Кад Сиријац прича – Рафик Шами или “дамаски пријатељ”

Чувени савремени немачки писац Рафик Шами (Rafik Schami) рођен је у Дамаску 1946. године као Сухеил Фадел (Suheil Fadel). Име које је преузео у Немачкој у преводу на арапски значи „дамаски пријатељ“, од назива за главни град који је уобичајен у Сирији „аш Шам“ (ash-Shām) и арапске речи „рафик“ која значи „пријатељ“.

У свом аутобиографском тексту о Дамаску и Немачкој Шами истиче да се у егзилу градови из детињства претварају у идилична места. Дамаск је за њега море прича као што је она о Савлу-Павлу без којег би хришћанство остало само оријентална бајка. Царства су настајала и пропадала, али Дамаск је остао. Иако је становник Дамаска Арапин, бројне културе су оставиле дубок траг на његовој души. Одликују га љубазност и пристојност, али и тврдоглавост и стрпљење, попустљивост само кад је у питању добробит града. Становници овог древног насеља извлаче најбоље из ситуације кад су времена добра, а избегавају најгоре кад су времена лоша, јер Дамаск се разуме у  преживљавање (Шами 2006: 1-3). Бројне ситуације у историји су га томе подучиле.

ДАМАСК

Историја Дамаска одувек је била пуна потреса и преокрета, а ни садашњост није другачија. Корени града сежу дубоко у прошлост, сачувани захваљујући писаној и усменој речи.

Историја града Дамаска

Дамаск је једна од најстаријих престоница на свету. Помиње се у документима из архиве месопотамског града-државе Мари око 2500. године пре нове ере, у староегипатским записима у 15. веку пре нове ере, као и у Библији. Многе велике војсковође  – израелске (библијски цар Давид), вавилонске (краљ Набукодоносор), персијске, грчке (Александар Македноски), римске, бориле су се да заузму овај град (Tomić 2015). Сваки од њих је оставио печат у грађевинама и начину живота, па се у Дамаску могу видети грчки, римски, муслимански утицаји, као и њихово мешање, на пример, у џамији у којој се чувају хришћанске реликвије. За Дамаск се везују бројни догађаји значајни за религију која одувек игра значајну улогу у историји овог града. Смештен је у близини великих светилишта (Јерусалима), поред њега се налази место где је Каин убио Авеља, у овом граду је дошло до преобраја Савла у Павла, ту је донета и скривена глава св. Јована Крститеља, а у малом месту Малала у близини Дамаска и данас се говори дијалекат из времена Исуса Христа. До краја четвртог века је скоро целокупно становништво припадало хришћанству, али се с појавом и јачањем ислама број хришћана смањио и данас чини око 10% становника. Ислам и хришћанство су доминанте религије, и хришћани су углавном у добрим односима с исламским сународницима, чак ни мешовити бракови нису ретки. Разлика је само у томе што хришћанка која се удаје за муслимана не мора да пређе у ислам, али хришћанин мора да промени веру ако жели да ожени муслиманку. У граду живе људи различитих етничких група и народа као што су Арапи, Курди, Турци, Черкези и Јермени, а службени језици су арапски и француски. До недавних сукоба грађани Дамаска су живели у слози и толеранцији (Petrović Miljković 2013). Међутим, ти сукоби нису настали преко ноћи, већ су се припремали током деценија, све од оснивања независне државе Сирије.

Савремена Сирија

Сирија је 1919. године постала француски протекторат након што се ослободила власти Османлија. Пуну независност је добила тек 1946. године, а Дамаск је постао њена престоница и други град по величини (Алепо је био највећи). Сиријска економија се углавном базира на преради нафте и пољоприведној производњи, а и туризам је деценијама био веома значајан (Tomić 2015).

Након оснивања самосталне државе политичка ситуација у Сирији је била изузетно нестабилна, с бројним државним ударима, чак и привременим губитком независности током уједињења Сирије и Египта (1958-1961). За четрнаест година је државу водило једанаест председника, неки су владали више пута, али скоро нико од њих није успео да се задржи на власти дуже од две до три године. То није само број, то су имена и животи стварних људи:

  • Први председник, Шукри ал Куватли (Shukri al-Quwatli, 1891-1967), био је на тој позицији само годину дана. Године 1949. је сргнут током војног пуча и отишао је у Египат.
  • Његов наследник Хусни ал Заим (Husni al-Za’im, 1897–1949) владао је само неколико месеци до своје смрти.
  • Након њега је на власт ступио Хашим Калид ал Атаси (Hashim Khalid al-Atassi, 1875–1960), који је био председник од 1949 to
  • Потом је две године владао Фавги Селу (Fawzi Selu, 1905–1972).
  • Године 1953. у председничку фотељу је сео Адиб Бин Хасан Ал-Шишакли (Adib Bin Hassan Al-Shishakli, 1909-1964) и задржао се у њој до 1954. године.
  • Хашим Калид ал Атаси је поново преузео власт на две године.
  • Куватли се вратио из Египта и преузео председничку функцију 1955. године.
  • Године 1958. године предао ју је председнику Египта Гамалу Абдел Насеру Хусеину (Gamal Abdel Nasser Hussein, 1918-1970) након стварања Уједињене Арапске Републике.
  • Тек државни удар 1961. године је поново вратио независност Сирији, а Насера је на функцији председника заменио Назим ал Кудси (Nazim al-Kudsi, 1906–1998) на две године.
  • Од марта до јула 1963. године председник Сирије је био Луај ал Атаси (Lu’ay al-Atassi, 1926−2003).
  • У јулу га је заменио Амин ал Хафиз (Amin al-Hafiz, 1921–2009), који је био члан Арапске партије Бат (Ba’ath) и председник државе од 1963-1966. године. Од тада ова панарапска и социјалистичка партија основана још 1947. године држи власт у Сирији.
  • Нуредин Мустафа ал-Атаси (Noureddin Mustafa Ali al-Аtassi, 1929–1992) био је председник од 1966. године до новембра 1970.
  • Тада је на власт постављен Ахмад али-Хатиб (Ahmad Hasan al-Khatib, 1933-1982), али само до марта 1971.
  • Поставио га је Хафиз ел Асад (Hafez al-Assad, 1930-2000), који је после њега био председник скоро тридесет година, од 1971. до 2000. године, када је умро од срчаног удара током телефонског разговора.
  • Месец дана га је мењао потпреседник државе Абдул Халим Кадам (Abdul Halim Khaddam, 1932), који је 2005. године отишао у егзил након што је власт преузео син његовог претходника.
  • Башар ел Асад (Bashar Hafez al-Assad, 1965) је и данас председник ове државе, легално изабран великом већином гласова на изборима 2000, 2007. и 2014. године.

Породица Асад припада Алавитима, мањинској исламској заједници која данас заузима скоро све важне позиције у земљи, што изазива додатно незадовољство становништва. Рат у Сирији је започео 2011. године након мирних демонстрација које су ескалирале у грађански рат. Народ се бунио против државног апарата и сталног надзора државне безбедности који подразумева развијену мрежу доушника, различите видове репресије и бруталност током испитивања која је укључивала и мучење до смрти. Привредне реформе и модернизација довеле су до великих социјалних разлика, стварања средњег слоја у градовима и сиромаштва на селу, што се још више погоршало сушом у том периоду. Етничке и конфесионалне разлике се стално потенцирају како би се унео немир у становништво. Грађански рат је у међувремену прешао границе Сирије и ситуација се погоршава због регионалних сукоба између Ирана и заливских арапских држава, између Турака и Курда, као и напетости између Русије и САД и уплива страних џихадиста (Cieschinger, Niesen, Salloum 2016). Велики талас избеглица 2015. године преплавио је Европу у нади да ће ван граница своје државе наћи мир и сигурност – често узалуд.

Велики број Сиријаца је уточиште пронашао у Немачкој, а тамо их је дочекао „њихов“ аутор, Рафик Шами. Његова дела су писана и на немачком и на арапском језику, а у новије време се чак и немачка дела преводе на арапски да би била доступна новим становницима земље у којој је он нашао нови дом пре више од четири деценије.

РАФИК ШАМИ 

Шамија називају „професионалним приповедачем“. Он наставља наративну традицију која је данас углавном замењена модерним медијима, те се заједно с другим ауторима арапског порекла као што су Ирачанин Худа Ал Хилали (Huda Al Hilali), Палестинац Салим Алафаниш (Salim Alafanisch), и Либанац Јусуф Наоум (Yusuf Naoum) креће против струје времена (Amin – Schami 2000: 211). Шами је приповедање усвојио још као дете у свом родном селу Малула у којем је то био једини облик забаве, јер је мало планинско место било одсечено од виртуално свих врста забаве, медија и комуникације (Schürer 2000: 167-168). Шами је учио и од професионалних приповедача (hakawatis) у дамаским кафанама, а пресудан утицај је на њега имала радио продукција Арапских ноћи коју је слушао у детињству (Amin – Schami 2000: 211-212), као и  збирка басни и парабола Калила ва-Димна (Kalila waDimna) заснована на индијској и персијској традицији (Schürer 2000: 167-168).

Шами је и сам почео да прича приче на улицама Дамаска (Schami – Cobbs 2002: 84), а с писањем бајки је започео 1965. године. Писао је и краће прозне текстове, песме и позоришне комаде (Schami – Cobbs 2002: 84) а од 1965. до 1970. године је водио зидне новине Ал Мунталек (AlMuntalek) које је и основао. Сирију је напустио због опасности од цензуре, због свог изразито пацифистичког става према рату и војној служби, као и због жеље за већом слободом изражавања (Schami – Cobbs 2002: 84).

Будући да није имао потребна средства за студентску визу у Француској – чији је језик знао – конкурисао је за неколико стипендија у Немачкој. Добио је три понуде и одлучио се за Хајделберг (Schami – Cobbs 2002: 84). У Немачку је стигао 1971. године, а до 1979. је завршио студије хемије и докторирао. У међувремену је радио у фабрикама, робним кућама, ресторанима и на грађевини, објављивао је у часописима и антологијама на арапском и немачком језику. Од 1982. године ради као слободни писац и ангажован је на бројне начине у културном животу Немачке. Године 1980. био је један од оснивача литерарне групе Јужни ветар (Südwind) и удружења ПоЛиУметност (PoLiKunst-Vereins). До 1985. је уређивао и писао за едицију Јужни ветар – Гастарбајтерски немачки (SüdwindGastarbeiterdeutsch) и едиције Књижевност Јужног Ветра (SüdwindLiteratur), укупно тринаест издања. Године 2002. је постао члан Баварске академије лепих уметности, 2008. је заједно с музичким издавачем Патриком Ландолтом (Patrik Landolt) основао Реч-Звук (WortKlang), едицију цедеова с музичарима и писцима. Године 2011. је основао књижевну едцију Издања ластавице за књижевност из арапских земаља, а следеће удружење Шамс (Schams) за подршку сиријској деци и младима. Дела су му преведена на 29 језика, добитник је бројних награда, између осталог и Велике награде Немачке академије за дечију књижевност (Der Große Preis der Deutschen Akademie für Kinder- und Jugendliteratur) 2015. године (Rafik Schami 2017).

Шамијеве бајке, басне и фантастичне приче одигравају се на различитим местима и баве се универзалним темама као што су самодоказивање и сопствена вредност, односи моћи у друштву, правда и неправда, и изградња мостова међу културама. Дела у којима комбинује фикционалне елементе и историјску стварност везана су за конкретно време и простор и у њима се Шами бави конфликтима између култура, стереотипима и предрасудама, нетолеранцијом и захтевима за асимилацијом који се појаве кад год се сусретну различите културе. Искуство у Дамаску је  формирало његову осетљивост за неједнакост, потискивање, и дискриминацију (Schami – Cobbs 2002: 84). Иако у свом стваралаштву понекада тежи надреалном, фантастичном и хумористичном, испод духовите површине се крије политичка порука усмерена против расизма, класизма, културног хедонизма, опресије; присутан је позив на дијалог између Палестинаца, Израелаца, Арапа и Јевреја. Шами себе види као Касандру која упозорава на опасност, али никада не прелази у дидактички тон. Његова политичка порука је скривена у лаким, фантастичним причама, у употреби метафора, симбола и маште (Schürer 2000: 168). У својим етичким порукама се супротставља политичкој диктатури и религиозном фундаментализму и захтева демократију, толеранцију и више хуманости за све (Schürer 2000: 169). Свестан да се те вредности морају неговати од најранијег узраста, Шами велики број својих дела посвеђује деци и младима.

Деци су, на пример, намењени романи Честити лажов (Der ehrliche Lügner, 1992), Стајач на кљуну (Der Schnabelsteher, 1995), Фатима и крадљивац снова (Fatima und der Traumdieb, 1996), Луткино срце (Das Herz der Puppe, 2012), Прича мајстора Марија (Meister Marios Geschichte, 2013), „Бојиш ли се?“, питао је миш (Hast du Angst?“, fragte die Maus, 2013), Сами и жеља за слободом (Sami und der Wunsch nach Freiheit, 2017) (Leo et al. 2017). Ни једна од ових књига још није преведена на српски језик.

Међу његовим бројним делима се нарочито истиче роман Приповедачи нoћи (Erzähler der Nacht, 1989). Алузија на Хиљаду и једну ноћ није случајна, јер овде су тема приче и приповедање, животне судбине и пријатељство. Иако се у делу појављује вила и радња целог романа се заснива на бајковитом броју седам, и овде су присутни критички елементи у описивању стварног живота у Сирији и Дамаску, у којем се радња и одгирава.

О искуству мигранта у Немачкој Шами је написао роман Чежња ластавице (Die Sehnsucht der Schwalbe, 2000) – о Сиријцу који се враћа у Дамаск, али се онда ипак коначно насељава у Немачку. Као птица селица он лети између два света: припада обома, али ни у једном није цео.

Шами је читаоцима на српском језику први пут представљен с романом Шака пуна звезда који је Александра Бајазетов-Вучен превела 2004. године. Роман је 1988. године номинован за немачку награду за књижевност за младе (Deutscher Jugendliteraturpreis). По свом жанру спада у роман дневник писан из перспективе једног младог становника Дамаска и у адолесцентски роман.

Касније су објављени преводи још три његова романа: Александра Николић је 2009. године превела роман Тамна страна љубави (Die dunkle Seite der Liebe, 2004), Софија Тодоровић 2010. године Тајну калиграфа (Das Geheimnis des Kaligrafen, 2008), а Небојша Бараћ 2017. године Шамијев роман Sofija или Почетак свих прича (Sophia oder Der Anfang aller Geschichten, 2015). Остала дела још чекају своје преводиоце.

ЗАКЉУЧАК

Свако поднебље и околности изнедре своје јунаке и песнике. Одабиром новог имена Шами је родни град уписао у свој идентитет: све оно што Дамаск представља, и љубазност и способност за преживљавање, као и приче које теку венама древног града, све то одликују овог приповедача, његове поступке и његова књижевна остварења. У својим делима он прича о стварности каква јесте, али и о свету који би могао бити – само кад би људи били мало другачији и неговали неке друге вредности. Зато, када Дамаски пријатељ прича, треба пажљиво ослушнути поруку која тихо бруји у ткању његових прича.

ЛИТЕРАТУРА


1. Amin, Magda, Rafik Schami: Stories, Stories, Stories: Rafik Schami´s Erzähler der Nacht. In: Аlif: Journal of Comparative Poetics, No. 20, The Hybrid Literary Text: Arab Creative Authors Writing in Foreign Languages, 2000, 211-233.
2. Cieschinger, Almut Claudia Niesen, Raniah Salloum: Die Fakten zum Krieg in Syrien. Spiegel Online, 10.10.2016.
3. Schami, Rafik; Cobbs, Alfred L. The Magic Lamp. In: Marvels and Tales, 16, No. 1, 2002, 84-99.
4. Leo, Stefanie et al. Bücherkinder <http://www.buecherkinder.de/search-result.php?page=2.> 29.10.2017.
5. Petrović Miljković, Tanja. Damask – najstarija prestonica sveta. Putovanja, 15.2013 <http://putuart.com/?p=2727.> 14.07.2017.
6. Rafik Schami. München: dtv Verlagsbuchhandlung, 2017. <http://www.rafik-schami.de/special/rafik-schami/c-1305.>  30.10.2017.
7. Schami, Rafik. Damaskus im Herzen und Deutschland im Blick. München: Hanser Verlag, 2006.
8. Schürer, Susan M. In Search of Rafik Schami´s “Kameltreiber von Heidelberg”. Modern Language Studies 30 (2000), 1: 167-178.
9. Tomić, Bojan: Istorijska razglednica Damaska: Grad-dragulj koji će opet zablistati. 22.03.2015. <https://www.nasbiro.com/biro-price/istorijska-razglednica-damaska-grad-dragulj-koji-ce-opet-zablistati-foto.> 14.07.2017.

Ауторка: Николина Зобеница

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *