Jutarnji bluz

U delimično fragmentajnoj, disperzivnoj priči romana „Jutarnji Bluz“, koja je situaciono povezana sa savremenim Beogradom, i životom mlađe generacije u njemu,jedan od osnovnih tokova radnje tiče se pokušaja mladog studenta književnosti da objavi svoj prvi roman, koji nije napisao, kako sam kaže, ni zbog novca ni zbog slave (jer put do njih bi bio lakši i brži kroz drugedelatnosti) nego iz unutrašnje nužnosti. Ovo je, izgleda nam, ključ da dešifrujemo i autorove razloge za nastanak romana o kojem govorimo. Ako znamo da je sam Matija Pavićević mlad Beograđanin, čiji je ovo prvenac, i ako uzmemo u obzir da je roman pisan u prvom licu, možemoda ga (što, po našem mišljenju, znatno doprinosi snažnom, gotovo hipnotičkom dejstvu romana na čitaoca) čvrsto povežemo sa glavnim likom njegovog romana, i da priču, manje ili više, doživimo kao njegovu ličnu ispovest. Čini se da je to upravo i bila namera autora, mada (u duhu samokritičnosti, koja je osnovni i najnteresantniji ton dela), mladi autor vrlo mudro (i sigurno intuitivno, zahvaljujući talentu, jer iskustvo pisanja još uvek nema) ovu nameru sakriva, čak i negira, čineći, paradoksalo, efekat koju ispovest ima nas,još jačim. Glavni lik (čije ime ne saznajemo, a koji spontano povezujemo sa samim autorom već od prvih rečenica),u razgovoru sa urednicom jedne izdavačke kuće, govoreći o svom romanu, insistra na tome da između događaja iznetih tu i njegovog privatnog života nema nikakve sličnosti. To revoltirano odbijanje glavnog lika da se poistoveti sa junakom svog romana očigledno je način autora da nama, čitaocima njegovog romana, jasno stavi do znanja da ni on nema nikavih dodirnih tačaka sa svojim junakom. Kao da želi da nas podseti da događaji o kojima piše nemaju nikakve (osim slučajne) sličnosti sa onim iz stvarnog životai da, čak i kada ona postoji, nije bitna koliko je bitan sam sadržaj romana kao nezavisnog entiteta, kao umetničkog dela kojem nije potrebno utemeljenje u doslovnoj, faktografskoj istinitosti. Dosta zrelo ramišljaući o faktografiji u umetnosti kao senzacionalizmu koji je potreban holivudskoj filmskoj produkciji, ali ne i književnosti dostojnoj poštovanja, on ipak neprekidno insinuira da je izneti sadržaj, ipak, autobiografski. Ovaj čudan postupak mistifikacije, kako smo već primetili, ima za rezltat sledeće: stvarnost stvarniju od same stvarnosti.

Foto: Bruce Boyd

A ta stvarnost je mračna. Krećemo se zajedno sa autorom, od jutra do večeri, i od večeri do zore, kroz savremeni Beograd, od „kruga dvojke“ do Voždovca, od Nebojšine kule do Košutnjaka, susrećući usput, nemarno, bez posebnog osvrta na njihov značaj, cinične, ljutite, nepristojne, agresivno euforične ili samo agresivne osobe, koje nemaju mnogo toga da kažu, niti misle da je to potrebno;merimo, zajedno s autorom, količine, što iz flaša, što iz plastičnih čaša, popijenog alkohola, sa kojim i glavi junak i njegovi vršnjaci imaju očigledno vrlo razvijen višegodišnji odnos; zalazimo na splavove i, kao i glavni junak, muče nas prizori maloletnica u odeći prostitutki; dodirujemo se sa svetom kriminalaca, koji, izgleda (bar kako to autor vidi) jedini žive dobro (mada autor ima ambivaletan odonos prema pojmu dobrog života); saznajemo da je u naše vreme na snazi idealizacija mračnih devedesetih godina, da su mladi ljudi, mahom, njima opčinjeni i da inspiraciju za kreiranje sistema vrednosti traže u njima.

Prizori su ružni i zaogrnuti nekom izmaglicom sačinjenom od mamurluka i ravnodušnosti. Tu i tamo nailazimo na pokušaj ostvarivanja iskrenog ljubavnog odnosa.

Priznajemo da nam, kao (zvanično) zrelim ljudima, koji su bili autorovih godina u vreme devedesetih, nije bilo lako da čitamo ovo izuzetno potresno delo (ili, u književnu formu uobličenu, ispovest). Misleći da smo videli i čuli sve što se o životu u Srbiji može reći, sa zaprepašćenjem shvatamo da nova generacija pisaca o tom životu ima da otkrije svoje, nama iznenađujuće, viđenje. Iako je svet današnjih mladih ljudi koji žive u Srbiji porazno sličan onom u kom se živelo pre dvadesetak godina, on se od njega razlikuje u jednoj, možda ključnoj stvari, koja ga čini suštinski težim, koja ga čini (neminovno dolazimo do tog zaključka) nepodnošljivo i nezasluženo teškim. To što život današnjeg čoveka u ranim dvadesetim godinama života čini toliko strašnim je potpuna, utemeljena rezignacija. Etički, idejno, pa čak i estetski, taj je svet pust, mrtav, prazan, zamznut. Taj je svet pustinja u kojoj su smrtonosne peščane oluje jedini znak života. Glavni junak u više navrata govori o svom potpunom (i opravdanom) gubitku vere u mogućnost političke promene i izražava nepokolebljivu skeptičnost prema promeni na bolje u bilo kojoj sferi života.

Foto: Bruce Boyd

Osnovni je utisak da on, kao osetljiva i inteligentna osoba, koja posmatra i uviđa i svoje i tuđe mane, predsrasude i zablude, ne vidi oko sebe nijednu zastavu pod koju bi mogao da stane, ne vidi nijedan životni stil svojih vršnjaka (pa i starijih, s kojima se povremeno sreće) kao iole dostojanstven. Podjednako besmislenom i besciljnom on vidi i ulogu studenta književnosti, i sitnog kriminalca. Okruženje takozvanih akademskih građana (sa svojom posebnom podvrstom – neoriginalim kvazi umetnicima), kao i okruženje kriminalaca (u stalnom dodiru sa teškim drogama) podjednako mu se gade. Usamljen, preplašen, ne uspevajući da ostvari suštinsku bliskost sa devojkom koju voli, i koja bi jedina mogla da ga razume, glavni junak očigledno pati od depresije, i ne mislimo da je, kao takav, izolovan slučaj. Neobično, ali ipak uverljivo, deluje to da ovaj dvadesetogodišnjak većima iskustva sa osećanje nostalgije. On čak odbija da se priseća detinjstva, jer su uspomene na život čist, nevin i svetao, koji se, prema njegovom uverenju, neće vratiti, isuviše bolne. Uopšte, (iako, kako jedan od likova s kojim stupa u kontakt primećuje, ima tu sreću da su mu roditelji obezbedili sve – a šta to uopšte znači, pitamo se zajedno a glavnim junakom), on je neprekidno u stanju mučne borbe sa bolom, koja ga prividno napušta samo u stanju ozbiljne alkoholisanosti. Toj vrsti anestezije on pribegava često, i okružen je ljudima (najvećem broju svojim vršnjacima) koji čine isto, ali bol je sveprisutna, kao pokretač svake njegove misli, i kao, čini se, drugi glavni junak romana. Roman o bolu, skoro da bi mogao da bude podnaslov dela. Bol tupa, tišteća, uporna, dosadna, osnovni je ton života glavnog junaka, i, naposletku, osovna tema romana koji čitamo, i koja se postepeno elaborira, isprva uopšteno, kao zgroženost naddramatično teškim životom poštenog čoveka u Srbiji, a zatim sve konkretnije, kao iznošenje začuđujuće jasno formulisane svesti o sopstvenoj nedostatnosti, o nemogućnosti da se hrabro i otvoreno uđe u najtananije ljudske odnose, da se u sopstvenom životu napravi promena na bolje.

Foto: Bruce Boyd

Ovaj roman toka svesti (ili, bolje rečeno, toka noćnog života u mračnom Beogradu) se, ipak, nakon neočekivanog (dosta uzbudljivog) trilerskog zapleta (koji se naglo dogodi u poslednjoj četvrtini), završava blistavo optimistično, iznenađujuće svetlo, gotovo bajkovito. Zahvaljujući ovom naglom, vrtoglavom žanrovskom zaokretu, i poentom koja iz njega sledi, čitalac se odjednom budi, prethodno samleven bolnim prizorima, duboko potrešen pojedinim, vrlo talentovano napisanim, intimnim ispovestima sa samog dna života. Kao da je autor odlučio da nas „počasti“ iznenadnom dozom sveprožimajuće radosti. Na sreću, i za nas i za njega. Ostavlja nas, nakon uzbudljive, iscrpljujujuće avanture čitanja ovog neobičnog romana, sa utiskom da je, ipak, nakon svega, i upros svemu, vera u promenu neotuđiv deo čoveka, da će uvek biti tako, i da će, zahvaljujući njoj, čovečanstvo ipak vršiti (kako Vasilij Kandinski kaže) svoje kretanje napred i naviše, sporo ali neumitno. Uostalom, zahvaljući toj veri u život je ovaj roman i nastao, a zahvaljući njoj ga i mi čitamo, ne dozvoljavajući nikome ko želi da ubije svaki trag iskrene ljudske komunikacije da odnese nad nama konačnu pobedu.

Autorka: Ana Đorđević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *