Karakteri Magbeta i Lejdi Magbet kroz prizmu Sartrovog pojma „Loše vere“

Egzistencijalistička filozofija XX veka i drame Vilijama Šekspira imaju zajedničku fascinaciju ontološkim razvojem čoveka, svešću o sebi kao biću i sopstvenom identitetu u odnosu prema drugim ljudskim jedinkama. Zapleti i motivacije karaktera Šekspirovih drama u filozofskom kontekstu služe kao preteča ovoj modernoj filozofiji, što implicira na postojanje sumnje u tada dominantan determinizam; postojanje svesti o individualnosti ljudskog bića u odnosu na kakve društvene, moralne i teološke vrednosne stege. U skladu sa klicama moderne misli, pre svega Šekspirove tragedije obiluju egzistencijalno izazovnim situacijama u kojima se utvrđeni identiteti karaktera naješće dezintegrišu u apsolutnu propast i na svom primeru ukazuju na apsurdnost življenja.

Tragičke greške koje karakteri Šekspirovih tragedija načine kako bi se dramska radnja pokrenula najčešće su motivisane delanjem u zabludi, odnosno greška koju načine prvi je načinjen korak u odstupanju od prethodno društveno utvrđenog „spoljnog“ identiteta lika. Ovde se pravi paralela sa jednim od pojmova egzistencijalizma Žan-Pola Sartra takozvanom „Lošom verom“: Loša vera predstavlja zabludu u koju čovek pada kada se odnosi prema sebi kao prema stvari, tj. poistovećuje se sa ulogom koja mu je data u spoljnom svetu; ta uloga razlikuje se od unutrašnjeg, istinskog bića i njegove prirode, stoga u konfliktu između ta dva dela čoveka nastaju psihoze. Pojam loše vere takođe podrazumeva i bežanje čovekovo od apsolutne slobode izbora (uopšte karakteristične za egzistencijalističku filozofiju) u determinizam koji je interpersonalno korektan. Primer za ovu pojavu može se kod Šekspira pronaći u njegovoj tragediji „Magbet“ u kom istoimeni protagonista postupno degradira svoje biće od moralno čistog plemića do krvožednog tiranina.

Vilijam Šekspir

Tragedija „Magbet“ daje uvid u sudbinu plemića i vojskovođe Magbeta, koji nakon uspešnih vojnih poduhvata i stečenih priznanja zbog istih dolazi u dodir sa svojim ambicijama (koje su do tada postojale na podsvesnom nivou), te čini seriju ubistava i spletki kako bi očuvao svoj status i presto na koji je istim metodama došao, dok u sebi prolazi kroz apsolutni rascep bića. Tri veštice koje su Magbetu predočile proročanstvo da će postati kralj u filozofskom kontekstu mogu se tumačiti kao metafora Magbetove ambicije, koja je bila potisnuta sve do tada kada se u formi proročanstva (proročanstva imaju deterministički karakter stoga se to može tumačiti da bi ta ambicija svakako u svoje vreme došla na videlo bića, kao Magbetova prava priroda). Drugi karakter koji se može tumačiti u kontekstu Sartrovske filozofije jeste Magbetova žena Lejdi Magbet, kod koje se direktno upućuje na rascep između prave prirode i uloge koja mu je dodeljena u svetu. Dok kod Magbeta postoji implikacija na razvoj psihoze zbog rascepa bića u vidu halucinacija i osećanja očajanja i napuštenosti, kod Lejdi Magbet se to pojavljuje odloženo, te veći deo dramske radnje ona svesno govori o svojim postupcima bez griže savesti, no na kraju izvršava samoubistvo.

Na samom početku razvoja dramske radnje, kada čuje proročanstvo veštica, Magbet je svestan svojih pretenzija i gaji odvratnost prema svojoj ambiciji, sve dok ga Lejdi Magbet ne nagovori da to zajedno učine. Samo to ubistvo predstavlja prebačaj sa utvrđenog obrasca ponašanja čoveka u kome vrlina mora da dominira na slobodnu volju i nošenje sa posledicama koje ona podrazumeva – što čini okosnicu fabule ove tragedije. Magbetova moralna uloga heroja i vojnika i etički kodovi koji mu pokreću savest su dominantni sve do samog izvršenja čina ubistva, kada njegova prava priroda dolazi u fokus i preuzima vlast nad njegovim životom, bacajući ga u psihičko rastrojstvo i egzistencijalnu krizu koja će se razvijati kroz radnju drame sve dok na kraju ne kulminira u osećanju apsolutnog apsurda življenja i svesti o ljuskama koje čovek ima pred svetom:

„...Sutra, pa sutra i opet sutra
s dana na dan se puzi ovim sitnim
korakom prema slogu poslednjem.
(...)
Život je samo senka koja hoda
Kukavni glumac što na pozornici se
Sat-dva pući i razbacuje.“

Ovaj monolog Magbet govori nakon vesti o smrti Lejdi Magbet, koju je prihvatio ravnodušno, što implicira svest o prolaznosti i smrti koja bi svakako usledila pre ili kasnije. Za Magbeta, nakon unutrašnjih iskustava kroz koja je prošao i olakog izvođenja ubistava radi skrivanja onog prvog, ubistva kralja, kako bi očuvao sliku sebe kao nekoga ko je pošteno došao na tron, život postaje besmislen i repetitivan. Psihoze koje su posledica konflikta između spoljnog i unutrašnjeg života, mišljenja i osećanja, javljaju se u vidu halucinacija – dok planira ubistvo kralja on pred sobom vidi okrvavljen nož koji je još jedan simbol ambicije, a kasnije kada njegovo rastrojstvo dostiže vrhunac on vidi duh Banka, prijatelja kog je ubio zbog straha da ne shvati šta se dešava i ne uništi mu spoljnu sliku. Magbetov uspon i pad metaforički su prikazani u slici neodgovarajuće odeće koju nosi, što simboliše nedostojnost Magbetovog istinskog karaktera u odnosu na kraljevsku moralnu i društvenu ulogu.

Žan Pol Sartr

Satrova ideja „Loše vere“ možda je najeksplicitnije iskazana u monologu Lejdi Magbet u kome ona teži da se oslobodi dodeljene uloge pola i postane beskrupulozna i lišena sentimetalnosti stereotipne žene:

„...O dođite vi duhovi, što pravac
Mislima ubilačkim dajete
Pa mene pola moga lišite
I svirepošću najstrašnijom svu me
Od glave do pete ispunite
Grubošću krv mi zgusnite i svaki
Prolaz i pristup kajanju zatvorite
Da ne bi smer moj grozni uzdrmala
Čovečnost pokajničkim pohodama. (...)“

U karakteru Lejdi Magbet karakterističan je konflikt između ženske prirode koja je prirodno u njoj i muške persone koju teži da postigne; ona radi ostvarenja ambicije da svog muža vidi na tronu a sebe pored njega kao kraljicu teži ka tome da se kompletno liši ženstvenih okova kako bi postala sposobna da ubije i ostvari svoju želju. Takođe, ona je predstavljena kao i svojevrska anti-majka, što je primarna ženska uloga, te u jednom od monologa izjavljuje:

„Dojila decu ja sam, te znam
kako se nežno voli novorođenče
Pa ipak ja bih, dok mu se oči
Na mene smeše, bradavicu svoju
Iz bezubih mu desni otrgla
I prosula mu mozak, da sam se
Zaklela tako. (...)“

Time govori da je svesna toga da bi čedomorstvo bilo apsolutna žrtva za jednu ženu, te da je zarad ostvarenja zajedničke ambicije spremna i to da odbaci i izbaci iz sebe svaku dobrotu i saosećanje. Ona takođe pravi eksplicitnu aluziju na nesposobnost svog muža da počini ubistvo, time ukazujući na distinkciju između njegove persone i ambicije koju zajedno dele, a koju ona mora da podstakne; govori da je Magbet „Pun mleka ljudske dobrote“, čime čini napad na njegovu muškost od koje direktno zavisi njegova spoljna uloga heroja i vojnika vernog kralju. Lejdi Magbet je svojevrsan antipod Magbetu budući da, primenom slobodne volje u odnosu na okove spoljašnje uloge, ona teži da odbaci svoju pravu prirodu i postane muževna persona, dok Magbet odbacivanjem svoje herojske persone dolazi u dodir sa svojom pravom prirodom. Konflikt između dva dela bića kod lejdi Magbet kulminira u sceni hodanja u snu, gde se ona u nesvesnom stanju kaje zbog počinjenog i tvrdi da se njene ruke nikako ne mogu oprati, što kasnije kulminira u samoubistvu. Ovo ukazuje na činjenicu da prava priroda Lejdi Magbet zapravo nikada nije bila krvožedna i beskrupulozna kakvom ju je ona težila da prikaže.

Na primerima karaktera Magbeta i Lejdi Magbet prikazana su dva suprotna vida u kojima se javlja egzistencijalistički pojam Loše vere, odnosno neautentičnosti:

– Odustajanje od slobode izbora i poistovećivanje sa datom ulogom, nemogućnost nadilaženja okvira

– Loša vera nadilazi situaciju sa stavom da je moguće sve što čovek poželi.

Vilijam Šekspir

Magbet sam spada u prvu klasu, budući da je u njegovom slučaju primena slobode izbora i borba sa neminovnim posledicama istih bila propraćena grižom savesti, njegovi činovi su odstupali od ustaljene herojske dogme prema kojoj je vodio svoj život. Klica ambicije ka vlastoljubivosti jeste postojala u njemu no bila je manje zastupljena nego moral svoje društvene uloge. Samim tim Magbetova prava priroda bila je potisnuta u odnosu na ulogu, što ga čini neautentičnim s obzirom na to da nije mogao da se nosi sa sopstvenom slobodnom prirodom, što ga je na kraju odvelo u egzistencijalno beznađe i očaj. Nasuprot njemu Lejdi Magbet spada u drugu grupu koja se slobodnom voljom oslobodila svojoj pravoj prirodi svojstvene polnosti i napravila zaokret ka muževnosti svojstvenoj ambicioznosti i sklonosti ka krvoproliću. Neautentičnim likom čini je psihički kolaps na kraju kada iz njene podsvesti progovara griža savesti i ona odlazi u samoubistvo, što u Šekspirovoj predstavi polova ukazuje na povratak ženskom polu svojstvenoj slabosti.

I Magbet i Lejdi Magbet doživeli su egzistencijalni krah zbog nedoslednosti pravoj prirodi sebe, no jedna od večitih filozofskih dilema jeste upravo to – može li iko biti dosledan sebi do samog kraja? Sloboda izbora dopušta slobodu menjanja, izdizanja iznad situacije – prema Sartru to znači biti u punoći ljudskog bića. Stavljanje u okvire i neautentičnost ne dopuštaju „osuđenost na slobodu“ i upravo tu se nalazi vrelo svakog tragičnog doživljavanja u čoveku.

Autorka: Milica Amidžić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *