“ЈЕДАН ЧОВЕК: КЛАУС КЛАМП”

Роман Један човек: Клаус Кламп део је тетралогије Гонсала М. Тавареша, назване и „црне књиге“, које је код нас објавио Трећи Трг, у преводу Тамине Шоп и Јасмине Нешковић. То је прича о рату. О којем рату је реч, у којој земљи, аутор нам не говори. Пре него што започнем изношење својих утисака, позваћу у помоћ Данила Киша, и начин на који је он започео једну од својих књига:

„Прича која следи, прича која се рађа у сумњи и недоумици, има једну несрећу (неки то зову срећом) што је истинита: она је записана руком часних људи и поузданих сведока. Али да би била истинита на начин о којем њен аутор сања, морала би бити испричана на румунском, мађарском, украјинском или јидишу; или, понајпре, на мешавини свих тих језика. Тада би, по логици случаја и мутних, дубоких и несвесних збивања, блеснула у свести приповедачевој, и по која руска реч, час нежна као тељатина, час тврда као кинџал. Када би, дакле, приповедач могао да досегне недостижни и стравични час вавилонске пометње, чуле би се понизне молбе и ужасна проклињања…”

Шта је уопште роман, о чему може говорити? Чак и кад је у питању биографија неке славне личности, то је и даље, у односу на свеукупност историјских збивања, само комадић, нешто откинуто из целине немерљивих димензија, што у крајњој линији свемир оставља сасвим равнодушним. „Мала саобраћања у сенци великог света“, каже Иван В. Лалић. Можемо се запитати на почетку који је рат у питању, где се одвија прва сцена, у који су град ушли тенкови. Аутор нас упозорава да то уопште није важно. „После Историје нема географије“, саопштава нам. Рат је почео, подигнут је зид између јуче и данас, и тај зид у потпуности заклања поглед на све оно што је било важно и смислено. Рат доноси нови поглед на ствари, нови поглед на човекову бит и нови језик.

2064011842_a16b814b08_z

„Тенкови су ушли у град. Војни звук је ушао у град, а спокојна музика се сакрила у граду. Неко је на улици махнито покушавао да прода новине. Тенкови су ушли у град, вести су се убрзавале на папиру.“ 

Термин убрзање поново ме асоцира на Лалићеву поезију, на њену филозофску димензију. Рат мења брзину којом се догађаји одвијају. Нормалан, мирнодопски живот подразумева велике празнине између важних, интензивних доживљаја. Рат није ништа друго до нагомилавање догађа: они се слажу један за другим, један преко другог, без предаха. Већ од првих реченица, оно што нам одмах упада у очи је чудан језик којим је роман писан. Реченице су кратке, сведене, измуцане, час обични искази, од којих се неки небројено пута понављају са варијацијама, час метафорични. Утисци и информације изречени су у свега две, три реченице, без образлагања. Да се ради о некој ведријој теми, помислили бисмо да је стил сувише упрошћен, да се приближио маниру којим се пише састав: „Како сам провео школски распуст“. Само, распуста нема. Нема ни школе. Рат је. „Тенк је необична стена.“ „Неки неписмен човек је за машином која може да убије сто људи у једном трену.“ „У школи нико није толики дивљак да и даље обраћа пажњу на књиге.“ 582987Већ смо се сусретали са таквим штивом. Агота Криштоф у својој маесталној трилогији: „Велика свеска, Доказ, Трећа лаж“ говори сличним језиком, то је језик оних који су прошли кроз рат одбацујући постепено све оно што у језику „ничему не служи“. Брзина саопштавања је битна. Уста су стиснута, црна, десни крваре. Уста се отварају још само да би зуби загризли у месо, да би се одржао голи живот. Човек у рату није сигуран у своја осећања ни осећања других, он не изводи закључке, само саопштава оно што му је доступно чулима. И нема стида.

„Стид не постоји у природи. Животиње знају закон: сила, сила, сила. Онај који је слаб пада и чини оно што јак жели. Поплава, кише, крупнији и бржи сисар и мали сисар. Примати, гмизавци, веће рибе и оне ситније, водопад: да ли си некад видео животињу како пада?, не постоји ни трунка саосећања међу животињама и водом, море је прогутало на хиљаде паса од настанка света. Не постоји ни трунка саосећања између воде и биљака, између земље која се обрушава и сићушних животиња које су се тек родиле. Природа иступа са оним што је јако и град иступа са оним што је јако: у чему је проблем? Шта хоћеш?

 Нема неправедних животиња, не буди идиот. Не постоје неправедне поплаве или злобни одрони. Неправда није део природних појава, пас јесте, и дрво и вода која надолази, али неправда не. Ако би неправда имала организам: нешто што може да умре, онда би била део Природе.

 Људи би хтели да уведу у Природу нешто што је измишљотина слабих: слаби су ти који су измислили неправду да би потом могли да измисле саосећање. Чак ни питома вода не разуме шта је то неправда. Хтео би да будеш племенитији од хемијске супстанце која се пише тако једноставно као H2О? Не буди идиот: погледај тенкове: пуцај са њима, или против њих. Живот у рату има само два правца: са њима или против њих. Ако не желиш да умреш, пољуби чизме јачег, и то је све.
 Док погане звезде настављају са питомом хармонијом.“

А пре рата, сећа се Клаус Кламп, било га је стид што не уме да реши математичку једначину. То су била добра времена, када су они који су то знали били хероји. Још на самом почетку рата Клаус је гајио наду да се уобичајеним начином живота још увек може одбранити оно што је важно – само треба наставити, бити глувонем за ратна збивања, одлазити на посао, објављивати књиге, можда не обичне књиге, али књиге-бомбе. Оне које могу уништити тенкове. Но, могу ли се тенкови уништити прозом? Клаус се (пре)брзо уверава у одречан одговор. Немогуће је наставити живот по старом, немогуће је утицати на збивања. Ствари су убрзане, и сваки нови тренутак може донети само неку застрашујућу промену.

„Клаус још увек није дошао. Да ли ће Клаус стићи са две руке са којима је изашао? Понекад свет одсече руку мушкарцима који су са спољне стране прозора. Види свет, свет има оштрицу.“

Пре рата Клаус је знао за стид, и веровао је у судбину. Ако природа не зна за стид, онда је стид она особина која човека издваја, онда је стид управо оно по чему је човек – човек, онда је саосећање такође особина којом се само човек може поносити. Клаус пре рата познаје стид; у рату, на његовом почетку, при првом сусрету са страхом, он се повинује наређењу и љуби непријатељску чизму. У тренутку великог страха нема стида.
Пре рата, Клаус верује у судбину. Јохана, његова девојка, шали се говорећи му како га не би видела преко живице да није толико висок. Никада се не би упознали. Да нисам толико висок, живица би била нижа, убеђен је Клаус. Наредни догађаји више не оправдавају веровање у то, рат уноси неред и живот не личи на тунел у који ујутру уђеш а увеће из њега изађеш. Постоји ли нешто јаче од судбине и старије од стида? Рат човеку омогућава да више него у било којим другим условима сазна нешто о Другом (а то је посредан начин да сазна нешто о себи). О себи се најбоље може научити у шуми, у изгнанству, у затвору…

inside_of_prison_wallpaper_2560x1440

“Личност је ремек-дело онога што се чини током дана и ноћи. Не траје месецима, већ дуже но што је потребно да се изгради дворац. Личност је рад коме се мора посветити, захтева напор“
„А шта је то остатак света? Остатак света је оно што може да умре поред мене. А оно што може да умре поред мене нисам ја. 
Али, није само животиња или неко кога волиш нешто што може да умре поред тебе (и према томе ‚то‘ што умире ниси ти), већ постоје и извесни делови твог тела који могу да умру поред тебе и који ти, дакле, не припадају, иако су твоји лични. Могу да ти одсеку руку и ти ћеш видети руку како умире поред тебе: рука може да умре поред тебе, према томе, она може да буде остатак света, а ти настављаш даље. А ако постоје ствари за које мислиш да су твоје, као што је твоја рука, а напослетку су ипак остатак света, оно на шта, ако треба можеш да пљунеш, шта радити са оним што преостаје? И шта уопште преостаје? Не можеш да пљунеш себи у лице, и то барем омогућава закључак да је твоје лице лично. Али, свет би био још доследнији када би човек могао да пљуне у сопствено лице.“ 

Ово је, у неку руку, нешто што бисмо могли назвати „деконструкцијом идентитета“. Више него у било којим другим условима, у рату постаје јасно да све оно што се може коренито изменити, што је пропадљиво, што може умрети, нешто што не може чинити суштину. Не може бити бит. Чему нам уопште служи то сазнање? Ничему сем могућности лакшег прихватања губитака. Човек ће изгубити своје богатство и утицај, своје име, породицу и земљу, свој језик и музику свога поднебља, своју професију, делове тела, навике, своје време које је могао посветити свему набројаном. Да ли је идентитет исто што и бит? Главно питање, наведено у цитату не односи се на сазнање. Односи се на делање, на живот који после свега тога што нас сучељава са истином о човековој бити , треба и даље да се води: шта радити са оним што преостаје? Ако изгуби и завичај, са свим оним што је завичај чинило (језиком и музиком свог поднебља), породицу, љубав, континуитет свог живота, ако на крају крајева изгуби и могућност кретања и говора те се сведе на немоћни организам који није у стању да саопшти свој доживљај света и о себи брине, утиче на промене, напредује, да ли је оно што је преостало (макар се звало и суштином) вредно наставка живота? То што је преостало још је увек човек, али да ли је и личност? Може ли се вратити на старо, може ли поново „освојити“ све оне значајке за које му је рат недвосмислено показао да су „друго“ и да нису он? Нисмо ли налик на балоне који се диче својом танком и осетљивом опном, називајући то личношћу? Ваздух је и изван и унутар балона, а опна је тако лако уништива. Оно мало вазДуха-Духа који омеђујемо својом танком опном од коже, чинимо ли својим животним одабирима другачијим од оног који је изван нас, свуда и у свему?

klaus1

“Није то никаква мистерија: једноставно неке особе не воле да буду недоличне. Срце није само нежна утроба. Негде у меканом делу тела постоји морални систем. А систем је нешто чврсто што упорно истрајава у месту: камен.“

Само, да то није тако ретко, не би било потребе да се о томе пишу књиге. Неке особе не воле да буду недоличне, схватају да се личност изграђује, или то ипак није ствар схватања, него унапред задатог склопа, неке нарочите снаге која је у стању да победи и нарочите услове. Какву улогу имају услови у формирању личности? Клаус о томе размишља тек онда кад је његова ситуација измењена, у затвору, за време рата. Тада размишља и о материјалним условима у којима се нашао, који утичу на његову перспективу и његов језик, на могућност подношења бола, заборав претходног живота, анималну потребу за голим опстанком. Размишља, или интуитивно осећа, да услови имају неке везе и са ситуацијом у којој се нашао и он, и његови сапатници.

„Клаус успева да мисли боље од других, али већ је схватио да је то само због тога што је дошао касније. Један од ових лудака био је писац. Пре шест месеци, Клаус је био уредник.
Клаус схвата шта се ту дешава, или готово да схвата. Ови људи су већ годинама у затвору. Док је он био уредник. Док је вечерао необичне посластице које су излазиле из кухиње вреле. Док се бунио због оне кабасте и неудобне столице коју су родитељи упорно покушавали да задрже. 
Готово да је налазио оправдање за тенкове: тенкови су дошли да би извукли ове људе одавде. Али, ови људи су и даље ту, месецима након тенкова.“

Постоји ли начин да се на све то утиче? Да ли веће знање може да нас избави? Може ли то уметност, прекинута у свом ритму доласком тенкова и емитовањем војне музике која је затровала град, море и живи свет у мору; људске душе напунила страхом, а уметнике нагнала да забораве ноте које су раније, пре рата, беспрекорно изводили? У роману се на више места уводи тај мотив; аутор у неколико наврата поставља питање о улози уметности у једном таквом поремећеном систему – о њеној улози у очувању идентитета једне заједнице, њеној могућности да утиче на збивања, њеној флексибилности услед које ће зазвучати чак и из шуме, из флауте спасене од пожара, свирана уснама на којима се још осећа задах мучнине и повраћања због додира са лешевима („пре два дана ископавали су тела и неке ствари су остале у глави и не излазе“. Може ли се свирати уз „остатак туђе смрти што прође сасвим близу“, како пева Лалић?

„…згађен укусом у устима, поче да свира. На крају се окренуо и рекао: Моцарт.“

“Музика је снажан показатељ понижења. Ако онај ко је стигао, наметне своју музику, то значи да се свет променио и да ћеш сутра бити странац на месту које је пре било твоја кућа. Када пуштају другу музику, освајају твоју кућу.”
123

„Има ли музика светлост, питао се Клаус. Не електрично осветљење, не светлост неке машине, него органску светлост: као извесне животиње, које одају светлашца куковима, свици и неке рибе: има ли музика органску светлост? Јер музика је јаснија ноћу, то сви знају. Или пак, облици ствари, када су видљиви, умањују јасноћу музике. Као да постоји надметање између облика чврстих тела и ваздушастих облика звука.“

Шта ће бити са уметношћу након мртвих година? Шта се може створити радећи на ђубришту година? Је ли улога уметности да материјализује неку силу којом се се супротставити другој материјалној? Уметност свакако бива скрајнута и заустављена у свом развоју у тренутку када су тенкови продрли у град. Хоће ли знати наставити где је застављена када тенкови оду? И да ли је дозвољено, да ли је морално, да ли је могуће писати поезију, свирати, сликати, после ратова који су обележели претходни век?

„Прекинуо сам песму у пола ноте; након свих ових година настављам на истом оном месту и идем даље, говорио је. Али, наравно да није било баш тако: већ је био заборавио многе од некадашњих нота. Није било довољно да поново почне тамо где је био прекинуо песму. Морао би да се врати назад, да реконструише мелодију од почетка, да је се поново сети. Тек ће за који месец – или можда годину – бити где је стао. А можда чак никад неће успети да настави.“

p021r249

Ако уметност није у стању да изврши корените промене, да се супротстави тенковима, сад, или у неком будућем рату, може ли то знање? Добија ли се нешто науком? Наука је привилегија човека, одлика његовог идентитета као врсте, њоме се у мирнодопским временима дичи и поклања јој поверење као моћи којом је у стању да покори природу, разуме је, да имитира оно што је природа створила и подарила другим врстима. Тако су и настале машине које могу ући у градове ломећи дрвеће, које могу летети и бацати бомбе стварајући велике пожаре или поплаве.

„Ако је математика толико узвишена и универзална, како разумети то да би уклањање једне једине врсте – Човека – међу милионима постојећих врста могло у потпуности да уклони ову логику бројева са читавог лица земље? Ако име узвишеног припада ономе што је заступљено у што више бића у природи, онда су узвишени кретање и способност размножавања; а математика је тек посебност једне мале групе.“

Књига, песимистично, баца велику сенку на већину људских напора. Иако не знамо о ком рату је реч, осећамо да је у питању човекова способност за велика разарања. Човек је опијен моћи. Мисли да је Бог. Старозаветни Бог који једним ударцем уништава читаве градове не штедећи никог, жене ни децу, криве ни невине. Можда невиних и нема, то је претпоставка коју нам уметност након великих ратова нештедимице нуди. (Но, поверовати у такву претпоставку значило би у потпуности обесмислити вредност људског живота; после ње не само уметност и наука, већ и постојање човека као врсте више не би имало никаквог значаја.) Човек, то је оно биће коме руке служе једнако за додиривање љубавнице као и за држање оштрице која убија. Кукавичко биће које се у рату претвара да је Бог. Претпоставити да ниси Бог усред рата је храбар чин, колико год то чудно изгледало, једини божански. Природа ће, после рата, делимично повратити свој пређашњи изглед. Бродови нису успели да нанесу штету мору: Нараво да је то немогуће: ни стотину хиљада војних машина не може нарочито да уздрма море. но, шта је са људским духом? Може ли се он вратити у стање невиности, стање пре великих ратова, пре логора? Изгледа да је то немогуће, јер нове генерације уметника, унуци оних који су могли бити учесници великих ратова, још увек говоре о истом, још нису вратили мелодију до оне ноте која је пре рата последња зазвучала. “После сваког рата неко мора да поспреми, какав такав ред неће се успоставити сам”, каже Шимборска.“ Јети, не догађају се код нас само злочини. Јети, све речи не осуђују на смрт. Наслеђујемо наду. Дар заборава. Видећеш како ћемо родити децу на рушевинама. Јети, Шекспира имамо. Јети, на виолини свирамо.”, каже у другој песми. Али, иако то може бити само субјективни доживљај, изгледа ми као да и сама није убеђена хоће ли Шекспир и виолина моћи да нас натерају да заборавимо на зверства и велика разарања. „Бог је, најзад морао да поверује у човека доброг и јаког, али добар и јак су и даље два човека“, каже иста ауторка. Да би могао да (пре)живи, у тешким и смутним временима, човек мора постати јак. Нуди ли нам аутор књиге, Гонсало М. Тавареш, причу о добрим људима? Нисмо сигурни, ми знамо само да су то људи који су преживели. Они ће сад морати да поспреме сав неред, а у неком тренутку да се присете и Шекспира.
Једна од олакшавајућих околности, која игра велику улогу чак и у рату, је новац. Не ситан, велики новац. „Људи умиру на доњим спратовима“, каже добростојећи господин, без злобе. За њега, на нижим спратовима човек се бори против смрти другим средствима, рађањем.
4307BK1Бити заједно, скупљати се у групе, ни то није манир „добрих“ људи, оптимистични приказ заједница које су научиле лекцију. Докле су довели претходни ратови? Шта смо научили? Који је то нови почетак, какву грађевину зидамо на гробљима и рушевинама?

„Извесни наговештаји мира. Мушкарци се мање скупљају, мање је група. Ово је чињеница: усамљеност је већа код мирољубивих народа. Приближавамо се другима да бисмо се одбранили. Заједно смо из егоизма.“
„Клаус је, први пут, водио породичне послове. Није био уплашен, ни гладан, нити је био заљубљен. Сваки дан је, дакле, био нова вежба лажи. Већ је био оџивео стваран живот (као што се окончава некаква грађевина, нешто материјално), сада почиње игра: зарадити мање или више новца. Ништа суштински важно; али занимљива лаж је она која готово да изгледа као истина. Клаус је осећао потребу да преиначи ову игру у нешто пресудно. И то ће чинити до краја. Као што је претходно чинио у рату и у затвору. Заправо, готово да није видео никакву разлику између те три ситуације: морао је да победи или да не изгуби, и био је сам. И то је све.“

„Постоје вежбе којима се увежбава истина, као што је на пример страх. Или пак, глад. Hакон тога, остају вежбе којима се увежбавају лажи: свака заједница, као и сваки посао, управо је ово.“

afghanistan_war-t2

Велика су питања отворена невеликом књигом, на мање од 100 страна. Језик у рату, а изгледа и онај који једино после ратова има смисла говорити, упрошћава изразе и доноси само велика питања и измуцане, тешке одговоре. Сада је 21. век. Ратови се и даље воде. Филозофија једне нације мери се просечном суровошћу њених најобичнијих житеља. Обичан човек не прашта и није заборавио. Испричао је својој деци, они су својој. Обичан човек се радује природним стихијама које односе унуке оних који су некад ратовали са њиховим дедовима. Земља није упила мржњу, иако су лешеви покопани. Гробнице се отварају, ране се отварају, али не зато да би се подсетило на то колико је рат ужасан, већ да бисмо знали ка коме да окрећемо оштрице своје мржње. Ми умиремо на доњим спратовима, а они који држе велики новац, без злобе, ушушкани, из рата у рат улазе неоштећени. Чега се плаши аутор, или ја као читалац? Можда још једино чињенице да нема невиности, јер онда и људски живот више неће имати никакву вредност.

Ауторка: Јадранка Миленковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *