Једанаеста прича “Тумача фотографија”

 ,,Ново сећање потиснуло је још већу чудноватост: како то да јој различите прошлости изгледају подједнако стварно, када све не могу то бити?”

Господин Живковић – кога видите на слици – узнемирено посматра речи које је искуцао на рачунару. Зна да је госпођица Мариз Буве тек једна стварност приче, али шта ако њену стварност чине више њих, од којих само једна може да исплива. Збуњује га та могућност, али је ипак могућност. Као што су и разне могућности животних путева увек само могућности. Сада се питао да ли оне постоје у исто време?

Шта је у ствари истина, и да ли је она само једна?

ФОТО: ©2006 Enric Vives-Rubio – A multiplied writer in a Lisbon elevator

Господину Живковићу се чинило да питања само поставља, а нити један одговор се не чини одговарајућим. Одлучио је да иста питања постави и госпођицама Буве, Понтје, Жулијар, Прево, и господи Мируј, Ригу, Леклер, Моран и Леру-Видал, и да види како ће се они снаћи у њиховом решавању. У сваком случају, они ће морати да сазнају како да их реше, њихов живот у причи зависи од тога.

И питање живота фотографије га је сад чинило заокупљеним и нервозним. Мислио је да га је овим причама разрешио, али је у ствари поставио још више питања. Никако неважних, и то је схватао. Да ли је фотографија стварност или је изнад стварности јер један моменат у њој траје наизглед продужено? Господин Живковић је знао да је за госпођицу Мари-Луиз Понтје један моменат на фотографији значио читав њен свет, и био је само њен и Алберов, на њега нико више није имао право. Али он је био само један тренутак који је постао вечан захваљујући једном бљеску случајног пролазника фотографа. Ако нешто има способност да се мења, да расте, да се развија, да нешто губи и нешто добија, да ли је тек онда животно? Само постојање нечег не мора да значи да је живо, да, али шта ако нешто може да умре у свету неживог?

Господин Живковић је схватао да фотографија ухвати један животни тренутак, и тај тренутак одједном постаје статичан. А живот наставља.

,,Познато вам је да је време за овај разговор сасвим ограничено. Искористите га најбоље што умете.”

Иако уживајући у тражењу правих питања, господин Живковић схвата да се и писању ове приче назире завршетак. А читању? Читању никад није крај. Читању не сме да буде крај. Ако читању буде крај, онда и питања умиру.
Господин Зоран Живковић седео је за својим рачунаром, немирно тражећи речи којима ће завршити свој роман.

,,И сами се осмехнувши, пошли су ка госпођици Вердје, која се више никако није могла превидети.”

Да, сад је и господин Живковић знао да је то крај. Крај још једне приче онда када неко неприметан постаје приметан, и чак потребан. Знао је важност тумача фотографија за његову причу. Или можда боље рећи за ”њихову причу”, или за ”нашу причу”, за ”свачију причу”. И коначно одговори. Питања су постављена још давно, а одговори су у тумачу. И ни не жали што се прича ту завршава. Све струне су повезане у оку тумача фотографија, морао би ту да буде крај. Ухваћена је тим оком слика више живота испреплетених тако да чине један једини. И зашто би и морало да се посматра свачији живот засебно? Питао се зашто би једна стварност морала да буде важнија од неке друге стварности? Али..

,,Не морају се објаснити све необјашњиве појаве да би човек био срећан.”

Ауторка: Јелена Салопек

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *