Japanska urbana sociologija i japanska koncepcija grada

Uvod

Grad – pojam koji se danas upotrebljava svakodnevno, bez upitnosti o tome šta taj pojam zaista znači i kako se razvijao. Današnji, postmoderni grad se u mnogo čemu razlikuje od modernog industrijskog, antičkog, te bilo kog drugog grada u istoriji. Kao što se očigledno razlikuju srednjevekovni nemački „burg“ i kineski grad u srednjem veku, tako se razlikuje i francuski Pariz od američkog Čikaga. Međutim, kod većine sociologa, kada se prave razlike u istoriji društava i njihovim razvojima, najupečatljivija je razlika između tzv. Oksidenta i tzv. Orijenta. Tako, zapadni gradovi u očima Maksa Vebera imaju posebnu čar, za razliku od istočnih, recimo indijskih gradova. Ovo Veberovo zapažanje je svakako tačno, ali uzdizanje tzv. zapadnog grada naspram svih ostalih je veoma upitno.

Nastanak gradova i naselja uopšte se dosta razlikovao na Istoku i na Zapadu. Međutim, jedno društvo sa Istoka svakako je drugačije od ostalih sa „istočne strane”. Naravno, radi se o japanskom društvu. Što zbog geografskih karakteristika teritorije Japana, što zbog specifične istorije i kulture, japanski gradovi se umnogome razlikuju od svih ostalih, te su japanski urbani sociolozi morali da posvete dodatnu pažnju nekim stvarima, u odnosu na urbane sociologe sa Zapada. Pre svega, jedan grad prema mnogim autorima predstavlja „ogledalo čitavog društva”. To svakako može biti istina, ako se govori o zapadnjačkom konceptu građanina. Međutim, svaki grad zasebno ima svoju dinamiku. Po čemu se japanski grad razlikuje od ostalih i na koji način japanski gradovi postižu uspeh na globalnoj industrijskoj sceni, da se zaključiti samo pomoću sociološke discipline koja se bavi time. Pre svega, treba obratiti pažnju na argumente određenih autora i uvideti njihovu (ne)tačnost u odnosu na koncept japanskog grada.

Brodelov argument o originalnosti zapadnih gradova

Jedan od autora koji se bavio tematikom gradova i društva je svakako Fernan Brodel. On je, po uzoru na Vebera, uvideo originalnost i određenu specifičnost zapadnih gradova u odnosu na istočne. Tako i opravdava Veberove stavove na sledeći način: „Govorimo li o odeći, novcu, gradovima, kapitalizmu, nemoguće je, prema Maksu Veberu, izbeći usporedbe jer Evropa se neprestano izražava ‘odnosom prema drugim kontinentima’“ (Petrović, Vujović, 2005). Iz ovog citata se da jasno videti da je Veber kao centar kapitalizma i racionalnog razvoja video Evropu, te da se Brodel umnogome slaže sa tim stavom. Međutim, viđenje Istoka kao mističnog i Zapada kao racionalnog je veoma pogrešno za današnje poimanje društvenog razvoja, što se svakako odnosi i na gradove. Pitanja koja Brodel postavlja da bi opravdao ovaj stav su takođe diskutabilna.

Pitanje prvo: „(…) zašto drugi svetski gradovi nisu upoznali te razmerno slobodne sudbine?“ Da li je jedina sloboda ona koju su Evropljani konceptualizovani? Svaki od termina može imati više značenja i „slobodna sudbina“ nekog grada je veoma diskutabilan pojam. Slobode su i do danas ostale veoma upitne i to u žarištima nastanka ideja o istima. Dakle, argument da su jedino evropski gradovi slobodni je, pre svega, netačan, a onda i otvoren za raspravu o značenjima „slobode” u japanskoj i u evropskoj kulturi.

Pitanje drugo: „Kakav je bio onaj ili oni koji njima kvare veselje? Ili pak drugi oblik istog problema, zašto je sudbina zapadnih gradova u znaku promene – oni se menjaju čak u svom fizičkom biću – dok su drugi gradovi, u poređenju s njima, bez istorije, ko ukopani u dugu nepomičnost?” Ako uzmemo da Brodel u svom delu analizira period od 15. do 18. veka, da se razumeti zašto postavlja ovo pitanje – istočne civilizacije u ovom periodu nisu bile dovoljno istražene, ali su svakako bile poznate naučnicima sa Zapada. Naime, u ovom pitanju, Brodel označava krucijalnu karakteristiku razvoja evropskih gradova, koju drugi gradovi ne poseduju, te su „nepomični”. Naravno, i ovaj argument je potpuno netačan jer je razvoj gradova i na Istoku i te kako primetan. Japanski gradovi, na primer, razvijali su se i pre nego što će se japansko društvo susresti sa Zapadom.

Brodel nastavlja opisom razvoja zapadnih gradova, pre svega evropskih, gde se jasno vidi značaj novca i trgovine za razvoj gradova. „Novac, a to su drugim rečima gradovi” (ibid.), tvrdi Brodel. On je u pravu kada stavlja akcenat na novac i njegov značaj u razvoju evropskih gradova. Upravo je novac taj koji je doveo do nadžnjevanja države i grada, te doveo Brodela do zaključka da su gradovi „društva u malom” sa svim svojim primesama. Ova situacija je, međutim, odraz veberijanske ideje o kapitalizmu. Čak se i Luis Mamford slaže da su gradovi na Zapadu poistovećeni sa kapitalizmom. Međutim, momenat kulture je onaj koji se ovde izostavlja – na Zapadu je akumulacija kapitala u gradovima percipirana kao velika vrlina, protestantskim očima gledano. U Japanu, trgovci su smatrani najnižom klasom, a akumulacija kapitala na ličnom nivou je gledana kao sebičluk i disfunkcionalna karakteristika pojedinca. Dakle, ovde, umesto Zapadne racionalnosti imamo dve vrste racionalizacije, koje se svakako ogledaju i u nastanku i razvoju gradova.

U urbanoj sociologiji ima više podela na tipove gradova, kao i više pristupa fenomenu grada. Brodel je video tri osnovna tipa gradova na svetu: antički tip (grčki ili rimski grad), tip zatvorenog grada (samostalna jedinica, srednjevekovni evropski grad), tip grada pod starateljstvom (prvi moderni gradovi koji su u saradnji ili pod žezlom države). Ova podela se odnosi samo na evropske gradove, ali Brodel nije zaobišao ni druge tipove, te ih je podelio na sledeći način: gradovi kolonijalne Amerike (razlikuju se po nastanku i razvoju od Evropskih), ruski gradovi (veoma teški za svrstavanje, jer „ne žive na zapadnjački način”, a opet imaju primese zapadne racionalnosti) i carski gradovi Istoka i Dalekog istoka (grad je grad vladara i velik je). Za poslednji tip, Brodel tvrdi da u Kini i Indiji „društvene strukture ometaju slobodnu sudbinu gradova” (ibid.), što je prividno tačno. Međutim, uzimajući u obzir da je indijska ili kineska koncepcija slobode potpuno drugačija, i ova informacija bi se mogla odstraniti kao netačna u potpunosti. Ono što jeste tačno u ovoj podeli, a veoma se poklapa i sa japanskim gradovima je svakako činjenica o pripadnosti grada vladaru. Japanske carske dinastije su takođe po svom nahođenju birale teritorije na kojima će osnovati sopstveni grad, koji će opstati kao grad i nakon pada te dinastije. Ti gradovi se u Japanu nazivaju „dvorac-gradovi” i ima ih skoro koliko i samih dinastija.

Svakako, ovde se pokazalo koji Brodelovi argumenti mogu biti tačni, a koji ne, kada se govori o japanskim gradovima. Dakle, nisu samo evropski gradovi specifični. Gradovi svih zasebnih društava su originalni i specifični na svoj način, te bi svaki grad trebalo posmatrati sa dozom sociološke imaginacije. Ovo se svakako potvrđuje kroz razvoj urbane sociologije u Japanu.

Nastanak i uticaj japanske urbane sociologije

Maćimura Takaši sa univerziteta Hitocubaši je jedan od autora koji se bavio nastankom urbane sociologije u Japanu. Svakako, tačan momenat nastanka određene discipline, pogotovu sociološke, izuzetno je teško utvrditi. Međutim, određeni trendovi se svakako daju primetiti. Maćimura je primetio tri glavna trenda. Prvi trend se odnosi na istraživanja u 19. veku, koja su se bazirala u većim gradovima poput Tokia. Ova istraživanja su pratila siromaštvo i ekonomski status Japanaca na prelazu iz Edo ere (feudalne japanske ere pod vlašću šoguna) u Meeđi eru (ponovna imperijalna era koju je Amerika podržavala, sa uvođenjem parlamenta u vlast). Ova istraživanja su pružila veoma bitne podatke o nižim klasama u gradovima, a najpoznatija su bila iz 1893. koje je uradio Macubara Ivagoro i iz 1899. koje je uradio Jokojama Genosuke. Drugi trend je bio talas istraživanja rađenih u prvoj polovini 20. veka. Naime, u ovom periodu, kapitalistički način života je obuzeo skoro sve aspekte japanskog privređivanja, iako u znatno izmenjenom obliku. Ova istraživanja su pružala podatke o stanovanju, sanitarijama, siromaštvu, društvenoj klasi itd. Ovakve podatke sama vlada je zahtevala u ovo doba, ne bi li se pronašao način popravljanja određenih socijalnih problema. Isomura Eeći je bio zadužen da sprovodi ovakve istraživačke projekte i kasnije je postao jedan od najuviđavnijih sociologa-istraživača u Japanu. U trećem trendu, prvi pioniri urbane sociologije se pojavljuju. Na univerzitetima širom Japana se pojavljuju profesori i istraživači koji zalaze dublje u urbane probleme. Najpoznatiji su svakako Okui Fukutaro i Suzuki Eetaro. Oni rade istraživanja međuljudskih interakcija, po modelu Čikaške škole.

Maćimura svakako podseća da je urbana sociologija posrnula u Drugom svetskom ratu. Gradovi su svakako bili u haotičnom stanju tokom rata i pod američkom okupacijom, te su istraživanja u oblasti urbanizma stagnirala. Međutim, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, kako se japanska industrija uspinje do globalnog vrha i urbana sociologija se „ponovo rađa“ i to sa praktičnom primenom. Do osamdesetih godina 20. veka, japansko društvo je uspelo ekonomski i industrijski da se razvije toliko, da je u mnogim segmentima i prevazišlo industrijske gigante poput Nemačke ili SAD-a. Maćimura ovaj uspeh, slično francuskom društvu, pripisuje rapidnoj urbanizaciji. U ovom periodu, radna etika Japanaca, koja je potpuno drugačija od veberijanske protestantske etike koja vlada na Zapadu, dostigla je svoj vrhunac, koji se održao do danas. Međutim, industrija i ekonomija nisu jedina polja na kojima se japansko društvo rapidno razvijalo. Na polju obrazovanja, japansko društvo postiglo je mnoge uspehe. Jedan od njih je svakako institucionalizacija urbane sociologije, kao posebne discipline. Japan je još od davnina imao blisku saradnju sa Holandijom i Francuskom, te su francuski autori Anri Lefevr i Manuel Kastels imali najveći uticaj u japanskom društvu i inspirisali su japanske istraživače. U urbanoj sociologiji nakon rata, glavni akcenat je stavljan na političke uticaje u lokalnim zajednicama, tj. gradovima. sedamdesetih godina 20. veka, istraživanja na polju urbane sociologije postaju veoma popularna, što zbog razvoja gradova, što zbog njihove praktične primene. Međutim, tih istraživanja je bilo previše, a uzimajući mnogoljudnost i gustinu naseljenosti japanskih gradova u obzir, ona su se preterano rasipala. Stoga, 1982. godine osnovana je Asocijacija za Urbanu Sociologiju Japana. Ova zajednica je upravljala i koordinisala istraživanja na polju urbanih problema, te su u to ime mnoge konstrukcije rušene u Tokiu zarad novih, a mnoge industrije su ponovo podizane u gradovima i mnogi gradovi su ‘renovirani’. U periodu do devedesetih godina, Japan je imao ovu mogućnost. Međutim, deceniju ispred 21. veka, japansko društvo ulazi u period globalizacije i ekonomski rast opada. Devedesete godine se za japanske gradove nazivaju ‘izgubljena decenija’ jer oni tada ulaze u period stagnacije i izolacije, sa nemogućnošću da prate svetski trend globalizacije. Ovaj trend je doveo do deindustrijalizacije u Japanu, što je neminovno uticalo na japanske gradove, kao industrijske centre, ili čak industrijske tvorevine. Dolazi do velikog povećanja siromašnih, stanovanje postaje problem, populacija raste, beskućništvo se širi.

Marioka Kijoši, sa Otvorenog Univerziteta u Japanu istraživao je načine na koje je japansko društvo uspelo veoma brzo da se izvuče iz krize. Došao je do zaključka da su istraživanja iz urbane sociologije značajno doprinela tome. Ta istraživanja su rađena šezdesetih godina i vođena su od strane Macubaru Haruoa i Kurasava Susumua. Oni su, na bazi teorije zajednice Čikaške škole napravili jednu veliku mrežnu analizu. Mukotrpnim istraživanjem stanovništva i njihovih međusobnih odnosa, ova dva sociologa su došla do zaključka da je kolektivni duh Japanaca i dalje prisutan, čak i u najrazvijenijim gradovima – kako u njihovim centrima sa stambenim kompleksima, tako i u suburbijama, što poriče večiti mit o gradu kao ‘izolatoru individua’. Kijoši iznosi zaključak da su ove analize urbanih sociologa umnogome pomogle da se bolje razume gradski život u Japanu. Samim tim, urbano planiranje i uticaj politike u gradovima mogu da sprovedu urbanu sociologiju u praksu i poprave mnoge urbane probleme. Ljudski međuodnosi su u japanskim gradovima imali krucijalni značaj za istraživače, iako na prvi pogled ne izgleda tako.

Tipologija japanskih gradova i današnji trendovi

Japanski grad, kao što je već spomenuto, koncipiran je drugačije od klasičnog zapadnjačkog grada. Naime, mora se uzeti u obzir istorijski razvoj kada se govori o gradovima. Jasuši Macumoto je još jedan od japanskih autora koji piše o urbanoj sociologiji u Japanu. On spominje Kurasavinu neizostavnu tipologiju japanskih modernih gradova. Kurasava je japanske gradove, sudeći po istorijskom razvoju, podelio na šest grupa gde neke imaju i zajedničke karakteristike – tradicionalni potrošački gradovi (tipovi A i B), industrijski gradovi (tipovi C, D i E) i metropole (tip M).

Grad tipa A je nekadašnji feudalni grad, koji se modernizovao nakon 1868.  i Meeđi restauracije, a neki od gradova tipa A su postali regionalne ‘vođe’ sa prefekturalnim kancelarijama. Grad tipa B je takođe bio feudalni grad, ali se razvio do nivoa malog centra trgovine. Grad tipa C je mali industrijski grad, u kome se razvija laka industrija (uglavnom vajarstvo i tekstilna industrija) koju je Zapad doneo u Japan, a do tada su se u ovim gradovima uglavnom razvijali poljoprivreda ili zanati. Grad tipa D je specifičan samo za Japan i nastao je sa nastankom teške industrije u ovoj zemlji – grad jedne kompanije, jedne porodice – grad koji je stvoren za proizvodnju samo jedne gigantske kompanije (primeri su Jahata, Tojota i Hitaći). U gradovima tipa E se nalazi više industrija i u njima su velike kompanije locirale teške i hemijske industrijske komplekse, a nastali su nakon rata da bi se povećali produktivnost i ekonomski rast. Gradovi tima M su metropole, koji poseduju političke, trgovačke i industrijske centre, te privlače ogromne brojeve ljudi i odlična su mesta za štabove velikih kompanija. Metropole su nekada bili carski ili gradovi šogunske vlasti i do masovnog rasta populacije u ovim gradovima dolazi nakon Drugog svetskog rata, iako su bili poprilično populizovani i mnogo ranije. Tip M je danas u Japanu konurbacija centralnog grada sa okolnim gradovima. Ova tipologija važi i danas, iako je izrađena šezdesetih godina prošloga veka. Takođe, na ovaj urbani model u Japanu je veoma primenljiva i Zimelova teorija, po kojoj individua u metropoli ima poseban mentalni život u odnosu na druge tipove gradova. Ovo je i danas tačno i u kontekstu japanskog društva.

Iz ove tipologije, jasno se da zaključiti kakve razlike postoje između gradova u Japanu i Kini ili Indiji, te u Japanu i Americi ili Evropi, uopšteno gledano. Urbani sociolozi su utvrdili da je japanska radna etika uticala na nastanak čitavih gradova i da su međuljudski odnosi u gradovima krucijalni za razvoj istih. Gradovi ‘koncentričnih krugova’ Čikaške škole ovde se ne mogu videti. Shvatanje kompanije kao porodice je još jedna fascinantna pojava u japanskoj kulturi koja zaslužuje veću pažnju. Naravno, i u drugim društvima su u industrijsko doba određeni gradovi imali određenu svrhu ili namenu, te posebnu industriju. Ali, samo u Japanu se mogu naći gradovi koji pripadaju jednoj ili više kompanija i koji imaju sopstvenu svrhu proizvodnje ili odlaganja otpada, te da u njima nema stanovanja. Japansko društvo je iz primera Mančestera ‘naučilo’ da su stanovanje i industrija na jednom mestu poprilično loša ideja.

U današnje vreme, ceo svet je svedok japanskog brzog oporavka nakon prirodnih katastrofa. Zemljotresi i cunamiji koji su veoma česti na Japanskom ostrvu, uništavaju fizičku strukturu gradova, što za sobom povlači uništenje i svih ostalih struktura. Zemljotres koji je 2011. godine pogodio Japan i oporavak nakon njega je bio veoma interesantan fenomen za urbane sociologe. Naime, posetioci i volonteri u Ivate prefekturi su pokazali kako jedinstvo može da prevaziđe svaku katastrofu. Asakava Tacuito sa Meeđi Gakuin Univerziteta smatra da je glavno pitanje za urbane sociologe u Japanu sledeće: koje vrste uloga gradovi treba da imaju unutar regionalnih urbanih aranžmana i urbanih mreža? On podseća da takođe moramo uzeti u obzir promene u strukturama socijalnih svetova u kojima živimo.

Zaključak

Nastanak i razvoj urbane sociologije u Japanu je bio dug, ali se na kraju isplatio. Japanski urbani sociolozi su ‘pozajmili’ metod Čikaške škole, ali su došli do drugačijih rezultata. Nije svaka teorija sa Zapada strogo primenjiva na globalnom nivou, iako se smatra najracionalnijom, kao što Brodel i Veber smatraju. Čikaški model koncentričnih krugova nije primenjiv na japanski grad. Takođe ni ‘melting pot’ teorija nije primenjiva na japanske gradove, zbog drugačijih migracijskih trendova. Kada se istražuje jedan grad, u obzir se mora uzeti mnogo faktora. No, japanski urbani sociolozi su, kao po japanskom starom običaju, pozajmili metode, te ih usavršili i dostigli praktičnu primenu. Takođe, začecima urbane sociologije se mogu smatrati svi podaci o gradovima i gradskom životu, koje je japansko društvo akumuliralo još od prvih imperijalnih vremena. Ipak, ako se beleže veličine seoskih poseda, beleže se i podaci o zanatskim, trgovačkim i ratničkim domaćinstvima u gradovima. Carevi i šoguni su takve podatke akumulirali i pratili trendove istih, iako to nije bilo u formi istraživanja koja poznajemo danas.

Danas, japanski gradovi su među najsigurnijima za život na svetskom nivou. Naravno, problema ima još (poput beskućnika u Tokiu i krajnje surovog, ali retkog kriminala), ali koji grad danas nema problema? Uvek treba imati na umu da je urbanizacija u Japanu nastupila rapidno – drugom polovinom 19. veka 80% stanovništva Japana je živelo u ruralnim sredinama, a nakon Meeđi restauracije urbano stanovništvo je zauzimalo 80% ukupnog stanovništva. Tokio je još u 18. veku imao milion stanovnika, te su ga pratili Osaka sa 500 hiljada i Kjoto sa 400 hiljada stanovnika. Ovako velika populisanost u gradovima prosto zahteva određene trendove urbanog planiranja na poljima arhitekture, ekologije, industrije, ekonomije, stanovanja. Međutim, japansko društvo je oduvek imalo jaku kolektivnu svest, te su se lako prilagođavali na promene i oporavljali: gotovo sva urbana arhitektura je prilagođena na uslove jakih potresa, stanovanje je prilagođeno brojnosti ljudi, kao što su i transportne mreže u gradovima. Ipak su altruistički običaji japanskog društva ti koji su iznedrili ovo društvo kako u kulturološkom, tako i u ekonomskom smislu. Da nema kolektivnog duha, teško da bi jedan Tokio, sa oko 13 miliona stanovnika, opstao u ovom postmodernom svetu, kao izuzetno jak centar na globalnom nivou. Međutim, kako takav sistem može da preživi u sukobu sa opadanjem populacije, pitanje je koje se postavlja pred japanske urbane sociologe 21. veka.

Literatura

Petrović M. i Vujović S. (2005). Urbana Sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Yasushi Matsumoto (2000). Japanese Urban Sociology: Development and Current Trends, American Sociologist
Japan Association for Urban Sociology (s.a.). Lessons to Global Urbanization from Modern Japan's Problematic Experiences: Message to the World from the Japan Association for Urban Sociology:http://www.socconso.com/message/20UrbanSociology.pdf, Japan Association for Urban Sociology URL:http://urbansocio.sakura.ne.jp/english.html

Autorka: Isidora Pejakov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *