Jedanaesta priča “Tumača fotografija”

 ,,Novo sećanje potisnulo je još veću čudnovatost: kako to da joj različite prošlosti izgledaju podjednako stvarno, kada sve ne mogu to biti?”

Gospodin Živković – koga vidite na slici – uznemireno posmatra reči koje je iskucao na računaru. Zna da je gospođica Mariz Buve tek jedna stvarnost priče, ali šta ako njenu stvarnost čine više njih, od kojih samo jedna može da ispliva. Zbunjuje ga ta mogućnost, ali je ipak mogućnost. Kao što su i razne mogućnosti životnih puteva uvek samo mogućnosti. Sada se pitao da li one postoje u isto vreme?

Šta je u stvari istina, i da li je ona samo jedna?

FOTO: ©2006 Enric Vives-Rubio – A multiplied writer in a Lisbon elevator

Gospodinu Živkoviću se činilo da pitanja samo postavlja, a niti jedan odgovor se ne čini odgovarajućim. Odlučio je da ista pitanja postavi i gospođicama Buve, Pontje, Žulijar, Prevo, i gospodi Miruj, Rigu, Lekler, Moran i Leru-Vidal, i da vidi kako će se oni snaći u njihovom rešavanju. U svakom slučaju, oni će morati da saznaju kako da ih reše, njihov život u priči zavisi od toga.

I pitanje života fotografije ga je sad činilo zaokupljenim i nervoznim. Mislio je da ga je ovim pričama razrešio, ali je u stvari postavio još više pitanja. Nikako nevažnih, i to je shvatao. Da li je fotografija stvarnost ili je iznad stvarnosti jer jedan momenat u njoj traje naizgled produženo? Gospodin Živković je znao da je za gospođicu Mari-Luiz Pontje jedan momenat na fotografiji značio čitav njen svet, i bio je samo njen i Alberov, na njega niko više nije imao pravo. Ali on je bio samo jedan trenutak koji je postao večan zahvaljujući jednom bljesku slučajnog prolaznika fotografa. Ako nešto ima sposobnost da se menja, da raste, da se razvija, da nešto gubi i nešto dobija, da li je tek onda životno? Samo postojanje nečeg ne mora da znači da je živo, da, ali šta ako nešto može da umre u svetu neživog?

Gospodin Živković je shvatao da fotografija uhvati jedan životni trenutak, i taj trenutak odjednom postaje statičan. A život nastavlja.

,,Poznato vam je da je vreme za ovaj razgovor sasvim ograničeno. Iskoristite ga najbolje što umete.”

Iako uživajući u traženju pravih pitanja, gospodin Živković shvata da se i pisanju ove priče nazire završetak. A čitanju? Čitanju nikad nije kraj. Čitanju ne sme da bude kraj. Ako čitanju bude kraj, onda i pitanja umiru.
Gospodin Zoran Živković sedeo je za svojim računarom, nemirno tražeći reči kojima će završiti svoj roman.

,,I sami se osmehnuvši, pošli su ka gospođici Verdje, koja se više nikako nije mogla prevideti.”

Da, sad je i gospodin Živković znao da je to kraj. Kraj još jedne priče onda kada neko neprimetan postaje primetan, i čak potreban. Znao je važnost tumača fotografija za njegovu priču. Ili možda bolje reći za ”njihovu priču”, ili za ”našu priču”, za ”svačiju priču”. I konačno odgovori. Pitanja su postavljena još davno, a odgovori su u tumaču. I ni ne žali što se priča tu završava. Sve strune su povezane u oku tumača fotografija, morao bi tu da bude kraj. Uhvaćena je tim okom slika više života isprepletenih tako da čine jedan jedini. I zašto bi i moralo da se posmatra svačiji život zasebno? Pitao se zašto bi jedna stvarnost morala da bude važnija od neke druge stvarnosti? Ali..

,,Ne moraju se objasniti sve neobjašnjive pojave da bi čovek bio srećan.”

Autorka: Jelena Salopek

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *