Kad snaga genija stane u orahovu ljusku   

Ijan Makjuan, Orahova ljuska, Čarobna knjiga, Beograd 2018.

Svoj naslov roman duguje jednoj Hamletovoj replici koju Makjuan navodi na samom početku. Ona glasi: „O Bože, u oraha bih ljusku sputan mogao biti, a kraljevstvom se beskraja ipak zasititi – samo da ružnih snova nema.“ Osim što sumira delo, ona predstavlja i značajan intertekstualni putokaz koji ni za trenutak ne prenebregavamo prilikom čitanja Orahove ljuske. Štaviše, reč je o zaista nesvakidašnjoj interpretaciji Šekspirove tragedije (tačnije, njenog osnovnog zapleta). Glavni junak goneta kako da osveti očevu smrt, iza koje stoje njegov stric i njegova majka. Čini se da je on u još delikatnijem položaju negoli njegov pandan, danski kraljević. U prilici je da posvedoči zločinu, tj. njegovom postepenom razvitku. On ih je čuo, zna šta su naumili, pa ipak ne može da ih osujeti i da se zauzme za oca (osim na kontemplativnom nivou). Zato sebe smatra saučesnikom. Znamo da Hamlet sebi prebacuje kako je tobože „tup za rodjenu stvar“ (Šekspir 2010: 72). Kuraži se rečima u koje je stao sav revolt protiv sebe samog, onakvog kakav je uistinu. Reći će: „Na posao, moja misli“ (Šekspir 2010: 73)! Osim sklonosti ka promišljanju koje tupi oštricu odluke, postoji još nešto što u čisto praktičnom smislu onemogućava Makjuanovog junaka da dela. On je fetus. Vidimo ga najzad kako dolazi na ovaj svet, s ne baš tako nevinih daljina. To je bio hotimičan čin, koji je imao za cilj da ubice onemogući u bekstvu. Tako je i bilo. Jer „zla će dela / otkriti se ma ih zemlja krila cela“ (Šekspir 2010: 27)! Dakle, ipak je bio isuviše samokritičan.

U radu pod nazivom Pojam interteksta u književnim studijama, Gvozden Eror, izmedju ostalog, navodi i kako Ulrih Broih tumači sporni termin. Napominje kako se ovaj zalaže za njegovu užu upotrebu „koja bi se ograničila na one slučajeve u kojima autor ne samo da koristi druge tekstove već i upućuje na njih, pri čemu, po pravilu, koristi u svom tekstu izvesne signale ili markere (manje ili više eksplicitne, ili implicitne), koji treba da upute čitaoca da prepozna to upućivanje na druge tekstove“ (Eror 2002: 267). Brojni su ovi „markeri“ u Makjuanovom romanu, posredstvom kojih on stupa u dijaloški odnos sa Šekspirovim delom. Tako će glavni junak na jednom mestu nazvati sebe „kolebljivom ludom“. O osveti će govoriti prezrivo, rekavši da ona „para tkanje civilizacije“ (Makjuan 2018: 140). (Glagole govorenja ćemo uzeti uslovno, znajući ko je narator.) Otac mu je otrovan. Mogao bi da se zakune da je pre svih reči artikulisao baš tu („otrov“), što takodje svedoči o sraslosti sa zločinom, pa tako i o izvesnoj ličnoj odgovornosti. Otac je izgnan iz vlastitog doma koji sada zaudara. NJegovo je mesto zauzeo brat. Ovo korespondira sa rečima koje Hamlet upućuje majci: „U smrdljivome znoju živeti / Postelje masne, sladiti se tu, / I pariti u svinjcu poganom“ (Šekspir 2010: 109). Ovakav dekor je kao stvoren za pojavu muva, koje će radoznalog pripovedača potaknuti na razmišljanje. Iskoristiće ih kako bi konstatovao pojedine rdjave sklonosti društva u koje samo što nije stupio. Tom prilikom poslužiće se rečju koja nas, po asocijativnom principu, nepogrešivo vodi put Elsinora. „Ta pospana, beskičmena družina u saglasju je sa svetom, ona voli bogat život u svoj njegovoj truleži“ (Makjuan 2018: 85). Nije izostao ni duh pokojnog oca. I dok se u Hamletu javlja kao nespokojni nalogodavac osvete, ovde je on taj koji se neposredno sveti – u uobrazilji svog nerodjenog sina. Polaže ruke na bratovljev vrat, steže ga, čineći da krvnik podeli usud sa Ofelijom (iako ne na isti način, jer on je davljenik, a ona utopljenica). To biva propraćeno nekakvim cičanjem, „kao u miša“ (Makjuan 2018: 192), što nesumnjivo stoji u vezi sa nazivom komada koji je postavio sam Hamlet, ne bi li od strica iznudio (prećutno) priznanje. Podsećanja radi, njegov naziv je Mišolovka. Naposletku, možda i najočitiju sponu izmedju dela čine imena zaverenika. Oni su Klod i Trudi, po uzoru na Hamletove bližnje, Klaudija i Gertrudu.

Autor je sklon dosetkama, vrlo uspelim i raznorodnim. One umnogome počivaju na prenatalnoj situaciji koja je svojstvena delu, do pred sam kraj. Trudi je sve samo ne savesna trudnica. Uživalac je alkohola i koitusa. Osećanja pripovedača su podeljena. Priznaće da voli da popije sa njom. S druge strane1), zabrinut je da će nasrtljivi stric najzad „probiti taj zid i proburaziti moju mekanu lobanju, pa zasejati moje misli svojom suštinom, penušavim kremom svoje banalnosti“ (Makjuan 2018: 28-29). U tom slučaju, šteta bi bila nenadoknadiva. Postao bi njemu nalik, postao bi Klodov sin. Dabome, ovo je u prepisci sa odricanjem od gotovo incestuoznog očinstva. Ili kako bi Hamlet opomenuo strica: „Sinovac, ne sin, neprirodni oče“ (Šekspir 2010: 19).

Dilema je ista. Svedok je porodične drame. Svetske nedaće je poznao rano. Ali je naslutio i lepotu, bila ona lice ili naličje toga sveta. Nekada fantazma, ona će tek činom rodjenja dobiti svoju potvrdu, koja će nadmašiti svaku prethodnu pomisao. A to je tek početak. Zato je Orahova ljuska oda životu, ispevana u duhu Epiloga Andrićevog Ex Ponta.

Literatura

1. Genetički vidovi (inter)literarnosti, Gvozden Eror, "Pojam interteksta u književnim studijama", Narodna knjiga, Beograd, 2002, 235-274.
2. V. Šekspir, Hamlet. Pčelica, Čačak, 2010. 
3. Ijan Makjuan, Orahova ljuska, Čarobna knjiga, Beograd, 2018.

Autor: Dušan Petrović

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Uzgred napominje kako mrzi taj, u svakoj drugoj prilici ni po čemu osoben izraz.  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *