Јутарњи блуз

У делимично фрагментајној, дисперзивној причи романа „Јутарњи Блуз“, која је ситуационо повезана са савременим Београдом, и животом млађе генерације у њему,један од основних токова радње тиче се покушаја младог студента књижевности да објави свој први роман, који није написао, како сам каже, ни због новца ни због славе (јер пут до њих би био лакши и бржи кроз другеделатности) него из унутрашње нужности. Ово је, изгледа нам, кључ да дешифрујемо и ауторове разлоге за настанак романа о којем говоримо. Ако знамо да је сам Матија Павићевић млад Београђанин, чији је ово првенац, и ако узмемо у обзир да је роман писан у првом лицу, можемода га (што, по нашем мишљењу, знатно доприноси снажном, готово хипнотичком дејству романа на читаоца) чврсто повежемо са главним ликом његовог романа, и да причу, мање или више, доживимо као његову личну исповест. Чини се да је то управо и била намера аутора, мада (у духу самокритичности, која је основни и најнтересантнији тон дела), млади аутор врло мудро (и сигурно интуитивно, захваљујући таленту, јер искуство писања још увек нема) ову намеру сакрива, чак и негира, чинећи, парадоксало, ефекат коју исповест има нас,још јачим. Главни лик (чије име не сазнајемо, а који спонтано повезујемо са самим аутором већ од првих реченица),у разговору са уредницом једне издавачке куће, говорећи о свом роману, инсистра на томе да између догађаја изнетих ту и његовог приватног живота нема никакве сличности. То револтирано одбијање главног лика да се поистовети са јунаком свог романа очигледно је начин аутора да нама, читаоцима његовог романа, јасно стави до знања да ни он нема никавих додирних тачака са својим јунаком. Као да жели да нас подсети да догађаји о којима пише немају никакве (осим случајне) сличности са оним из стварног животаи да, чак и када она постоји, није битна колико је битан сам садржај романа као независног ентитета, као уметничког дела којем није потребно утемељење у дословној, фактографској истинитости. Доста зрело рамишљаући о фактографији у уметности као сензационализму који је потребан холивудској филмској продукцији, али не и књижевности достојној поштовања, он ипак непрекидно инсинуира да је изнети садржај, ипак, аутобиографски. Овај чудан поступак мистификације, како смо већ приметили, има за резлтат следеће: стварност стварнију од саме стварности.

Фото: Bruce Boyd

А та стварност је мрачна. Крећемо се заједно са аутором, од јутра до вечери, и од вечери до зоре, кроз савремени Београд, од „круга двојке“ до Вождовца, од Небојшине куле до Кошутњака, сусрећући успут, немарно, без посебног осврта на њихов значај, циничне, љутите, непристојне, агресивно еуфоричне или само агресивне особе, које немају много тога да кажу, нити мисле да је то потребно;меримо, заједно с аутором, количине, што из флаша, што из пластичних чаша, попијеног алкохола, са којим и глави јунак и његови вршњаци имају очигледно врло развијен вишегодишњи однос; залазимо на сплавове и, као и главни јунак, муче нас призори малолетница у одећи проститутки; додирујемо се са светом криминалаца, који, изгледа (бар како то аутор види) једини живе добро (мада аутор има амбивалетан одонос према појму доброг живота); сазнајемо да је у наше време на снази идеализација мрачних деведесетих година, да су млади људи, махом, њима опчињени и да инспирацију за креирање система вредности траже у њима.

Призори су ружни и заогрнути неком измаглицом сачињеном од мамурлука и равнодушности. Ту и тамо наилазимо на покушај остваривања искреног љубавног односа.

Признајемо да нам, као (званично) зрелим људима, који су били ауторових година у време деведесетих, није било лако да читамо ово изузетно потресно дело (или, у књижевну форму уобличену, исповест). Мислећи да смо видели и чули све што се о животу у Србији може рећи, са запрепашћењем схватамо да нова генерација писаца о том животу има да открије своје, нама изненађујуће, виђење. Иако је свет данашњих младих људи који живе у Србији поразно сличан оном у ком се живело пре двадесетак година, он се од њега разликује у једној, можда кључној ствари, која га чини суштински тежим, која га чини (неминовно долазимо до тог закључка) неподношљиво и незаслужено тешким. То што живот данашњег човека у раним двадесетим годинама живота чини толико страшним је потпуна, утемељена резигнација. Етички, идејно, па чак и естетски, тај је свет пуст, мртав, празан, замзнут. Тај је свет пустиња у којој су смртоносне пешчане олује једини знак живота. Главни јунак у више наврата говори о свом потпуном (и оправданом) губитку вере у могућност политичке промене и изражава непоколебљиву скептичност према промени на боље у било којој сфери живота.

Фото: Bruce Boyd

Основни је утисак да он, као осетљива и интелигентна особа, која посматра и увиђа и своје и туђе мане, предсрасуде и заблуде, не види око себе ниједну заставу под коју би могао да стане, не види ниједан животни стил својих вршњака (па и старијих, с којима се повремено среће) као иоле достојанствен. Подједнако бесмисленом и бесциљном он види и улогу студента књижевности, и ситног криминалца. Окружење такозваних академских грађана (са својом посебном подврстом – неоригиналим квази уметницима), као и окружење криминалаца (у сталном додиру са тешким дрогама) подједнако му се гаде. Усамљен, преплашен, не успевајући да оствари суштинску блискост са девојком коју воли, и која би једина могла да га разуме, главни јунак очигледно пати од депресије, и не мислимо да је, као такав, изолован случај. Необично, али ипак уверљиво, делује то да овај двадесетогодишњак већима искуства са осећање носталгије. Он чак одбија да се присећа детињства, јер су успомене на живот чист, невин и светао, који се, према његовом уверењу, неће вратити, исувише болне. Уопште, (иако, како један од ликова с којим ступа у контакт примећује, има ту срећу да су му родитељи обезбедили све – а шта то уопште значи, питамо се заједно а главним јунаком), он је непрекидно у стању мучне борбе са болом, која га привидно напушта само у стању озбиљне алкохолисаности. Тој врсти анестезије он прибегава често, и окружен је људима (највећем броју својим вршњацима) који чине исто, али бол је свеприсутна, као покретач сваке његове мисли, и као, чини се, други главни јунак романа. Роман о болу, скоро да би могао да буде поднаслов дела. Бол тупа, тиштећа, упорна, досадна, основни је тон живота главног јунака, и, напослетку, осовна тема романа који читамо, и која се постепено елаборира, испрва уопштено, као згроженост наддраматично тешким животом поштеног човека у Србији, а затим све конкретније, као изношење зачуђујуће јасно формулисане свести о сопственој недостатности, о немогућности да се храбро и отворено уђе у најтананије људске односе, да се у сопственом животу направи промена на боље.

Фото: Bruce Boyd

Овај роман тока свести (или, боље речено, тока ноћног живота у мрачном Београду) се, ипак, након неочекиваног (доста узбудљивог) трилерског заплета (који се нагло догоди у последњој четвртини), завршава блиставо оптимистично, изненађујуће светло, готово бајковито. Захваљујући овом наглом, вртоглавом жанровском заокрету, и поентом која из њега следи, читалац се одједном буди, претходно самлевен болним призорима, дубоко потрешен појединим, врло талентовано написаним, интимним исповестима са самог дна живота. Као да је аутор одлучио да нас „почасти“ изненадном дозом свепрожимајуће радости. На срећу, и за нас и за њега. Оставља нас, након узбудљиве, исцрпљујујуће авантуре читања овог необичног романа, са утиском да је, ипак, након свега, и упрос свему, вера у промену неотуђив део човека, да ће увек бити тако, и да ће, захваљујући њој, човечанство ипак вршити (како Василиј Кандински каже) своје кретање напред и навише, споро али неумитно. Уосталом, захваљући тој вери у живот је овај роман и настао, а захваљући њој га и ми читамо, не дозвољавајући никоме ко жели да убије сваки траг искрене људске комуникације да однесе над нама коначну победу.

Ауторка: Ана Ђорђевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *