Kakve su Prave Beograđanke?

Igor Marojević, Prave Beograđanke, Laguna, 2017.

Nakon Beograđanki pisac spomenutih redova, kreativno se potvrđujući, odlučio je nas počasti još jednim romanom u kojem varira aktuelnu temu, odnosno, nastavlja beočug u čijem se središtu nalazi glavni grad i dame koje ga naseljavaju. Najzad, ovim delom Marojević je pred sebe stavio ambiciozan zadatak da napravi (književni) profil tih žena, pa se sa pravom pitamo: kakve su zaista prave Beograđanke?

Roman prati sudbine tri žene: Emilije, Aleksandre i Nine. Jedini zajednički imenitelj im je mesto prebivališta, sve ostalo je različito i drugačije. Na primer, Emilija potiče iz građanske, intelektualne i pre svega skladne porodice (majka profesor, otac mašinski inženjer), dugo se bavila sportom, učila za dizajnera. Motiv stupanja u kontakt sa piscem koji piše roman o njima, jeste kriva slika o Beograđankama, i njena želja da je popravi jer je, kako smatra, Marojević pisao o neupadljivim sugrađankama. Sada je vreme da piše o upadljivim “odvažnim, dostojanstvenim i ispravnim” ženama.

Aleksandrin životni tok je drugačiji. Ona je odrastala uz oca policajca, dominantnog i promiskuitetnog, koji se ponašao na ivici nasilja prema porodici. Kao i Emilija, i ona se bavila sportom, trenirala je karate, imala “muške” crte lica i kratku kosu. Na kraju, za svoj životni poziv bira glumu i to iz razloga što joj je otac otežao upis u školu za policajce. Aleksandrina motivacija za ispovest piscu je profesionalna i interesna, kao uostalom i ona: snimanje filma po tekstu romana koji piše.

Nina je imala traumatičnu mladost. Kako navodi, sve je počelo zbog babe: “Baba nije htela da bude dobro ni sa Generalštabom, pa što bi onda sa nastavnicima i profesorima, isto uglavnom došljacima? Da nema tih primitivaca, zaboravila bih da sam Beograđanka”, govorila je. Dečaci su je godinama zlostavljali na onaj dečiji način, a kasnije je, po inerciji, birala momke koji su nastavljali da je iskorišćavaju. Zbog svih ovih faktora, ona je završila kao prodavačica delikatesa u supermarketu. Videši piščev konkurs za ispovesti, ona odlučuje da ogoli svoj život isključivo zbog novca.

Kakve partnere biraju ove žene? Shodno svojim ličnostima, životnim prilikama i društvenim slojevima kojima pripadaju, one biraju svoje partnere. Na primer, Emilija se zabavlja sa Slavišom, propalim novinarom koji živi od rentiranja nasleđenih nekretnina, koji je, po svemu sudeći, voli. Ona je pak, predstavljena kao karijerista jer odlaže trudnoću zbog napredovanja u firmi, kao prevelik idealista i rđav diplomata, žena koja brani sebe i svoje sugrađanke pred kamerama, ističući da Beograđanke nisu sponzoruše koje igraju po stolovima, već samostalne žene glavne u životu i kafani, žene sa primanjima i integritetom, koje plaćaju pića sebi i drugima, ostavljaju bakšiš konobarima.

Spletom okolnosti, ona će ovim i drugim postupcima povrediti sve ljude oko sebe: momka jer ne želi decu, buduću svekrvu zbog nezanimanja za sina joj i drugarice zbog kompromitujuće izjave u dokumentarcu. Tada Emilija, kanda Beograđanka, rasprodaje svoju imovinu, nestaje i menja izgled, ime i prezime. Počinje iz početka sa željom da okaje grehe i ispuni neke želje bivšeg partnera. “Verovala je da ako uradimo nešto loše, to nam se vrati, i htela da ispašta svoje grehe prema drugima”.

Nina je ušla u svet odraslih na sedeljci kod drugarice koja ju je namestila svom poznaniku uz opravdanje “i ona, Ivona, jedanput je silovana”. Ovaj događaj u kombinaciji sa ostalim faktorima, obeležiće Ninu za ceo život. Od tada ona bira pogrešne muškarce. Najpre se zabavlja sa momkom koji joj je platio abortus, zatim sa dilerom zbog kog je imala problema sa zakonom i zbog koga je izgubila veru u ljubav. Razočarana, odlučuje da nema posla sa emocijama, što vidimo po kasnijem izboru momaka. Ova mlada žena postaje sponzoruša, pretvara se u stereotip protiv kog je Emilija digla glas, koja igra po kafanskim stolovima u želji da upozna strance, što joj ne polazi za rukom. Sa takvim načelima i ciljevima, Nina upoznaje domaće momke koji imaju novca i isključivo zbog njega se zabavlja sa njima.

Ona je žena koja uleće u veze, duboko nesigurna, promiskuitetna i zbunjena, kojoj nije strano ni eksperimentisanje sa suprotnim polom. Sve ovo uglavnom radi zbog povca, na kraju krajeva, zbog njega prodaje i svoje iskustvo piscu. Vidimo da je Nina žena bez srama koja Marovićevoj majci na sahrani traži dug od 1200 evra na ime neisplaćenih honorara za razgovore i time pokazuje da joj ništa nije sveto. “Isplatu vam tražim na sahrani sina da bi dobili ogroman popust – nek sve bude 1.000”.

Aleksandra koja upoznaje online svoje momke u isto vreme je paralelno u dve ozbiljne veze, sa Vanjom sa kojim živi i Matejom, oženjenim preduzetnikom sa kojim ima neverovatan seks. Čak i pisac ovog romana, koji je sebe stavio u knjigu, pada na njene čari i nudi joj vezu, dok ona želi samo poslovnu saradnju, koja je ovako koncipirana: ona njemu ispovest, a on njoj scenario za film. Njihov odnos kulminira na žurci kada pisac ponovo pokušava da pridobije Aleksandru.

– Molim te da budeš elementarno okej, odzvanja njena rečenica kojom je prekinula udvaranje. Zanima je samo saradnja. Zbog te hladnoće pisac se ubija, ostavljajući joj oproštajno pismo. Ista stvar dešava se i sa Tomom, mladim dilerom koji se zaljubljuje u nju i koga, po već oprobanom receptu, Aleksandra odbija. Ona je srećna u svom ljubavnom trouglu, nesvršenom, ali odgovarajućem za nju.

Postavlja se pitanje da li je ona fatalna, prava Beograđanka − lepa, hladna i poslovna, poligamna i tvrdoglava. “I ti si, kao i Aleks, i smela i ženstvena: cenim!”

Tako je vidi Toma. No, nakon smrti majke, ona se prepušta svom stalnom partneru Vanji i pokazuje svoje slabosti. Međutim, kako to obično biva, Vanja je izdaje.  Postupa isto kao i ona. Oprostivši izdaju, Aleksandra na kraju dobija sve što je želela: novi film i prošavši katarzu – muža.

Na kraju, zaključujemo da su sve tri žene – Aleksandra, Emilija i Nina – vrlo različite po obrazovanju, vaspitanju i životnom stilu. Najpatrijarhalnija je Emilija, što možemo zahvaliti njenom južnjačkom  poreklu, dok je najliberalnija ipak Nina. Ove žene se bave različitim poslovima, dve od tri imaju visoko obrazovanje, a muškarci sa kojima se zabavljaju su takođe različiti, pravi za njih po internim merilima. Slaviša je neostvaren na polju karijere, ali situiran zahvaljujući svom poreklu, Vanja je poslovno i privatno najsličniji Aleksandri, a Ninini muškarci su bogati i sirovi, te pripadaju skupini ljudi koje intelektualne nikada ne bi odabrale.

Svim ovim ženama zajedničko im je to što su Beograđanke, te da su sve tri delimično ostvarene na životnim poljima. Recimo, Aleksandra je ostvarena na poslovnom, Nina takođe s obzirom da nema visoke prohteve, a Emilija je ostvarenija na privatnom. Sve one streme ciljevima koje su postavile ispred sebe, bilo da je to unapređenje, bogat muškarac ili uspešan projekat. Na kraju sve dobijaju ono što im pripada, kao i svi, zar ne?

Prave Beograđanke su, dakle, emancipovane žene, oslobođene društvenih stega, tradicionalnih, a često i moralnih normi. One su naizgled žene sa integritetom, koje odlučuju o stvarima, pokazuju inicijativu i vuku konce. Međutim, kao i sve žene na kraju prolaze svojevrsnu katarzu i povinuju se zahtevima partnera, a u poslu prohtevima šefa. Trude se. Zaključujemo da su prave Beograđanke odvažne, ponekad i previše, ali ne i dostojanstvene, a najčešće ne i ispravne. One su kao i grad u kojem žive naizgled lepe, a u dubini sivkaste i bez duše, usredsređene na sebe i svoje ciljeve.

Autorka: Marija Prgomelja

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *