Janković Stojan (odnos istorije i fikcije)

Stevan Jovićević je za ovaj rad dobio nagradu Vladan Nedić, koja se dodeljuje za najbolji seminarski rad iz oblasti narodne književnosti.

Uvod

Uskocima, jednom od dva vida otpora represiji Turaka (pored hajduka), nazivaju se oni ljudi koji nakon pada Bosne (1463) i Hercegovine (1482) nisu pristali na ostanak pod turskom vlašću, već su prebegli u pogranične krajeve Austrije i Mletačke republike, odnosno današnju Hrvatsku. Prvobitno, nosili su naziv prebezi i sačinjavali su posadu pograničnih tvrđava. Prevashodno padom Klisa (1537), događajem koji nesumnjivo predstavlja vododelnicu u poimanju razgraničenja uskočkih uporišta i prvo pompezno stupanje hrabrošću oružanih odmetnika na istorijsku scenu, označeno je njihovo preseljenje u Senj, gde se nama poznato ime kojim ih danas oslovljavamo još značajnije ustalilo.

Kao izbeglice u graničnim oblastima, neretko su i zvanično bivali u krajišničkoj službi Mletačke republike i Austrije u borbi protiv Turaka, te su mogli da „uskaču” iz jedne države u drugu baveći se krijumčarenjem i pljačkom, sledstveno čemu se, pre svega, etimologija imena i konstituisala kao takva. Večno primorani da u vidu prvenstveno imaju pretenzije dominantnih veleposednika i njihove interese sprovode u delo, često bi dolazilo do međusobnih trvenja i više nego opravdane indignacije morlačkih1) predvodnika, koji bi pokatkad uviđali „neodlučnost” Mletaka, čiji bi ciljevi, sebičnošću okarakterisani, dolazili  do punoga izražaja. U periodu od kraja XVI pa sve do prve trećine XVII veka dolazi do vrhunca u borbama, uprizorenog u vidu Uskočkog (Gradiškog) rata (1615–1617), u kojem uskoci hrabro vojevaju i uspešno odolevaju zajedničkim mletačko- austrijskim snagama. S tim u vezi, Vojislav Đurić, između ostalog, napominje i to da su neke pojedinosti toga događaja rasvetljene. „Mirom u Madridu (septembra 1617) obavezao se nadvojvoda Ferdinand da će uskoke ukloniti iz Senja u unutrašnjost, lađe im spaliti, a u Senj smestiti nemačku posadu. I doista su uskoci bili razmešteni u krajeve oko Otočca i po Žumberku. Tu ih je skoro nestalo među ostalim stanovništvom.”2) Sredina i kraj XVII veka obeleženi su u znaku aktivnosti kotarskih i primorskih uskoka, koji su nastavili delo senjskih.3) Neizostavnu okosnicu celokupnog svetovnog zbivanja diljem dalmatinskog primorja predstavljaju dva krucijalna događaja koja su umnogome promenila ondašnji tok ratnih dešavanja i zametnula nešto drugačije odnose među dvema zaraćenim stranama – Kandijski (Kritski) rat (1645–1669) i  Morejski (1684–1699), u kojima su Kotarani uzeli vidnoga učešća. Izlažući podroban opis kotarskih serdara od strane Bogumila Hrabaka, V. Đurić ukazuje i na to da se jedina relevantna razlika uskoka u odnosu na hajduke ogledala u tome što nisu živeli u šumama ili kod jataka  već kod svojih kuća, zajedno sa porodicama, gde su pribegavali svakoj vrsti udruživanja i sklapanja dogovora, i odakle su preduzimali najrazličitije pohode na Turke.

„Nosili su na glavi visoku šubaru u obliku čalme ili, možda, i pravu čalmu. Iznad bele lanene košulje oblačio se prsnik od dve raznobojne tkanine. U sredini prsnika, sa prednje strane, nalazila su se dva reda toka, srebrnih i obično elipsastog oblika. Između toka bio je izvezen krst. Na prsnik se oblačilo staro japundže ili kabanica sa širokim okovratnikom i širokim rukavima opšivenih kožom. Niže prsnika široki kožni pojas, ćemeri, handžari, kubure i noževi. A zatim benevreke od domaćeg sukna ili štofa. Na nogama opanci. – Oružje su odlagali samo kad su odlazili u crkvu, spavali na domu ili se brijali. Iza pojasa su uvek pretile kubure, nadžak i noževi. Mnoge kubure i puške imale su okove i vezove od zlata i srebra, u koje je umetano drago kamenje, sedef i merdžani. S oružja, kao i s kapa i čibuka, žene su prenosile vez na odela, pokrivače i jastuke, ili, obrnuto, valjda zato da bi ih se muževi stalno sećali. Sablje su imale ‘muhur’, žig s inicijalima majstora-kovača ili onog kome sablja pripada, kao i s likom sveca-zaštitnika. Nekad bi na balčak đorde izrezali oko kao amajliju protiv uroka od zlih očiju; zenice tih očiju ponekad su bile dragi kamenovi.”4)

Poput odabira Senja5) za prvo značajnije i konkretno uporište, ni područje koje Ravni Kotari zauzimaju u Primorju nije se tek tako našlo kao u svakom pogledu najcelishodniji areal za nastanjivanje uskoka sa izbijanjem Kandijskog rata. Uklešteni između planine Velebit i mora nude izrazito povoljan geostrateški položaj, ali ono što neosporno predstavlja najpregnantniji razlog zbog kojeg je o uskocima (naročito kotarskim) ostalo zabeleženo toliko mnogo upravo je činjenica da je sedište generalnog mletačkog providura, u upravnopolitičkom  smislu, bio Zadar,6) čime  je  njihovo  izostajanje iz središnjeg toka zbivanja bilo nezamislivo.

Na poziv Mletačke republike, 1646.  godine prešla je na njenu teritoriju prva grupa Vlaha. Već iduće, 1647. godine prelaze i nove grupe i ubrzo učestvuju u odbrani Šibenika od bosanskog vezira.7) Čitavim nizom okršaja sa Turcima prožeta je i 1648. godina: kod Udbine, kod Ribnika (gde su poginuli pop Šorić i Petar Smiljanić), na Zečevu (gde je poginuo Vuk Mandušić). Vremenski raspon od 1653. godine pa sve do kraja Kandijskog rata obuhvatio je mnoge žestoke borbe: kod Knina, Glamoča, Udbine (gde je, 1654, poginuo Ilija Smiljanić, sin Petra Smiljanića), Bribirskog Potoka. Željni ponovnih sukoba sa Turcima, neki od „neukrotivih buntovnika”, među kojima se najpre izdvaja Ilija Mitrović, brat Stojana Jankovića, zametnuli su neprekidne borbe u kojima su učestvovali gotovo svi kotarski uskoci, narušivši tako period mira koji je vladao od 1671. do 1683. godine.8)

Period trajanja Morejskog rata neupitno je obeležen silesijom konsekutivnih  događaja  koji  su  ostali  najživopisniji  u svesti (ne)posrednih sudeonika  ondašnjih  dešavanja  i najprepoznatljiviji  u  svakom  istraživačkom poduhvatu. Od  značajnijih  bitaka  izdvajaju  se: kod Knina,  Glamoča,  Sinja,   Livna, Duvna (gde gine Stojan Janković, 1687. god.) i dr.

Kula Janković Stojana

Stojan Janković

(Shvatanje ličnosti Stojana Jankovića kroz poimanje odnosa istorijskog i fikcionalnog u pesmi „Ropstvo Janković Stojana”)


Stojan Janković, najslavniji od četvorice9) sinova već pomenutog kotarskog serdara Janka Mitrovića, različito je imenovan u onovremenim dokumentima. Naime, oslovljavanje patronimičnim imenima bilo je izrazito aktuelno, kao i navođenje zavređenih odlikovanja, te nesumnjivo najpoznatijeg kotarskog junaka u arhivskim spisima  možemo često videti zabeleženog kao: „harambassa Stoian Giancovich”, „carambassa Mitrovich”, „Stoian Mitrovich figliodi Gianco, sardarde Morlacchi”, „Stoiam Mitrovich sardar de Murlachi”. Kasnije, po dobijanju mletačke viteške titule10), on je „cavalier Stogiam Mitrovich”, ili češće „kavalier Janco Stogian Mitrovich”. O činjenici da su vesti o volšebnim podvizima Stojana Jankovića premašivale granice Mletačke države i pronosile se svuda svedoči Boško Desnica, izlažući naziv po kojem je neustrašivi borac bio zapamćen u nemačkim zemljama  – „derganzen Weltbekannte Ritter Janco.”11) „Stojan Mitrović”, „Janković Stojan” ili pak  „Kavalir Janko” , samo su neki od uobičajenih i frekventnih naziva po kojima je ostao upamćen i beležen kod nas.

S obzirom na to da ne postoji dokumenat u kojem je eksplicitno potvrđena godina, a nekmoli dan Stojanovog rođenja, do određenih pojedinosti došlo se posredno, najpre imajući u vidu potencijalnu starost mladića kome se već 1650. godine dodeljuje mesečna plata za junaštvo („inetateneraesistente”), a koju Boško Desnica vrlo pronicljivo uviđa kao doraslost za oružje i za tu granicu okvirno postavlja 15. godinu. Otud kažemo da je rođen oko 1635. godine. Rođen je u Žegaru, odakle je, juna 1648. godine, 70 žegarskih porodica pod vođstvom Janka, Stojanovog oca, prebeglo u Budin12), prema Posedarju. Gotovo kao dečak započeo je vojevanje sa Turcima, hrabro i uspešno boreći se uz oca, Iliju Smiljanića i ostale morlačke poglavare. Niz uspešnih okršaja beleži sve do smrti svoga oca (Janko Mitrović gine februara 1659. godine, od rana zadobijenih od Turaka nakon borbe na reci Cetini), kada biva proglašen za harambašu. Već tada imao je ogromno ratničko iskustvo i tek oko 24 godine. Ipak, događaj koji je po mnogo čemu zavredeo svekoliku iscrpnost proučavalaca narodne književnosti pri istraživanju istorijske podloge jedne od najlepših epskih pesama srednjih vremena zbio se 1666. godine, a doprinos narodnoj poeziji kojim je okarakterisan ostaje nemerljiv. Početkom marta 1666. godine – beleži Desnica u prevodu jedne terminacije tadašnjeg glavnog proveditora Dalmacije Katarina Kornara – Stojan kreće u pohod na tursku teritoriju zajedno sa još nekoliko harambaša, u organizaciji već poznatog uskoka Cvijana Šarića, šibenskog vođe. Borba se zametnula kod Obrovca (Sinjskog)13), gde je veliki broj uskoka, u blizini Cetine, upao u tursku zasedu. Zadarski uskoci iz Ravnih Kotara, predvođeni harambašama Stojanom Jankovićem i jednim Miljkovićem, upavši u zasedu nisu ustuknuli, već su se odmah upustili u boj. Uprkos gorljivoj srčanosti koju su pokazali, brojniji protivnik je uspeo da ih nadvlada.

Zadarski arhivski spisi ističu kako su Miljković i Janković  dopali ropstva i odvedeni u Carigrad, gde su zadržani na sultanovom dvoru.14) Sa junacima na glasu, naveliko poznatim i hijerarhijski najuzvišenijim upraviteljima, uobičajeno je postupanje u ustaljenom ključu – nuđenje mogućnosti poturčavanja ili bi im u suprotnom odrubili glavu. Detalji Stojanovog bekstva ostali su nerasvetljeni. Ipak, zabeležena je jedna pesma pod nazivom „Ropstvo Janković Stojana”15), u kojoj on, poturčivši se, izrađa porod16) sa sultanovom kćeri i na taj način ostaje u životu. Pesma se smatra direktnom varijantom Vukove verzije istoimene pesme.

Kao što smo već pomenuli, jednu od najlepših i tehnički najuspelijih epskih pesama, kako na kompozicionom tako i na unutrašnjem planu, Vuk beleži pod nazivom „Ropstvo Janković Stojana”17), a uz pesmu „Ženidba Stojana Jankovića”18) ostavlja neke vrlo značajne podrobnosti koje se odnose na centralnog lika u okviru tematskog kruga o kotarskim uskocima, upućujući na istorijski događaj očuvan u pesmi. Kao rob u Carigradu proveo je četrnaest meseci, dok pesma ističe tamošnji boravak od devet godina i sedam meseci. R. Medenica smatra da je motiv robovanja, prisutan u svim potonjim varijantama ove pesme, našim ali i bugarskim, arbanaškim i ruskim, uz manje ili veće modifikacije, u pesme prvobitno ušao sa ličnočšću Janković Stojana, a odatle dalje prenesen.19)  Iako Desnica prilaže nekolike dokumente20) kao svedodžbu Stojanovog tamnovanja potencirajući istorijsku osnovu pesme, Medenica se zalaže za to da se ovde ipak radi i o prisustvu istorijskoga događaja, ali i zasebnog internacionalnog motiva (muž na svadbi svoje žene) koji osobito ističe navodeći niz varijanata u kojima je primetnija isključivo njegova prisutnost, čime ukazuje na osobitost pesme kao motivske, odnosno shematične.

Oprečna pozicija dvaju proučavalaca prilično jasno je uočljiva i u pogledu shvatanja starosti pesme, gde Medenica pobija Desničinu pretpostavku kako je sasvim izvesna mogućnost da je pesma spevana neposredno po Stojanovom bekstvu i ponovnom dolasku u Kotare. Nezamislivo i u biti neodrživo je tvrditi da bi taj događaj u zenitu glorifikacije jednog od najuticajnijih uskoka bio spevan u tonu „balade prelivene finim i toplim lirizmom”, bez obzira na darovitost pevača.21) „Narodni pevač bi” – tvrdi Medenica – „događaj razatkao u jedan od gotovih epskih šablona i kao uvod pesma bi imala boj, kakvo klicanje vile, izbavljanje bekstvom preko devojke koja bi ukrala ključeve ili nešto slično. Ni Miljkovićevo ime ne bi moglo biti zamenjeno.”22) Smatra da je pesma nastala kasnije, da je spevana ne da opiše robovanje glavnih učesnika, a kao mesno-vremensku komponentu navodi „susedne krajeve uskočkog zemljišta, u nekom mirnijem periodu”.

Činjenica da viteška strana ličnosti zarobljenika kao i celokupna motivacija pada u ropstvo bivaju posve potisnuti u stranu vidno upućuje da je posredi nešto drugačije postavljanje težišta pesme. U njeno jezgro smešten je unutrašnji plan zbivanja radnje, tj. splet događaja koji očito proističu iz onoga što glavni junak proživljava u sebi, te na osnovu toga pratimo njihov redosled, u ovom slučaju dovodeći ih u vezu sa istorijskom pozadinom same stvari.

Sledeća stavka koja predstavlja diskrepanciju između tvrdnji arhivskih spisa sa jedne, i stihova pesme sa druge strane, svakako je identitet Stojanovog saborca, uz kojeg se zadesio pred sultanovim dvorem. „Zarobiše Smiljanić-Iliju | Zarobiše Janković-Stojana ” – kaže se u pesmi, dok istorijski podaci ukazuju da je reč o jednom Miljkoviću.23) Ilija Smiljanić poginuo je 1654. godine na planini Vučjak, pri povratku iz jednog pohoda na Liku i Krbavu, idući zajedno sa Jankom Mitrovićem, te bi stoga umetanje Ilije u dešavanja tokom 1666. godine predstavljalo svojevrsni anahronizam. Ovaj postupak Desnica tumači kao zamenu identiteta u korist „narodu milije ličnosti Ilije Smiljanića”, ukazujući na tako česte „simpatije” i „nepravde” narodne pesme.

Imajući u vidu da je u trenutku porobljenja (pomenute, 1666. godine) serdar24) Stojan imao nešto više od trideset godina, Desnica zaključuje da je posve logično pretpostaviti da je tada već bio oženjen, i to svakako ne tek nedelju dana – kako se u pesmi kazuje. Razmatrajući nacrt za jednu dramu zadarskog poligrafa Ferari-Kupilija, u jednom od dokumenata koje je pisac prikupio kao građu na koju se u izradi dela oslanja (glavni lik trebalo je da bude upravo Stojan Janković) on pronalazi zabelešku zadarskog letopisca Teodora Rinaldija, koja ističe jedan tragičan događaj iz života najznačajnijeg uskočkog serdara – „Na 10. juna 1676. u Rajskoj ulici, kavalir Janko ubi svoju ženu, koju je zatekao gdje griješi sa jednim svojim drugom i rečenoga rani metkom iz kubure i rečeni uspje da umakne a žena ostade mrtva od tri udarca sablje: pravda mu ništa ne učini; bi riješen.”25)

Naizgled olako shvaćena i sumnji opravdano podvrgnuta presumpcija prerašće u apodiktički zaključak upravo Desničinim iznošenjem dvaju podataka: događaja koji se odigravaju neposredno pre i posle navedenog datuma iste godine i verovanja koje je u porodici Dede-Janković očuvano tradicijski se prenosivši.

Od 1672. godine Stojan sa svojom porodicom započinje život u Zadru, nakon što je, pri razgraničenju, mesto26) u kojem mu je udeljen znatan kompleks zemlje pripao Turcima. Matice pravoslavne crkve Sv. Ilije u Zadru beleže vrlo značajne datume koji se tiču porodice Stojana Jankovića. Saznajemo da se njegova žena zvala Vinka27) (ili Vuka) i da su imali sina Đurđa i kćer Anastasiju. Spominjući i sina Nikolu, koji je kao pukovnik pešačkog odreda poginuo u Levantu 1687. godine, Desnica izvodi zaključak kako je on morao biti rođen pre nego se Stojan nastanio u Zadru jer, rodivši se 1672. godine ili kasnije, ne bi mogao da bude pukovnik. Dakle, u trenutku kada se zbila tragedija, Stojan je sa Vinkom imao tri deteta.

Brak sa Antonijom Reci (Antonia Rezzi), Grkinjom katoličke veroispovesti, zabeležen je 16. avgusta 1676. godine, samo dva meseca nakon datuma koji spominje Rinaldi o tragičnom slučaju u porodici Janković. Podaci o smrti sa imenima njegove dece iz drugog braka čuvaju se u Parohijskom arhivu crkve Sv. Stošije u Zadru.28)

Najverovatnije nastojeći da očuvaju ugled kuće pa samim tim i svoje pretkinje Vinke, porodično verovanje očuvano je u nešto drugačijoj verziji – „Stojanov kum (ime mu nisu spominjale) imao je da putuje u Mletke i došao k Stojanovoj kući da se oprosti od kuma. Kako Stojan nije u tom času bio pri kući, on se zadržao u razgovoru sa kumom i na polasku je zapitao treba li joj šta iz Mletaka. Ona ga je zamolila da joj kupi jedan par mletačkih papuča i podigla malo suknju da mu pokaže kakvu obuću želi. U tom je času naljegao Stojan, vidio tu scenu i u nastupu ljubomore rasporio ženu handžarem.”29)

U epskoj pesmi Stojanova ljuba Jela prikazana je u ustaljenom ključu relativno stabilnog modela karakterizacije žene koja verno čeka svog muža, što je u odnosu na realije donekle ambivalentno. Kao što smo istakli, radi se o odisejskom, internacionalnom motivu – povratak muža na dan svadbe svoje žene. Momenat zaticanja majke koja jadikuje za svojim sinom gde se junak-povratnik (u našem slučaju Stojan Janković) lažno predstavlja / prerušava vrlo je postojan na balkanskom terenu pri doticanju ovog motiva, a izvor mu je u Odiseji, s tim što je tamo posredi ličnost oca.30) Isti je slučaj i sa udadbom sestre kao vidom kompenzacije za trud svatova. Period junakovog boravka van domovine najčešće je okarakterisan specifičnim, stajaćim brojem provedenih godina u ropstvu (6, 9 ili 12), a motiv tamnovanja može biti zamenjen motivom odlaska na vojnu. Za bugarske pesme ovoga tipa karakterističan je motiv davanja kite cveća, koja počinje da vene u trenutku kada se žena preudaje i na taj način se radnja dinamizuje povratkom junaka. Kao dva osnovna tipa prepoznavanja junaka izdvajaju se: alegorijsko pevanje o gnezdu i lastavici i prepoznavanje po burmi.31)

O smrti Stojana Jankovića (23. avgust, 1687. godine) najviše saznajemo iz pisma upućenog Mletačkom senatu koje je iza sebe ostavio Antonio Zeno, zapovednik konjice u bici na Duvanjskome polju, neposredno posle samoga okršaja.32) Ne želeći da ustukne pred iznenadnim naletom Turaka i ne mogavši da podnese kukavičluk većine saučesnika koji su već otpočeli povlačenje, serdar Janko zameće boj sa mnogobrojnijim neprijateljem uz svega šaku saboraca oko sebe. Pogođen je puščanim metkom od strane Nadžaković Muja iz Prusca i udarcem sablje preko leđa. Saznajemo i to kako su mu drugovi, kada je izdahnuo, izvadili utrobu i zakopali je na tom mestu u polju. Život je izgubio u potpunosti u skladu sa načinom na koji ga je oduvek i proživljavao – kao veliki ratnik.

Odnos istorije i poezije

Narodne pesme o uskocima neupitno imaju istorijsku osnovu. Međutim, to nikako ne znači da sve ono na šta u njima nailazimo predstavlja odraz stvarnih onovremenih dešavanja. Kako je to T. Ostojić zabeležio – „Poređenje onoga što istorija kazuje o uskocima i četnicima s onim što se čita u ovim pesmama pre bi nas moglo dovesti do sumnje u istorijsku osnovu uskočkih pesama jer, uzimajući naročito pojedinosti na oko, naći ćemo da se većina tih pojedinosti ne slažu.”33) Zasigurno su o uskocima najpre pevali oni koju su imali najneposredniji uvid pa i upliv u celokupan tok onovremenih zbivanja, zajedno sa njima četujući i slaveći ih. Ipak, situacija pri kojoj se o ovoj temi govori ili peva onda kada su ti događaji i sami sudeonici vremenski znatno udaljeni dovodi do toga da se o samoj stvari saznaje iz „druge ruke”, često nepotpuno i pogrešno. „Taki daleki ljudi”  – nastavlja Ostojić – „ono što im je nejasno i nepotpuno sami sebi objasne domišljanjem, te je prirodno da se njihovo pričanje o događaju ne slaže sa istinom.” Navodeći čitav niz primera u kojima sva očiglednost prisutnih anahronizama i anatopizama dobija određeni smisao u pogledu zaokrugljenosti značenja ukazuje na tako opravdane razloge zbog kojih do toga dolazi. Reč je o „pesničkim slikama”, gde su događaji samo sredstvo za ispoljavanje određene misli, odnosno osećanja. Udaljavanje od samih zbivanja, bilo to u pogledu mesta ili vremena, najčešće i jedno i drugo, neumitno utiče na sve intenzivnije zaboravljanje pojedinosti, te u tom slučaju „mašta i domišljanje popuni praznine”. Mešaju se ljudi, mesta, stvari same. Tako je narodna mašta kondenzovala sveukupnu predstavu o Stojanu Jankoviću u stihovni kalup, kojem se određene osobenosti koje ne nailaze na potvrdu u istoriji neminovno podvrgavaju.

„U vekovima ropstva slobodan život bio je moguć samo u uskočkim i hajdučkim družinama i u pesmi. Otuda je – kao zraci mađijskog sunca – prodirao u zemunice, u udžerice, u bedna staništa gladnih i neodevenih, u srca utučenih, u krv obespravljenih, i preobražavao robove u heroje. U tami robovanja raja je zamišljala i izmišljala svoje junake u sjajnom ruhu, pod blistavim oružjem, na besnim konjima, kao slobodne i pune ljude, i išla za tim svetlim uzorima – iz okršaja u okršaj, kroz oganj svakojakih muka, preko svojih i neprijateljskih leševa, padajući i opet se dižući – ka jednom jedinom i neizrecivo dragom i ogromnom cilju: životu slobodnih ljudi.”34)

Boško Suvajdžić ističe kako se u radu prvenstveno polazi od stanovišta da se između poezije i istorije o junacima i događajima 17. veka ne može staviti znak jednakosti, ali da je istorijska osnova posve izvesna. Svaka vrsta izučavanja ove teme zasniva se na istraživanju modaliteta fikcionalizacije činjenične građe, gde se posebno obraća pažnja na razmatranje relacija između arhivskih vesti, istorijske građe, kulturnoistorijskih predanja i epskih pesama o smrti kotarskih uskoka.

Literatura

Boško Desnica. „Ropstvo Jankovića Stojana”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 2, 2, 1922, Beograd.
Radosav Medenica.  „Muž na svadbi svoje žene (‘Ropstvo Jankovića Stojana’ i varijante) ”. Prilozi proučavanju narodne poezije, 1, 1, 1934, Beograd.
Boško Desnica, Istorija kotarskih uskoka, 1-2, Beograd, 1950-1951.
Boško Desnica, Stojan Janković i uskočka Dalmacija, Beograd, 1992.
Tomo Maretić, Naša narodna epika, Beograd, 1966.
Boško Suvajdžić, Epske pesme o hajducima i uskocima, Beograd, 2003.
Vojislav Đurić, Antologija narodnih junačkih pesama, Beograd, 1989.
Čedomilj Mijatović. „Uskoci i istorija uskoka”.  Matica, 11, 1865, Novi Sad.
Anđelko  Mijatović. „Neki poznatiji Senjani uznici”, u: Gradski muzej Senj i Senjsko muzejsko društvo (prir.), Senjski zbornik, Senj, 2003.
Tihomir Ostojić, Uskoci u junčkim narodnim pesmama, Novi Sad, 1911.

Autor: Stevan Jovićević

FUSNOTE:   [ + ]

1. Naime, radi se o nezaobilaznom nazivu za narod koji predvodi harambaša, odnosno kasnije serdar, a u čiji je izraz najvernije pronikao jedan od najzaslužnijih za istraživanje u ovom domenu, nastojeći da ga definiše prema onome kako su Mleci shvatali taj pojam. „Morlaci su dakle bili onaj hristjanski slavenski elemenat koji je sa Balkana došao u Dalmaciju sa turskim zavojevačem i tu se naselio kao stočar i obrađivač zemalja novih gospodara”. – Desnica, Odlomci iz istorije kotarskih uskoka, u: Stojan Janković i uskočka Dalmacija, Beograd, 1992, str. 19. U literaturi se često susreće i objašnjenje etimološkog značenja imena kao italijanizovanog naziva za Vlahe (seosko stanovništvo), kao i naziv „dalmatinski seljaci”.
2. Đurić, Antologija narodnih junačkih pesama, Beograd, 1989, str. 84-85.
3. Kao najznačajnije senjske uskoke Anđelko Mijatović izdvaja Ivana Vlatkovića („Senjanin Ivo”,  „Ivo Senković”) i Jurišu Margitića („Juriša Senjanin”, „Hajduk Juriša”) – Anđelko  Mijatović. „Neki poznatiji Senjani uznici”, u: Gradski muzej Senj i Senjsko muzejsko društvo (prir.), Senjski zbornik, Senj, 2003, str. 263–264. Svakako je vredan spomena i Tadija Petrović („Senjanin Tadija”).
4. Đurić, Antologija narodnih junačkih pesama, Beograd, 1989, str. 86-87.
5. Čedomilj Mijatović nudi razloge odabira Senja,  do tančina elaborirane – Čedomilj Mijatović. „Uskoci i istorija uskoka”.  Matica, 11, 1865, Novi Sad, str. 11.
6. Već na samom početku knjige Desnica ukazuje na značaj Zadra – Desnica, Istorija kotarskih uskoka 16461684, sv. I, str. 3. Bezmalo istom argumentacijom operiše i Tihomir Ostojić – V. Ostojić, Uskoci u junčkim narodnim pesmama, Novi Sad, 1911, str. 1561–57.
7. U ovom ratu se, između ostalih, znatno istakao i Janko Mitrović („Od Kotara Janko”), poznati otac još poznatijeg sina, ali reči o tome će tek biti.
8. Đurić, Antologija narodnih junačkih pesama, Beograd, 1989, str. 85.
9. Sreće se i podatak da je Stojan, pored dva brata, imao i sestru, dok T. Maretić ističe da je Janko Mitrović iza sebe ostavio četvoricu sinova. – Maretić, Naša narodna epika, Beograd, 1966, str.169. Podatak da je Stojan imao trojicu braće zatičemo i kod T. Ostojića – Ostojić, Uskoci u junačkim narodnim pesmama, Novi Sad, 1911, str. 162.
10. Kao nagradu za celokupan doprinos službi i zasluge u ratovanju, 13. marta 1670. godine mu je od strane „Štedrog Veća” Mletačke republike dodeljena titula viteza Sv. Marka, zlatna kolajna sa medaljom istoimenog sveca jevanđeliste i jedna dolama. Postao je „kavalier”. – Desnica, Ropstvo Janković Stojana, u: Stojan Janković i uskočka  Dalmacija, Beograd, 1992, str.157.
11. Desnica, Jedno pismo Matije Ilijanovića Stojanu Jankoviću, u: Stojan Janković i uskočka Dalmacija, Beograd, 1992, str. 164.
12. Desnica ističe Budin kao Stojanovo postojano mesto boravka sve do njegovog zarobljenja, 1666. g. – Navedeno delo, str. 167.
13. Razlog preciziranja lokaliteta naprosto je taj što postoji drugo mesto pod istim nazivom – Obrovac.
14. Desnica, Ropstvo Janković Stojana, u: Stojan Janković i uskočka  Dalmacija, Beograd, 1992, str. 156.
15. Videti – Radosav Medenica.  „Muž na svadbi svoje žene (‘Ropstvo Jankovića Stojana’ i   varijante) ”. Prilozi proučavanju narodne poezije, 1, 1, 1934, str. 37.
16. Naime, postoji usmeno predanje koje se vezuje za ugledne bosanske porodice Beširovića i Kulenovića, kao potomke Bešir-age i Kulen-age, sinove koje je Stojan izrodio sa sultanovom kćeri tokom boravka u Carigradu. – Navedeno delo, str. 38.
17. Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme III, br. 25 
18. Navedeno delo, br. 21
19. Napominje i to da je najstarija varijanta ove teme sadržana već u Erlangenskom rukopisu, br. 78.
20. Boško Desnica. „Ropstvo Jankovića Stojana”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 2, 2, 1922, Beograd, str. 1961–98.
21. Nažalost, ime pevača/kazivača pesme ostalo je nepoznato.
22. Medenica.  „Muž na svadbi svoje žene (‘Ropstvo Jankovića Stojana’ i   varijante) ”. Prilozi proučavanju narodne poezije, 1, 1, 1934, str. 36.
23. „Miljkovići su također bili jedna od glavarskih porodica” – Boško Desnica. „Ropstvo Jankovića Stojana”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 2, 2, 1922, Beograd, str. 199.
24. Zapovednik, jedno od zvanja plemenskih prvaka.
25. Desnica, Bračna tragedija Stojana Jankovića,  u: Stojan Janković i uskočka  Dalmacija, Beograd, 1992, str.166.
26. U pitanju je Islam Grčki, udaljen oko dvadeset kilometara od Zadra. Kula Jankovića, koju je upravo podigao Stojan tokom tamošnjeg boravka, predstavlja kompleks koji se sastoji od stambenih, gospodarskih i odbrambenih zgrada i predstavlja jedan od najupečatljivijih kulturnoistorijskih spomenika benkovačkog kraja.
27. Navedeno delo, str. 168–169.
28. Desnica, Istorija kotarskih uskoka 16841749, sv. II, str. 5, 104, 135, 145, 155. – Umrli su za očeva života.
29. Desnica, Bračna tragedija Stojana Jankovića,  u: Stojan Janković i uskočka  Dalmacija, Beograd, 1992, str.170.
30. R. Medenica navodi i jednu od varijanata koja obrađuje ovaj motiv kod nas, a gde povratnik iz tamnovanja takođe susreće oca u vinogradu. U pitanju je „Sin Starine Novaka”  – Radosav Medenica.  „Muž na svadbi svoje žene (‘Ropstvo Jankovića Stojana’ i varijante) ”. Prilozi proučavanju narodne poezije, 1, 1, 1934, Beograd, str. 40.
31. Boško Suvajdžić, Epske pesme o hajducima i uskocima, Beograd, 2003, str. 387.
32. Desnica, Smrt Stojana Jankovića i seoba ramskih franjevaca u Dalmaciju, u: Stojan Janković i uskočka Dalmacija, Beograd, 1992, str. 173–175.
33. Ostojić, Uskoci u junčkim narodnim pesmama, Novi Sad, 1911, str. 164.
34. Đurić, Antologija narodnih junačkih pesama, Beograd, 1989, str. 93.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *