Kad Sirijac priča – Rafik Šami ili “damaski prijatelj”

Čuveni savremeni nemački pisac Rafik Šami (Rafik Schami) rođen je u Damasku 1946. godine kao Suheil Fadel (Suheil Fadel). Ime koje je preuzeo u Nemačkoj u prevodu na arapski znači „damaski prijatelj“, od naziva za glavni grad koji je uobičajen u Siriji „aš Šam“ (ash-Shām) i arapske reči „rafik“ koja znači „prijatelj“.

U svom autobiografskom tekstu o Damasku i Nemačkoj Šami ističe da se u egzilu gradovi iz detinjstva pretvaraju u idilična mesta. Damask je za njega more priča kao što je ona o Savlu-Pavlu bez kojeg bi hrišćanstvo ostalo samo orijentalna bajka. Carstva su nastajala i propadala, ali Damask je ostao. Iako je stanovnik Damaska Arapin, brojne kulture su ostavile dubok trag na njegovoj duši. Odlikuju ga ljubaznost i pristojnost, ali i tvrdoglavost i strpljenje, popustljivost samo kad je u pitanju dobrobit grada. Stanovnici ovog drevnog naselja izvlače najbolje iz situacije kad su vremena dobra, a izbegavaju najgore kad su vremena loša, jer Damask se razume u  preživljavanje (Šami 2006: 1-3). Brojne situacije u istoriji su ga tome podučile.

DAMASK

Istorija Damaska oduvek je bila puna potresa i preokreta, a ni sadašnjost nije drugačija. Koreni grada sežu duboko u prošlost, sačuvani zahvaljujući pisanoj i usmenoj reči.

Istorija grada Damaska

Damask je jedna od najstarijih prestonica na svetu. Pominje se u dokumentima iz arhive mesopotamskog grada-države Mari oko 2500. godine pre nove ere, u staroegipatskim zapisima u 15. veku pre nove ere, kao i u Bibliji. Mnoge velike vojskovođe  – izraelske (biblijski car David), vavilonske (kralj Nabukodonosor), persijske, grčke (Aleksandar Makednoski), rimske, borile su se da zauzmu ovaj grad (Tomić 2015). Svaki od njih je ostavio pečat u građevinama i načinu života, pa se u Damasku mogu videti grčki, rimski, muslimanski uticaji, kao i njihovo mešanje, na primer, u džamiji u kojoj se čuvaju hrišćanske relikvije. Za Damask se vezuju brojni događaji značajni za religiju koja oduvek igra značajnu ulogu u istoriji ovog grada. Smešten je u blizini velikih svetilišta (Jerusalima), pored njega se nalazi mesto gde je Kain ubio Avelja, u ovom gradu je došlo do preobraja Savla u Pavla, tu je doneta i skrivena glava sv. Jovana Krstitelja, a u malom mestu Malala u blizini Damaska i danas se govori dijalekat iz vremena Isusa Hrista. Do kraja četvrtog veka je skoro celokupno stanovništvo pripadalo hrišćanstvu, ali se s pojavom i jačanjem islama broj hrišćana smanjio i danas čini oko 10% stanovnika. Islam i hrišćanstvo su dominante religije, i hrišćani su uglavnom u dobrim odnosima s islamskim sunarodnicima, čak ni mešoviti brakovi nisu retki. Razlika je samo u tome što hrišćanka koja se udaje za muslimana ne mora da pređe u islam, ali hrišćanin mora da promeni veru ako želi da oženi muslimanku. U gradu žive ljudi različitih etničkih grupa i naroda kao što su Arapi, Kurdi, Turci, Čerkezi i Jermeni, a službeni jezici su arapski i francuski. Do nedavnih sukoba građani Damaska su živeli u slozi i toleranciji (Petrović Miljković 2013). Međutim, ti sukobi nisu nastali preko noći, već su se pripremali tokom decenija, sve od osnivanja nezavisne države Sirije.

Savremena Sirija

Sirija je 1919. godine postala francuski protektorat nakon što se oslobodila vlasti Osmanlija. Punu nezavisnost je dobila tek 1946. godine, a Damask je postao njena prestonica i drugi grad po veličini (Alepo je bio najveći). Sirijska ekonomija se uglavnom bazira na preradi nafte i poljoprivednoj proizvodnji, a i turizam je decenijama bio veoma značajan (Tomić 2015).

Nakon osnivanja samostalne države politička situacija u Siriji je bila izuzetno nestabilna, s brojnim državnim udarima, čak i privremenim gubitkom nezavisnosti tokom ujedinjenja Sirije i Egipta (1958-1961). Za četrnaest godina je državu vodilo jedanaest predsednika, neki su vladali više puta, ali skoro niko od njih nije uspeo da se zadrži na vlasti duže od dve do tri godine. To nije samo broj, to su imena i životi stvarnih ljudi:

  • Prvi predsednik, Šukri al Kuvatli (Shukri al-Quwatli, 1891-1967), bio je na toj poziciji samo godinu dana. Godine 1949. je srgnut tokom vojnog puča i otišao je u Egipat.
  • Njegov naslednik Husni al Zaim (Husni al-Za’im, 1897–1949) vladao je samo nekoliko meseci do svoje smrti.
  • Nakon njega je na vlast stupio Hašim Kalid al Atasi (Hashim Khalid al-Atassi, 1875–1960), koji je bio predsednik od 1949 to
  • Potom je dve godine vladao Favgi Selu (Fawzi Selu, 1905–1972).
  • Godine 1953. u predsedničku fotelju je seo Adib Bin Hasan Al-Šišakli (Adib Bin Hassan Al-Shishakli, 1909-1964) i zadržao se u njoj do 1954. godine.
  • Hašim Kalid al Atasi je ponovo preuzeo vlast na dve godine.
  • Kuvatli se vratio iz Egipta i preuzeo predsedničku funkciju 1955. godine.
  • Godine 1958. godine predao ju je predsedniku Egipta Gamalu Abdel Naseru Huseinu (Gamal Abdel Nasser Hussein, 1918-1970) nakon stvaranja Ujedinjene Arapske Republike.
  • Tek državni udar 1961. godine je ponovo vratio nezavisnost Siriji, a Nasera je na funkciji predsednika zamenio Nazim al Kudsi (Nazim al-Kudsi, 1906–1998) na dve godine.
  • Od marta do jula 1963. godine predsednik Sirije je bio Luaj al Atasi (Lu’ay al-Atassi, 1926−2003).
  • U julu ga je zamenio Amin al Hafiz (Amin al-Hafiz, 1921–2009), koji je bio član Arapske partije Bat (Ba’ath) i predsednik države od 1963-1966. godine. Od tada ova panarapska i socijalistička partija osnovana još 1947. godine drži vlast u Siriji.
  • Nuredin Mustafa al-Atasi (Noureddin Mustafa Ali al-Atassi, 1929–1992) bio je predsednik od 1966. godine do novembra 1970.
  • Tada je na vlast postavljen Ahmad ali-Hatib (Ahmad Hasan al-Khatib, 1933-1982), ali samo do marta 1971.
  • Postavio ga je Hafiz el Asad (Hafez al-Assad, 1930-2000), koji je posle njega bio predsednik skoro trideset godina, od 1971. do 2000. godine, kada je umro od srčanog udara tokom telefonskog razgovora.
  • Mesec dana ga je menjao potpresednik države Abdul Halim Kadam (Abdul Halim Khaddam, 1932), koji je 2005. godine otišao u egzil nakon što je vlast preuzeo sin njegovog prethodnika.
  • Bašar el Asad (Bashar Hafez al-Assad, 1965) je i danas predsednik ove države, legalno izabran velikom većinom glasova na izborima 2000, 2007. i 2014. godine.

Porodica Asad pripada Alavitima, manjinskoj islamskoj zajednici koja danas zauzima skoro sve važne pozicije u zemlji, što izaziva dodatno nezadovoljstvo stanovništva. Rat u Siriji je započeo 2011. godine nakon mirnih demonstracija koje su eskalirale u građanski rat. Narod se bunio protiv državnog aparata i stalnog nadzora državne bezbednosti koji podrazumeva razvijenu mrežu doušnika, različite vidove represije i brutalnost tokom ispitivanja koja je uključivala i mučenje do smrti. Privredne reforme i modernizacija dovele su do velikih socijalnih razlika, stvaranja srednjeg sloja u gradovima i siromaštva na selu, što se još više pogoršalo sušom u tom periodu. Etničke i konfesionalne razlike se stalno potenciraju kako bi se uneo nemir u stanovništvo. Građanski rat je u međuvremenu prešao granice Sirije i situacija se pogoršava zbog regionalnih sukoba između Irana i zalivskih arapskih država, između Turaka i Kurda, kao i napetosti između Rusije i SAD i upliva stranih džihadista (Cieschinger, Niesen, Salloum 2016). Veliki talas izbeglica 2015. godine preplavio je Evropu u nadi da će van granica svoje države naći mir i sigurnost – često uzalud.

Veliki broj Sirijaca je utočište pronašao u Nemačkoj, a tamo ih je dočekao „njihov“ autor, Rafik Šami. Njegova dela su pisana i na nemačkom i na arapskom jeziku, a u novije vreme se čak i nemačka dela prevode na arapski da bi bila dostupna novim stanovnicima zemlje u kojoj je on našao novi dom pre više od četiri decenije.

RAFIK ŠAMI 

Šamija nazivaju „profesionalnim pripovedačem“. On nastavlja narativnu tradiciju koja je danas uglavnom zamenjena modernim medijima, te se zajedno s drugim autorima arapskog porekla kao što su Iračanin Huda Al Hilali (Huda Al Hilali), Palestinac Salim Alafaniš (Salim Alafanisch), i Libanac Jusuf Naoum (Yusuf Naoum) kreće protiv struje vremena (Amin – Schami 2000: 211). Šami je pripovedanje usvojio još kao dete u svom rodnom selu Malula u kojem je to bio jedini oblik zabave, jer je malo planinsko mesto bilo odsečeno od virtualno svih vrsta zabave, medija i komunikacije (Schürer 2000: 167-168). Šami je učio i od profesionalnih pripovedača (hakawatis) u damaskim kafanama, a presudan uticaj je na njega imala radio produkcija Arapskih noći koju je slušao u detinjstvu (Amin – Schami 2000: 211-212), kao i  zbirka basni i parabola Kalila va-Dimna (Kalila waDimna) zasnovana na indijskoj i persijskoj tradiciji (Schürer 2000: 167-168).

Šami je i sam počeo da priča priče na ulicama Damaska (Schami – Cobbs 2002: 84), a s pisanjem bajki je započeo 1965. godine. Pisao je i kraće prozne tekstove, pesme i pozorišne komade (Schami – Cobbs 2002: 84) a od 1965. do 1970. godine je vodio zidne novine Al Muntalek (AlMuntalek) koje je i osnovao. Siriju je napustio zbog opasnosti od cenzure, zbog svog izrazito pacifističkog stava prema ratu i vojnoj službi, kao i zbog želje za većom slobodom izražavanja (Schami – Cobbs 2002: 84).

Budući da nije imao potrebna sredstva za studentsku vizu u Francuskoj – čiji je jezik znao – konkurisao je za nekoliko stipendija u Nemačkoj. Dobio je tri ponude i odlučio se za Hajdelberg (Schami – Cobbs 2002: 84). U Nemačku je stigao 1971. godine, a do 1979. je završio studije hemije i doktorirao. U međuvremenu je radio u fabrikama, robnim kućama, restoranima i na građevini, objavljivao je u časopisima i antologijama na arapskom i nemačkom jeziku. Od 1982. godine radi kao slobodni pisac i angažovan je na brojne načine u kulturnom životu Nemačke. Godine 1980. bio je jedan od osnivača literarne grupe Južni vetar (Südwind) i udruženja PoLiUmetnost (PoLiKunst-Vereins). Do 1985. je uređivao i pisao za ediciju Južni vetar – Gastarbajterski nemački (SüdwindGastarbeiterdeutsch) i edicije Književnost Južnog Vetra (SüdwindLiteratur), ukupno trinaest izdanja. Godine 2002. je postao član Bavarske akademije lepih umetnosti, 2008. je zajedno s muzičkim izdavačem Patrikom Landoltom (Patrik Landolt) osnovao Reč-Zvuk (WortKlang), ediciju cedeova s muzičarima i piscima. Godine 2011. je osnovao književnu edciju Izdanja lastavice za književnost iz arapskih zemalja, a sledeće udruženje Šams (Schams) za podršku sirijskoj deci i mladima. Dela su mu prevedena na 29 jezika, dobitnik je brojnih nagrada, između ostalog i Velike nagrade Nemačke akademije za dečiju književnost (Der Große Preis der Deutschen Akademie für Kinder- und Jugendliteratur) 2015. godine (Rafik Schami 2017).

Šamijeve bajke, basne i fantastične priče odigravaju se na različitim mestima i bave se univerzalnim temama kao što su samodokazivanje i sopstvena vrednost, odnosi moći u društvu, pravda i nepravda, i izgradnja mostova među kulturama. Dela u kojima kombinuje fikcionalne elemente i istorijsku stvarnost vezana su za konkretno vreme i prostor i u njima se Šami bavi konfliktima između kultura, stereotipima i predrasudama, netolerancijom i zahtevima za asimilacijom koji se pojave kad god se susretnu različite kulture. Iskustvo u Damasku je  formiralo njegovu osetljivost za nejednakost, potiskivanje, i diskriminaciju (Schami – Cobbs 2002: 84). Iako u svom stvaralaštvu ponekada teži nadrealnom, fantastičnom i humorističnom, ispod duhovite površine se krije politička poruka usmerena protiv rasizma, klasizma, kulturnog hedonizma, opresije; prisutan je poziv na dijalog između Palestinaca, Izraelaca, Arapa i Jevreja. Šami sebe vidi kao Kasandru koja upozorava na opasnost, ali nikada ne prelazi u didaktički ton. Njegova politička poruka je skrivena u lakim, fantastičnim pričama, u upotrebi metafora, simbola i mašte (Schürer 2000: 168). U svojim etičkim porukama se suprotstavlja političkoj diktaturi i religioznom fundamentalizmu i zahteva demokratiju, toleranciju i više humanosti za sve (Schürer 2000: 169). Svestan da se te vrednosti moraju negovati od najranijeg uzrasta, Šami veliki broj svojih dela posveđuje deci i mladima.

Deci su, na primer, namenjeni romani Čestiti lažov (Der ehrliche Lügner, 1992), Stajač na kljunu (Der Schnabelsteher, 1995), Fatima i kradljivac snova (Fatima und der Traumdieb, 1996), Lutkino srce (Das Herz der Puppe, 2012), Priča majstora Marija (Meister Marios Geschichte, 2013), „Bojiš li se?“, pitao je miš (Hast du Angst?“, fragte die Maus, 2013), Sami i želja za slobodom (Sami und der Wunsch nach Freiheit, 2017) (Leo et al. 2017). Ni jedna od ovih knjiga još nije prevedena na srpski jezik.

Među njegovim brojnim delima se naročito ističe roman Pripovedači noći (Erzähler der Nacht, 1989). Aluzija na Hiljadu i jednu noć nije slučajna, jer ovde su tema priče i pripovedanje, životne sudbine i prijateljstvo. Iako se u delu pojavljuje vila i radnja celog romana se zasniva na bajkovitom broju sedam, i ovde su prisutni kritički elementi u opisivanju stvarnog života u Siriji i Damasku, u kojem se radnja i odgirava.

O iskustvu migranta u Nemačkoj Šami je napisao roman Čežnja lastavice (Die Sehnsucht der Schwalbe, 2000) – o Sirijcu koji se vraća u Damask, ali se onda ipak konačno naseljava u Nemačku. Kao ptica selica on leti između dva sveta: pripada oboma, ali ni u jednom nije ceo.

Šami je čitaocima na srpskom jeziku prvi put predstavljen s romanom Šaka puna zvezda koji je Aleksandra Bajazetov-Vučen prevela 2004. godine. Roman je 1988. godine nominovan za nemačku nagradu za književnost za mlade (Deutscher Jugendliteraturpreis). Po svom žanru spada u roman dnevnik pisan iz perspektive jednog mladog stanovnika Damaska i u adolescentski roman.

Kasnije su objavljeni prevodi još tri njegova romana: Aleksandra Nikolić je 2009. godine prevela roman Tamna strana ljubavi (Die dunkle Seite der Liebe, 2004), Sofija Todorović 2010. godine Tajnu kaligrafa (Das Geheimnis des Kaligrafen, 2008), a Nebojša Barać 2017. godine Šamijev roman Sofija ili Početak svih priča (Sophia oder Der Anfang aller Geschichten, 2015). Ostala dela još čekaju svoje prevodioce.

ZAKLJUČAK

Svako podneblje i okolnosti iznedre svoje junake i pesnike. Odabirom novog imena Šami je rodni grad upisao u svoj identitet: sve ono što Damask predstavlja, i ljubaznost i sposobnost za preživljavanje, kao i priče koje teku venama drevnog grada, sve to odlikuju ovog pripovedača, njegove postupke i njegova književna ostvarenja. U svojim delima on priča o stvarnosti kakva jeste, ali i o svetu koji bi mogao biti – samo kad bi ljudi bili malo drugačiji i negovali neke druge vrednosti. Zato, kada Damaski prijatelj priča, treba pažljivo oslušnuti poruku koja tiho bruji u tkanju njegovih priča.

LITERATURA


1. Amin, Magda, Rafik Schami: Stories, Stories, Stories: Rafik Schami´s Erzähler der Nacht. In: Alif: Journal of Comparative Poetics, No. 20, The Hybrid Literary Text: Arab Creative Authors Writing in Foreign Languages, 2000, 211-233.
2. Cieschinger, Almut Claudia Niesen, Raniah Salloum: Die Fakten zum Krieg in Syrien. Spiegel Online, 10.10.2016.
3. Schami, Rafik; Cobbs, Alfred L. The Magic Lamp. In: Marvels and Tales, 16, No. 1, 2002, 84-99.
4. Leo, Stefanie et al. Bücherkinder <http://www.buecherkinder.de/search-result.php?page=2.> 29.10.2017.
5. Petrović Miljković, Tanja. Damask – najstarija prestonica sveta. Putovanja, 15.2013 <http://putuart.com/?p=2727.> 14.07.2017.
6. Rafik Schami. München: dtv Verlagsbuchhandlung, 2017. <http://www.rafik-schami.de/special/rafik-schami/c-1305.>  30.10.2017.
7. Schami, Rafik. Damaskus im Herzen und Deutschland im Blick. München: Hanser Verlag, 2006.
8. Schürer, Susan M. In Search of Rafik Schami´s “Kameltreiber von Heidelberg”. Modern Language Studies 30 (2000), 1: 167-178.
9. Tomić, Bojan: Istorijska razglednica Damaska: Grad-dragulj koji će opet zablistati. 22.03.2015. <https://www.nasbiro.com/biro-price/istorijska-razglednica-damaska-grad-dragulj-koji-ce-opet-zablistati-foto.> 14.07.2017.

Autorka: Nikolina Zobenica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *