Kada se snovi srcem brane

Manojlović Dejan, Čuvar vatre, Laguna, Beograd 2016.

U nama vrijeme se mijenja
i svi su opet spremni
da se bore za san
U nama vrijeme se mijenja
sa barikada reći ćemo
No pasarán
Kad bude vrijeme za to
(Haustor, Sejmeni)

Roman Čuvar vatre Dejana Manojlovića jeste jedna velika knjiga. Ne zbog broja stranica, ili formata, već poruka koje nosi i ideja koje iz nje provejavaju. Svaki mogući zazor čitaoca, koji bi opisa na poleđini pomislio da zbog tematike nije dorastao temi koju roman problematizuje, već od prve stranice biće urušen. Devedeste godine prošlog veka i demonstracije protiv režima nikada nisu bile tako pune života i snova, a rasterećene od političkih prozivki i uperivanja prstom na ove ili one, na koje smo navikli kada se piše o sličnim temama, kao što će o njima govoriti Nikola, junak ovog romana.

Politička previranja i užasi koji su sa njima došli, mizanscen su za Nikolinu ispovest koja će početi da se plete na ulicama punim nezadovoljnih građana, mahom studenata, koji su umesto oružja uvis dizali indekse. Taj naizgled bezazleni vihor od njegovog života napravio je vetrometinu, porodicu mu je skoro nepovratno rasuo, a njega naterao da odraste pre vremena, zadojenog prkosom kao posledicom toga što je bio žrtva tuđih sukobljavanja, isto tako – tuđih interesa. Nikolin brat je, nakon nekoliko demonstrativnih delanja, mesto idejnog vođe platio životom u egzilu, zbog čega je – kako ćemo kasnije doznati, bio samo marioneta sa prišivenom optužbom o osnivanju terorističkog pokreta, na koncima koje su ljudi željni vlasti i slave vukli kako je njima išlo u prilog. Vremenom, Nikolin život koji se kretao „granicama bola“, između „neraščišćene prošlosti“ i „neizvesne budućnosti“ dobio je smisao u novim pobunama koje je osmišljavao sa svojim prijateljima („Pokušavao sam da ubedim sebe da je naš osmeh jači od njihovih izobličenih lica“ (Manojlović 2016: 35)), u osnivanju Madredeuš tribjut benda sa kojim je svirao ispred kordona, u ljubavnom odnosu sa Jovanom, koja se, nažalost, nikada nije navikla na život izvan svoje kule od slonovače.

Ipak, postojalo je jedno mesto koje je i pored svega bilo neokaljano i neoprljeno zbivanjima iz sveta izvan njega, mesto gde se „sanja, voli i veruje“, koje je pružalo utehu i sigurnost svakome koje za njega znao:

„Retko ko bi pomislio da priđe tamo gde se talasi prelamaju, na jedan špic zemlje obrasle u šiblje ispod nekoliko starih stabala zapljusnutih s jedne strane Dunavom, a s druge Savom. Tu nije dolazio niko osim nas koji smo iscrtali zamišljenu granicu ne bismo li odvojili taj prostor od ostatka sveta. Upravo tu, preko puta najvišeg spomenika u Beogradu, koji prkosno štrči na Kalemegdanu, na tom špicu s druge strane reke, nalazilo se naše mesto“ (Manojlović 2016: 19).

Sa takvim žarom i ljubavlju jedan komad zemlje za koji bi se borili do poslednje kapi krvi, opisivali su još samo hrabri momci, Dečaci Pavlove ulice, kada su govorili o svom gradilištu. Kada je mesto beogradskih dečaka postalo ugroženo, i oni su pokazali istu odvažnost kao i Molnarovi junaci i branili ga dostojanstveno i načinima dostojnim divljenja. Kako se drugačije ophoditi prema skloništu koje je bezbedno i kada granate zasipaju grad?

Jedna džezvica iz Pariza, dolazak čika Steve, nepokolebljivost prijatelja, pismo od brata, pojava malenog psa, dovoljni su da u Nikoli iznova oživljavaju vatru čiji plamičak nikada nije ugasnuo. Kroz grad u kome „ne prestaje priča, a ništa se ne čuje. Svud vrvi od pogleda, a svi su nevidljivi. Koliko dodira, a niko da se dotakne“ (Manojlović 2016: 166), on se kreće kao kroz nešto što mu je oteto, ali nešto što ne želi da napusti. I u proglašenom miru, on oseća težinu poraza, jer takvu pobedu nije želeo. Njegovo vojevanje dobiće cilj onda kada režimski plaćenici prekardaše i upere prstom u ono što mu je sada najsvetije – u malenu dunavsku oazu. Sa društvom će osmisliti čitav cirkus kako bi ponizio i obrukao onog koji je njegovoj porodici zadao najteži udarac nekoliko godina ranije, a koji sada pliva u zlatu, dok njegovom ocu koji nalikuje dogoreloj sveći, čak i sutlijaš ispada iz ruku, jer je slab i „okrnjen“ otkako su ga nesrećne okolnosti ugasile.

U indijskim plemenima, posle poglavice i vrača, najvažnije mesto imali su oni koji nikada nisu izlazili iz logora, i koji su imali najvažniji zadatak – da čuvaju vatru. „Neka se bitka dobije, a neka izgubi… Ali vatra je morala da gori. Nikada nije smela da se ugasi“ (Manojlović 2016: 259). Ovo je roman o ljudima koji su u teškim godinama čuvali plamen od svih pretnji, koji mu nisu dali da utuli ni pod kakvim okolnostima. Čuvar vatre je priča o prijateljstvu, ljubavi, odanosti, istrajnosti, slobodi, odgovornosti i snovima koji se mogu odbraniti samo srcem. To je priča o promenama koje će se neumitno odigrati, ali čiji se čak i nepovoljan kurs mora iskoristiti na pravi način:

„Hajde svako od nas ko želi isto, neka probudi deset ljudi. I ti probuđeni, neka svako od njih nađe svojih deset. Pa dalje još novih i novih… Svako to da uradi na svoj način. Onim u čemu je najbolji. Svojim primerom. Čovek može da bude srećan samo kada je zadovoljan samim sobom. Ispunjen što čini dobru stvar, što vredi i napreduje. Novac, uspeh, ugled, sve je to sasvim druga priča. Istinska sreća je u nama, ne izvan nas. Kada bi ljudi počeli tako da razmišljaju, svi bismo bili mnogo srećniji. Znaš li kakva bi se neobuzdana sila stvorila?“ (Manojlović 2016: 347).

Roman Čuvar vatre kroz priču pojedinca prikazuje čitav jedan svet, koji je dalek onima koji su rođeni posle opisanog vremena, a koji na pravi način osvetljava jednu minulu epohu. Dejan Manojlović na jedan neuobičajeno elegantan način piše o temama koje se inače interpretiraju kroz psovke i optužbe. Čuvar vatre je portal u devedesete, u protestne šetnje za slobodu i ideale kojima i danas težimo, snovima koji i dalje nisu dosanjani, a koje možemo izboriti samo ako verujemo, ako nađemo „svojih deset“ i sebe sačuvamo od promene „samo putem promene“ –  koja mora početi od nas samih.

Autorka: Marijana Jelisavčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *