Јанковић Стојан (однос историје и фикције)

Стеван Јовићевић је за овај рад добио награду Владан Недић, која се додељује за најбољи семинарски рад из области народне књижевности.

Увод

Ускоцима, једном од два вида отпора репресији Турака (поред хајдука), називају се они људи који након пада Босне (1463) и Херцеговине (1482) нису пристали на останак под турском влашћу, већ су пребегли у пограничне крајеве Аустрије и Млетачке републике, односно данашњу Хрватску. Првобитно, носили су назив пребези и сачињавали су посаду пограничних тврђава. Превасходно падом Клиса (1537), догађајем који несумњиво представља вододелницу у поимању разграничења ускочких упоришта и прво помпезно ступање храброшћу оружаних одметника на историјску сцену, означено је њихово пресељење у Сењ, где се нама познато име којим их данас ословљавамо још значајније усталило.

Као избеглице у граничним областима, неретко су и званично бивали у крајишничкој служби Млетачке републике и Аустрије у борби против Турака, те су могли да „ускачу” из једне државе у другу бавећи се кријумчарењем и пљачком, следствено чему се, пре свега, етимологија имена и конституисала као таква. Вечно приморани да у виду првенствено имају претензије доминантних велепоседника и њихове интересе спроводе у дело, често би долазило до међусобних трвења и више него оправдане индигнације морлачких1) предводника, који би покаткад увиђали „неодлучност” Млетака, чији би циљеви, себичношћу окарактерисани, долазили  до пунога изражаја. У периоду од краја XVI па све до прве трећине XVII века долази до врхунца у борбама, упризореног у виду Ускочког (Градишког) рата (1615–1617), у којем ускоци храбро војевају и успешно одолевају заједничким млетачко- аустријским снагама. С тим у вези, Војислав Ђурић, између осталог, напомиње и то да су неке појединости тога догађаја расветљене. „Миром у Мадриду (септембра 1617) обавезао се надвојвода Фердинанд да ће ускоке уклонити из Сења у унутрашњост, лађе им спалити, а у Сењ сместити немачку посаду. И доиста су ускоци били размештени у крајеве око Оточца и по Жумберку. Ту их је скоро нестало међу осталим становништвом.”2) Средина и крај XVII века обележени су у знаку активности котарских и приморских ускока, који су наставили дело сењских.3) Неизоставну окосницу целокупног световног збивања диљем далматинског приморја представљају два круцијална догађаја која су умногоме променила ондашњи ток ратних дешавања и заметнула нешто другачије односе међу двема зараћеним странама – Кандијски (Критски) рат (1645–1669) и  Морејски (1684–1699), у којима су Котарани узели виднога учешћа. Излажући подробан опис котарских сердара од стране Богумила Храбака, В. Ђурић указује и на то да се једина релевантна разлика ускока у односу на хајдуке огледала у томе што нису живели у шумама или код јатака  већ код својих кућа, заједно са породицама, где су прибегавали свакој врсти удруживања и склапања договора, и одакле су предузимали најразличитије походе на Турке.

„Носили су на глави високу шубару у облику чалме или, можда, и праву чалму. Изнад беле ланене кошуље облачио се прсник од две разнобојне тканине. У средини прсника, са предње стране, налазила су се два реда тока, сребрних и обично елипсастог облика. Између тока био је извезен крст. На прсник се облачило старо јапунџе или кабаница са широким оковратником и широким рукавима опшивених кожом. Ниже прсника широки кожни појас, ћемери, ханџари, кубуре и ножеви. А затим беневреке од домаћег сукна или штофа. На ногама опанци. – Оружје су одлагали само кад су одлазили у цркву, спавали на дому или се бријали. Иза појаса су увек претиле кубуре, наџак и ножеви. Многе кубуре и пушке имале су окове и везове од злата и сребра, у које је уметано драго камење, седеф и мерџани. С оружја, као и с капа и чибука, жене су преносиле вез на одела, покриваче и јастуке, или, обрнуто, ваљда зато да би их се мужеви стално сећали. Сабље су имале ‘мухур’, жиг с иницијалима мајстора-ковача или оног коме сабља припада, као и с ликом свеца-заштитника. Некад би на балчак ђорде изрезали око као амајлију против урока од злих очију; зенице тих очију понекад су биле драги каменови.”4)

Попут одабира Сења5) за прво значајније и конкретно упориште, ни подручје које Равни Котари заузимају у Приморју није се тек тако нашло као у сваком погледу најцелисходнији ареал за настањивање ускока са избијањем Кандијског рата. Уклештени између планине Велебит и мора нуде изразито повољан геостратешки положај, али оно што неоспорно представља најпрегнантнији разлог због којег је о ускоцима (нарочито котарским) остало забележено толико много управо је чињеница да је седиште генералног млетачког провидура, у управнополитичком  смислу, био Задар,6) чиме  је  њихово  изостајање из средишњег тока збивања било незамисливо.

На позив Млетачке републике, 1646.  године прешла је на њену територију прва група Влаха. Већ идуће, 1647. године прелазе и нове групе и убрзо учествују у одбрани Шибеника од босанског везира.7) Читавим низом окршаја са Турцима прожета је и 1648. година: код Удбине, код Рибника (где су погинули поп Шорић и Петар Смиљанић), на Зечеву (где је погинуо Вук Мандушић). Временски распон од 1653. године па све до краја Кандијског рата обухватио је многе жестоке борбе: код Книна, Гламоча, Удбине (где је, 1654, погинуо Илија Смиљанић, син Петра Смиљанића), Брибирског Потока. Жељни поновних сукоба са Турцима, неки од „неукротивих бунтовника”, међу којима се најпре издваја Илија Митровић, брат Стојана Јанковића, заметнули су непрекидне борбе у којима су учествовали готово сви котарски ускоци, нарушивши тако период мира који је владао од 1671. до 1683. године.8)

Период трајања Морејског рата неупитно је обележен силесијом консекутивних  догађаја  који  су  остали  најживописнији  у свести (не)посредних судеоника  ондашњих  дешавања  и најпрепознатљивији  у  сваком  истраживачком подухвату. Од  значајнијих  битака  издвајају  се: код Книна,  Гламоча,  Сиња,   Ливна, Дувна (где гине Стојан Јанковић, 1687. год.) и др.

Кула Јанковић Стојана

Стојан Јанковић

(Схватање личности Стојана Јанковића кроз поимање односа историјског и фикционалног у песми „Ропство Јанковић Стојана”)


Стојан Јанковић, најславнији од четворице9) синова већ поменутог котарског сердара Јанка Митровића, различито је именован у оновременим документима. Наиме, ословљавање патронимичним именима било је изразито актуелно, као и навођење завређених одликовања, те несумњиво најпознатијег котарског јунака у архивским списима  можемо често видети забележеног као: „harambassa Stoian Giancovich”, „carambassa Mitrovich”, „Stoian Mitrovich figliodi Gianco, sardarde Morlacchi”, „Stoiam Mitrovich sardar de Murlachi”. Касније, по добијању млетачке витешке титуле10), он је „cavalier Stogiam Mitrovich”, или чешће „kavalier Janco Stogian Mitrovich”. О чињеници да су вести о волшебним подвизима Стојана Јанковића премашивале границе Млетачке државе и проносиле се свуда сведочи Бошко Десница, излажући назив по којем је неустрашиви борац био запамћен у немачким земљама  – „derganzen Weltbekannte Ritter Janco.”11) „Стојан Митровић”, „Јанковић Стојан” или пак  „Кавалир Јанко” , само су неки од уобичајених и фреквентних назива по којима је остао упамћен и бележен код нас.

С обзиром на то да не постоји докуменат у којем је експлицитно потврђена година, а некмоли дан Стојановог рођења, до одређених појединости дошло се посредно, најпре имајући у виду потенцијалну старост младића коме се већ 1650. године додељује месечна плата за јунаштво („inetateneraesistente”), а коју Бошко Десница врло проницљиво увиђа као дораслост за оружје и за ту границу оквирно поставља 15. годину. Отуд кажемо да је рођен око 1635. године. Рођен је у Жегару, одакле је, јуна 1648. године, 70 жегарских породица под вођством Јанка, Стојановог оца, пребегло у Будин12), према Поседарју. Готово као дечак започео је војевање са Турцима, храбро и успешно борећи се уз оца, Илију Смиљанића и остале морлачке поглаваре. Низ успешних окршаја бележи све до смрти свога оца (Јанко Митровић гине фебруара 1659. године, од рана задобијених од Турака након борбе на реци Цетини), када бива проглашен за харамбашу. Већ тада имао је огромно ратничко искуство и тек око 24 године. Ипак, догађај који је по много чему завредео свеколику исцрпност проучавалаца народне књижевности при истраживању историјске подлоге једне од најлепших епских песама средњих времена збио се 1666. године, а допринос народној поезији којим је окарактерисан остаје немерљив. Почетком марта 1666. године – бележи Десница у преводу једне терминације тадашњег главног проведитора Далмације Катарина Корнара – Стојан креће у поход на турску територију заједно са још неколико харамбаша, у организацији већ познатог ускока Цвијана Шарића, шибенског вође. Борба се заметнула код Обровца (Сињског)13), где је велики број ускока, у близини Цетине, упао у турску заседу. Задарски ускоци из Равних Котара, предвођени харамбашама Стојаном Јанковићем и једним Миљковићем, упавши у заседу нису устукнули, већ су се одмах упустили у бој. Упркос горљивој срчаности коју су показали, бројнији противник је успео да их надвлада.

Задарски архивски списи истичу како су Миљковић и Јанковић  допали ропства и одведени у Цариград, где су задржани на султановом двору.14) Са јунацима на гласу, навелико познатим и хијерархијски најузвишенијим управитељима, уобичајено је поступање у устаљеном кључу – нуђење могућности потурчавања или би им у супротном одрубили главу. Детаљи Стојановог бекства остали су нерасветљени. Ипак, забележена је једна песма под називом „Ропство Јанковић Стојана”15), у којој он, потурчивши се, израђа пород16) са султановом кћери и на тај начин остаје у животу. Песма се сматра директном варијантом Вукове верзије истоимене песме.

Као што смо већ поменули, једну од најлепших и технички најуспелијих епских песама, како на композиционом тако и на унутрашњем плану, Вук бележи под називом „Ропство Јанковић Стојана”17), а уз песму „Женидба Стојана Јанковића”18) оставља неке врло значајне подробности које се односе на централног лика у оквиру тематског круга о котарским ускоцима, упућујући на историјски догађај очуван у песми. Као роб у Цариграду провео је четрнаест месеци, док песма истиче тамошњи боравак од девет година и седам месеци. Р. Меденица сматра да је мотив робовања, присутан у свим потоњим варијантама ове песме, нашим али и бугарским, арбанашким и руским, уз мање или веће модификације, у песме првобитно ушао са личночшћу Јанковић Стојана, а одатле даље пренесен.19)  Иако Десница прилаже неколике документе20) као сведоџбу Стојановог тамновања потенцирајући историјску основу песме, Меденица се залаже за то да се овде ипак ради и о присуству историјскога догађаја, али и засебног интернационалног мотива (муж на свадби своје жене) који особито истиче наводећи низ варијаната у којима је приметнија искључиво његова присутност, чиме указује на особитост песме као мотивске, односно схематичне.

Опречна позиција двају проучавалаца прилично јасно је уочљива и у погледу схватања старости песме, где Меденица побија Десничину претпоставку како је сасвим извесна могућност да је песма спевана непосредно по Стојановом бекству и поновном доласку у Котаре. Незамисливо и у бити неодрживо је тврдити да би тај догађај у зениту глорификације једног од најутицајнијих ускока био спеван у тону „баладе преливене финим и топлим лиризмом”, без обзира на даровитост певача.21) „Народни певач би” – тврди Меденица – „догађај разаткао у један од готових епских шаблона и као увод песма би имала бој, какво клицање виле, избављање бекством преко девојке која би украла кључеве или нешто слично. Ни Миљковићево име не би могло бити замењено.”22) Сматра да је песма настала касније, да је спевана не да опише робовање главних учесника, а као месно-временску компоненту наводи „суседне крајеве ускочког земљишта, у неком мирнијем периоду”.

Чињеница да витешка страна личности заробљеника као и целокупна мотивација пада у ропство бивају посве потиснути у страну видно упућује да је посреди нешто другачије постављање тежишта песме. У њено језгро смештен је унутрашњи план збивања радње, тј. сплет догађаја који очито проистичу из онога што главни јунак проживљава у себи, те на основу тога пратимо њихов редослед, у овом случају доводећи их у везу са историјском позадином саме ствари.

Следећа ставка која представља дискрепанцију између тврдњи архивских списа са једне, и стихова песме са друге стране, свакако је идентитет Стојановог саборца, уз којег се задесио пред султановим дворем. „Заробише Смиљанић-Илију | Заробише Јанковић-Стојана ” – каже се у песми, док историјски подаци указују да је реч о једном Миљковићу.23) Илија Смиљанић погинуо је 1654. године на планини Вучјак, при повратку из једног похода на Лику и Крбаву, идући заједно са Јанком Митровићем, те би стога уметање Илије у дешавања током 1666. године представљало својеврсни анахронизам. Овај поступак Десница тумачи као замену идентитета у корист „народу милије личности Илије Смиљанића”, указујући на тако честе „симпатије” и „неправде” народне песме.

Имајући у виду да је у тренутку поробљења (поменуте, 1666. године) сердар24) Стојан имао нешто више од тридесет година, Десница закључује да је посве логично претпоставити да је тада већ био ожењен, и то свакако не тек недељу дана – како се у песми казује. Разматрајући нацрт за једну драму задарског полиграфа Ферари-Купилија, у једном од докумената које је писац прикупио као грађу на коју се у изради дела ослања (главни лик требало је да буде управо Стојан Јанковић) он проналази забелешку задарског летописца Теодора Риналдија, која истиче један трагичан догађај из живота најзначајнијег ускочког сердара – „На 10. јуна 1676. у Рајској улици, кавалир Јанко уби своју жену, коју је затекао гдје гријеши са једним својим другом и реченога рани метком из кубуре и речени успје да умакне а жена остаде мртва од три ударца сабље: правда му ништа не учини; би ријешен.”25)

Наизглед олако схваћена и сумњи оправдано подвргнута пресумпција прерашће у аподиктички закључак управо Десничиним изношењем двају података: догађаја који се одигравају непосредно пре и после наведеног датума исте године и веровања које је у породици Деде-Јанковић очувано традицијски се преносивши.

Од 1672. године Стојан са својом породицом започиње живот у Задру, након што је, при разграничењу, место26) у којем му је удељен знатан комплекс земље припао Турцима. Матице православне цркве Св. Илије у Задру бележе врло значајне датуме који се тичу породице Стојана Јанковића. Сазнајемо да се његова жена звала Винка27) (или Вука) и да су имали сина Ђурђа и кћер Анастасију. Спомињући и сина Николу, који је као пуковник пешачког одреда погинуо у Леванту 1687. године, Десница изводи закључак како је он морао бити рођен пре него се Стојан настанио у Задру јер, родивши се 1672. године или касније, не би могао да буде пуковник. Дакле, у тренутку када се збила трагедија, Стојан је са Винком имао три детета.

Брак са Антонијом Реци (Antonia Rezzi), Гркињом католичке вероисповести, забележен је 16. августа 1676. године, само два месеца након датума који спомиње Риналди о трагичном случају у породици Јанковић. Подаци о смрти са именима његове деце из другог брака чувају се у Парохијском архиву цркве Св. Стошије у Задру.28)

Највероватније настојећи да очувају углед куће па самим тим и своје преткиње Винке, породично веровање очувано је у нешто другачијој верзији – „Стојанов кум (име му нису спомињале) имао је да путује у Млетке и дошао к Стојановој кући да се опрости од кума. Како Стојан није у том часу био при кући, он се задржао у разговору са кумом и на поласку је запитао треба ли јој шта из Млетака. Она га је замолила да јој купи један пар млетачких папуча и подигла мало сукњу да му покаже какву обућу жели. У том је часу наљегао Стојан, видио ту сцену и у наступу љубоморе распорио жену ханџарем.”29)

У епској песми Стојанова љуба Јела приказана је у устаљеном кључу релативно стабилног модела карактеризације жене која верно чека свог мужа, што је у односу на реалије донекле амбивалентно. Као што смо истакли, ради се о одисејском, интернационалном мотиву – повратак мужа на дан свадбе своје жене. Моменат затицања мајке која јадикује за својим сином где се јунак-повратник (у нашем случају Стојан Јанковић) лажно представља / прерушава врло је постојан на балканском терену при дотицању овог мотива, а извор му је у Одисеји, с тим што је тамо посреди личност оца.30) Исти је случај и са удадбом сестре као видом компензације за труд сватова. Период јунаковог боравка ван домовине најчешће је окарактерисан специфичним, стајаћим бројем проведених година у ропству (6, 9 или 12), а мотив тамновања може бити замењен мотивом одласка на војну. За бугарске песме овога типа карактеристичан је мотив давања ките цвећа, која почиње да вене у тренутку када се жена преудаје и на тај начин се радња динамизује повратком јунака. Као два основна типа препознавања јунака издвајају се: алегоријско певање о гнезду и ластавици и препознавање по бурми.31)

О смрти Стојана Јанковића (23. август, 1687. године) највише сазнајемо из писма упућеног Млетачком сенату које је иза себе оставио Антонио Зено, заповедник коњице у бици на Дувањскоме пољу, непосредно после самога окршаја.32) Не желећи да устукне пред изненадним налетом Турака и не могавши да поднесе кукавичлук већине саучесника који су већ отпочели повлачење, сердар Јанко замеће бој са многобројнијим непријатељем уз свега шаку сабораца око себе. Погођен је пушчаним метком од стране Наџаковић Муја из Прусца и ударцем сабље преко леђа. Сазнајемо и то како су му другови, када је издахнуо, извадили утробу и закопали је на том месту у пољу. Живот је изгубио у потпуности у складу са начином на који га је одувек и проживљавао – као велики ратник.

Однос историје и поезије

Народне песме о ускоцима неупитно имају историјску основу. Међутим, то никако не значи да све оно на шта у њима наилазимо представља одраз стварних оновремених дешавања. Како је то Т. Остојић забележио – „Поређење онога што историја казује о ускоцима и четницима с оним што се чита у овим песмама пре би нас могло довести до сумње у историјску основу ускочких песама јер, узимајући нарочито појединости на око, наћи ћемо да се већина тих појединости не слажу.”33) Засигурно су о ускоцима најпре певали они коју су имали најнепосреднији увид па и уплив у целокупан ток оновремених збивања, заједно са њима четујући и славећи их. Ипак, ситуација при којој се о овој теми говори или пева онда када су ти догађаји и сами судеоници временски знатно удаљени доводи до тога да се о самој ствари сазнаје из „друге руке”, често непотпуно и погрешно. „Таки далеки људи”  – наставља Остојић – „оно што им је нејасно и непотпуно сами себи објасне домишљањем, те је природно да се њихово причање о догађају не слаже са истином.” Наводећи читав низ примера у којима сва очигледност присутних анахронизама и анатопизама добија одређени смисао у погледу заокругљености значења указује на тако оправдане разлоге због којих до тога долази. Реч је о „песничким сликама”, где су догађаји само средство за испољавање одређене мисли, односно осећања. Удаљавање од самих збивања, било то у погледу места или времена, најчешће и једно и друго, неумитно утиче на све интензивније заборављање појединости, те у том случају „машта и домишљање попуни празнине”. Мешају се људи, места, ствари саме. Тако је народна машта кондензовала свеукупну представу о Стојану Јанковићу у стиховни калуп, којем се одређене особености које не наилазе на потврду у историји неминовно подвргавају.

„У вековима ропства слободан живот био је могућ само у ускочким и хајдучким дружинама и у песми. Отуда је – као зраци мађијског сунца – продирао у земунице, у уџерице, у бедна станишта гладних и неодевених, у срца утучених, у крв обесправљених, и преображавао робове у хероје. У тами робовања раја је замишљала и измишљала своје јунаке у сјајном руху, под блиставим оружјем, на бесним коњима, као слободне и пуне људе, и ишла за тим светлим узорима – из окршаја у окршај, кроз огањ свакојаких мука, преко својих и непријатељских лешева, падајући и опет се дижући – ка једном једином и неизрециво драгом и огромном циљу: животу слободних људи.”34)

Бошко Сувајџић истиче како се у раду првенствено полази од становишта да се између поезије и историје о јунацима и догађајима 17. века не може ставити знак једнакости, али да је историјска основа посве извесна. Свака врста изучавања ове теме заснива се на истраживању модалитета фикционализације чињеничне грађе, где се посебно обраћа пажња на разматрање релација између архивских вести, историјске грађе, културноисторијских предања и епских песама о смрти котарских ускока.

Литература

Бошко Десница. „Ропство Јанковића Стојана”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2, 2, 1922, Београд.
Радосав Меденица.  „Муж на свадби своје жене (‘Ропство Јанковића Стојана’ и варијанте) ”. Прилози проучавању народне поезије, 1, 1, 1934, Београд.
Бошко Десница, Историја котарских ускока, 1-2, Београд, 1950-1951.
Бошко Десница, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Београд, 1992.
Томо Маретић, Наша народна епика, Београд, 1966.
Бошко Сувајџић, Епске песме о хајдуцима и ускоцима, Београд, 2003.
Војислав Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд, 1989.
Чедомиљ Мијатовић. „Ускоци и историја ускока”.  Матица, 11, 1865, Нови Сад.
Анђелко  Мијатовић. „Неки познатији Сењани узници”, у: Градски музеј Сењ и Сењско музејско друштво (прир.), Сењски зборник, Сењ, 2003.
Тихомир Остојић, Ускоци у јунчким народним песмама, Нови Сад, 1911.

Аутор: Стеван Јовићевић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Наиме, ради се о незаобилазном називу за народ који предводи харамбаша, односно касније сердар, а у чији је израз најверније проникао један од најзаслужнијих за истраживање у овом домену, настојећи да га дефинише према ономе како су Млеци схватали тај појам. „Морлаци су дакле били онај христјански славенски елеменат који је са Балкана дошао у Далмацију са турским завојевачем и ту се населио као сточар и обрађивач земаља нових господара”. – Десница, Одломци из историје котарских ускока, у: Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Београд, 1992, стр. 19. У литератури се често сусреће и објашњење етимолошког значења имена као италијанизованог назива за Влахе (сеоско становништво), као и назив „далматински сељаци”.
2. Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд, 1989, стр. 84-85.
3. Као најзначајније сењске ускоке Анђелко Мијатовић издваја Ивана Влатковића („Сењанин Иво”,  „Иво Сенковић”) и Јуришу Маргитића („Јуриша Сењанин”, „Хајдук Јуриша”) – Анђелко  Мијатовић. „Неки познатији Сењани узници”, у: Градски музеј Сењ и Сењско музејско друштво (прир.), Сењски зборник, Сењ, 2003, стр. 263–264. Свакако је вредан спомена и Тадија Петровић („Сењанин Тадија”).
4. Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд, 1989, стр. 86-87.
5. Чедомиљ Мијатовић нуди разлоге одабира Сења,  до танчина елабориране – Чедомиљ Мијатовић. „Ускоци и историја ускока”.  Матица, 11, 1865, Нови Сад, стр. 11.
6. Већ на самом почетку књиге Десница указује на значај Задра – Десница, Историја котарских ускока 16461684, св. I, стр. 3. Безмало истом аргументацијом оперише и Тихомир Остојић – В. Остојић, Ускоци у јунчким народним песмама, Нови Сад, 1911, стр. 1561–57.
7. У овом рату се, између осталих, знатно истакао и Јанко Митровић („Од Котара Јанко”), познати отац још познатијег сина, али речи о томе ће тек бити.
8. Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд, 1989, стр. 85.
9. Среће се и податак да је Стојан, поред два брата, имао и сестру, док Т. Маретић истиче да је Јанко Митровић иза себе оставио четворицу синова. – Маретић, Наша народна епика, Београд, 1966, стр.169. Податак да је Стојан имао тројицу браће затичемо и код Т. Остојића – Остојић, Ускоци у јуначким народним песмама, Нови Сад, 1911, стр. 162.
10. Као награду за целокупан допринос служби и заслуге у ратовању, 13. марта 1670. године му је од стране „Штедрог Већа” Млетачке републике додељена титула витеза Св. Марка, златна колајна са медаљом истоименог свеца јеванђелисте и једна долама. Постао је „kavalier”. – Десница, Ропство Јанковић Стојана, у: Стојан Јанковић и ускочка  Далмација, Београд, 1992, стр.157.
11. Десница, Једно писмо Матије Илијановића Стојану Јанковићу, у: Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Београд, 1992, стр. 164.
12. Десница истиче Будин као Стојаново постојано место боравка све до његовог заробљења, 1666. г. – Наведено дело, стр. 167.
13. Разлог прецизирања локалитета напросто је тај што постоји друго место под истим називом – Обровац.
14. Десница, Ропство Јанковић Стојана, у: Стојан Јанковић и ускочка  Далмација, Београд, 1992, стр. 156.
15. Видети – Радосав Меденица.  „Муж на свадби своје жене (‘Ропство Јанковића Стојана’ и   варијанте) ”. Прилози проучавању народне поезије, 1, 1, 1934, стр. 37.
16. Наиме, постоји усмено предање које се везује за угледне босанске породице Бешировића и Куленовића, као потомке Бешир-аге и Кулен-аге, синове које је Стојан изродио са султановом кћери током боравка у Цариграду. – Наведено дело, стр. 38.
17. Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме III, бр. 25 
18. Наведено дело, бр. 21
19. Напомиње и то да је најстарија варијанта ове теме садржана већ у Ерлангенском рукопису, бр. 78.
20. Бошко Десница. „Ропство Јанковића Стојана”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2, 2, 1922, Београд, стр. 1961–98.
21. Нажалост, име певача/казивача песме остало је непознато.
22. Меденица.  „Муж на свадби своје жене (‘Ропство Јанковића Стојана’ и   варијанте) ”. Прилози проучавању народне поезије, 1, 1, 1934, стр. 36.
23. „Миљковићи су такођер били једна од главарских породица” – Бошко Десница. „Ропство Јанковића Стојана”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 2, 2, 1922, Београд, стр. 199.
24. Заповедник, једно од звања племенских првака.
25. Десница, Брачна трагедија Стојана Јанковића,  у: Стојан Јанковић и ускочка  Далмација, Београд, 1992, стр.166.
26. У питању је Ислам Грчки, удаљен око двадесет километара од Задра. Кула Јанковића, коју је управо подигао Стојан током тамошњег боравка, представља комплекс који се састоји од стамбених, господарских и одбрамбених зграда и представља један од најупечатљивијих културноисторијских споменика бенковачког краја.
27. Наведено дело, стр. 168–169.
28. Десница, Историја котарских ускока 16841749, св. II, стр. 5, 104, 135, 145, 155. – Умрли су за очева живота.
29. Десница, Брачна трагедија Стојана Јанковића,  у: Стојан Јанковић и ускочка  Далмација, Београд, 1992, стр.170.
30. Р. Меденица наводи и једну од варијаната која обрађује овај мотив код нас, а где повратник из тамновања такође сусреће оца у винограду. У питању је „Син Старине Новака”  – Радосав Меденица.  „Муж на свадби своје жене (‘Ропство Јанковића Стојана’ и варијанте) ”. Прилози проучавању народне поезије, 1, 1, 1934, Београд, стр. 40.
31. Бошко Сувајџић, Епске песме о хајдуцима и ускоцима, Београд, 2003, стр. 387.
32. Десница, Смрт Стојана Јанковића и сеоба рамских фрањеваца у Далмацију, у: Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Београд, 1992, стр. 173–175.
33. Остојић, Ускоци у јунчким народним песмама, Нови Сад, 1911, стр. 164.
34. Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд, 1989, стр. 93.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *