrazumevajuću poziciju. Čak i u njegovom opisu postoji sličnost sa djavolom protiv koga je u stvari izabran da se bori: on ima urokljive zelene oči, pogrbljen stas i ćosav je, što su atributi koji ga zajedno sa njegovom potpunom dezorijentisanošću prevode u lik antimesije. Sima potpuno izneverava zadatu mu ulogu time što zaboravlja i pitanja koja treba da postavi, i odgovore koje dobije. Kada svoje pomagače koji po funkciji pripadaju svetu bajke dovede sa sobom, selo Vrači od homogenog, malog naselja koje stoji na pretpostavkama harmoničnosti medjusobnih odnosa medju ljudima postaje haotična Vavilonska kula što nezadrživo hrli svojoj propasti. On tako ruši granicu koja omogućava koegzistenciju dva različita nivoa paralelnih svetova, pa dolazi do nestanka jednog od njih.

Svet u junaku

Treća uporišna tačka koja direktno deluje na krajnji razvoj dogadjaja, ako se za početnu uzme sam dolazak Nečastivog, a za završnu neuspešno Simino upinjanje da spase selo od zla. Ta treća uporišna tačka ima korena u snovima seoskog popa Pavla, a ono što njih uzrokuje su strah i suočenost sa stravičnom situacijom u kojoj sve iskače iz svoje prirodne osnove. U popovoj podsvesti crkveni krst, simbolično, dobija crvenu boju, a kao u kakvoj viziji Sima Stupica stoji upleten u korenje jasena. Ovaj sugestivan san svojom snagom podstiče popa Pavla da pokrene dogadjaje u njemu jedinom vidljivom smeru, koji će se pokazati kao pogrešan. Neposredno pred epilog vidimo Pavla koji, svestan bezizlazne situacije, ipak ne posustaje u svojim molitvama. On je tu, iako se moli za Vračane, zatvoren u sopstvenu okrenutost Bogu, i tu gine – on bira da umre sam u svojoj veri, sam u svojoj crkvi.

Ovakva zgusnutost inverzija koje jedna drugu prožimaju, a istovremeno poništavaju, ukazuje na prstenastu strukturu u čijem se središtu nalazi pojedinac sa sopstvenim poimanjem sveta i stvarnosti. Izvan mesta gde se nalaze Vrači postoji svet fantastike u koji nesmotreno ulazi Sima Stupica, dok sve to objedinjuje djavo-na zemlji, i Bog-na nedokučivim visinama, daleko od ljudi. Ovaj spoljni okvir unosi simboličko-mitsku alegoriju koja se završava apokaliptičnom slikom jednog sela.

Autorka: Nataša Kasaš

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *