Ja sam bio vešanje ili perceptivni “Kosmos” Vitolda Gombroviča

Želiš li da znaš ko si? Ne pitaj. Delaj. Akcija te određuje i ustaljuje. Iz svog delanja doznaješ, ali moraš da delaš kao „ja“, kao jedinka, jer su samo tvoje potrebe, sklonosti, strasti i konačnosti ono što je sigurno. Jedino takva akcija je direktna; istinsko izvlačenje sopstva iz haosa samostvaranjem. A ostalo – zar nije to samo recitovanje, ispunjavanje šablona, starudija i kič?1)

Upravo je i takva jedna specifična najpre spoznajna, a potom i stvaralačka delatnost obezbedila poljskom autoru Vitoldu Gombroviču posebno mesto među velikanima moderne svetske književnosti. Ovaj poznati prozni pisac, dramaturg i esejista iz međuratnog perioda rodio se 4. avgusta 1904. godine u poljskom mestu Malošiće, a preminuo je u Vensu na Azurnoj obali 25. jula 1969. godine. Studirao je pravo na Varšavskom univerzitetu, a kasnije i filozofiju i ekonomiju u Parizu. Pisanjem je počeo da se bavi 20-ih godina, objavivši najpre Uspomene iz puberteta (1933), zbirku humorističkih pripovedaka u maniru tzv. niskog stila, potpuno nejasnu tadašnjoj kritici. Četiri godine kasnije objavljen je njegov prvi roman Ferdidurke u kojem se bavi temama koje će kasnije upečatljivo produbljivati – problemi mladosti i nezrelosti, zatim svojevrsne maske koje pojedinac prisvaja prilikom interakcije sa drugima, a konačno  i presije društva i kulture – konkretno poljske, plemićke, katoličke i provincijalne. Čini se da je već ovo delo, susrevši se sa oštrim reakcijama kritike, podelilo Gombrovičeve čitaoce na dva tabora: one koji mu se dive i poštuju, te nasuprot njima oni koji ga mrze. Među poštovaocima  našao se i znameniti pisac Bruno Šulc: Davno smo zaboravili u našoj književnosti fenomene toliko šokantne i eruptivne kakve uočavamo u romanu Vitolda Gombroviča „Ferdidurke“. Tu se suočavamo sa neobičnom manifestacijom pripovednog talenta koja donosi i novu i nesvakidašnju formu i metodu jednog dela, te jedno fundamentalno otkriće: aneksija novog polja duhovnih fenomena, ničija zemlja na kojoj oživljavaju samo neodgovorna šala, kazna i besmislica. – piše Šulc u svojoj recenziji.2) Iste godine, oprobao se i u pisanju drame, napisavši Ivonu, kneginju od Burgundije (1938), još jednu grotesku u kojoj tematizuje običaje i formu, međutim, delo nije doživelo veće reakcije javnosti. No, književna delatnost mu biva prekinuta izbijanjem Drugog svetskog rata, te njegovom emigracijom u Argentinu u kojoj će ostati sve do 1963. godine. Zbog nemogućnosti da se vrati, rat prevashodno provodi u Buenos Ajresu, gde se i povezuje sa zajednicom poljskih emigranata u kojoj se neće baš najbolje snaći i živeće na ivici egzistencije praktično do kraja života. 1951. godine započinje saradnju sa emigrantskim mesečnikom Kultura koji je izlazio u Parizu, a od 1953. u njemu redovno objavljuje svoj Dnevnik, kome je posvećen do kraja života. Tematika tog Dnevnika je različita; od najtrivijalnijih tema iz svakodnevnog života, pa sve do ozbiljnih polemika sa marksizmom, egzistencijalizmom i katolicizmom, da bi kasnije sve članke objedinio u knjigu pod istim nazivom. Te godine izdaje i dramu Venčanje kao i satirični roman Transatlantik. Napisan u emigraciji, on počiva na šekspirovskim temeljima dok se u njemu po prvi put progovara o temi homoseksualnosti, te se delo kao takvo može svrstati i u satiru, grotesku, igru, ali i traktat i apsurd. Međunarodnu popularnost dostiže tek šezdesetih godina, kada piše roman Pornografija, delo posve intrigantnog naziva. U njemu se erotskim prizorima, neočekivanim obrtima i devijantnim scenama tematizuje okupirana Poljska, odnosno duboka pokvarenost čoveka uzrokovana neposrednim iščekivanjem i opasnošću rata. 1965. godine izdaje roman Kosmos kao i Operetu, grotesku o istoriji i revolucijama XX veka koju mnogi smatraju upravo njegovim najboljim delom.3)

Sam Gobrovič i po liku i po delu pripada grupi posve jedinstvenih pisaca u istoriji svetske književnosti; njegova specifična filozofija, osobena snaga i konstrukt jezika na temeljima poljske tradicije tvore jednu novu, univerzalnu stvarnost. Ona je samoj sebi svrha, vreme i prostor. Beskonačno se rastače i iznova stvara. Njena nužnost donosi sveukupnost i svenegaciju. Nulta tačka pojmova, sadržaja i principa je vrhunsko ostvarenje univerzuma, Ideja Univerzuma; Kosmos, kao i njegove sadržajne čestice.

Vitold Gobrovič, Berlin, 1964. Izvor: www.wojciechkarpinski.com

No, pokušaj tumačenja i razumevanja forme u modernoj književnosti svakako  ne predstavlja novinu – njegove niti sežu duboko kroz istoriju evropske filozofske i književne misli. Koreni u ispitivanju Totaliteta, kao svojevrsnog mnoštva, preteče Forme, te uzroka njegovog formiranja i spoznaje nekakvog zajedničkog kao osnove može se očitovati najpre u filozofiji miletske škole, kao prve filozofske škole koja je na drugačiji način od ranije prisutnog mitološkog, pokušala da objasni spoljašnji svet i da traži njen osnovni uzrok i princip. Na pitanje šta je osnov svog mnoštva njeni predstavnici odgovaraju da je to neosporno materija, ali izražena na različite načine. Tales shvata tu materiju kao vodu, Anaksimen kao vazduh, a spekulativno je najdalje otišao Anaksimandar, koji je materiju shvatio uopšteno, kao nešto beskonačno i neizmerno. Iz te beskonačnosti lakše može nastati sve ostalo dijalektičkim procesom, te na taj način postojanje nikada ne prestaje. Važno je još napomenuti da sva trojica smatraju da je materija oživljena i kao takva u stalnom kretanju. Takođe, u celom tom sistemu važan je i položaj čoveka, jer se on izvodi iz materijalnog sveta, te sebe shvata kao nešto drugo unutar te celine – on je u odnosu na kosmos samostalno biće, ali je i deo totaliteta. Shvatanje miletske filozofske škole, doduše u nešto drugačijem obliku, razviće i Pitagorina škola, a kasnije i principi Heraklitove dijalektike donose sličan obrazac. Naime, osnov njegove filozofije je postojanje jedinstva u mnoštvu, tačnije sve mnoštveno ima u sebi zajedničke činjenice da se nalazi u stalnom toku i razvoju – jedno se razvija u drugo, u sebi nosi klice svoje suprotnosti, postaje svoje drugo, te taj proces nikada ne prestaje, jer je supstancija, koja je nosilac svega, u stalnoj promeni. Konkretno, sve prolazi kroz taj razvoj, stalno postaje, nikada ne prestaje i samo taj tok važi kao apsolut; svekoliko formiranje mnoštva na osnovu jedinstvene materije koja je shvaćena kao vatra. Ona zbog svoje ambivalentne prirode najbolje predočava kretanje suprotnosti, odnosno stalni prelazak u nešto drugo čime se upravo i omogućava raznoliko mnoštvo objektivno postojećeg, te potpuna dinamičnost ukupnog procesa. Konačno, celokupan taj proces nije rezultat zbrke i haosa, jer se u tom slučaju ništa ne bi moglo objektivno spoznati, nego je taj razvoj zasnovan na logosu, tj. na samoj zakonitosti kosmosa. Prema Heraklitu kosmičko kretanje nije haotično, već se odvija po nekom poretku i skladnosti, te se ta zakonitost može označiti kao umna, jer odgovara težnjama reda i skladnog postojanja. Dakle, logos je ovde shvaćen kao objektivni zakon svega i on se ne može spoznati ako čovek ostaje kod svakodnevnih pojedinačnosti; nephodno je poći dalje od pojedinačnog i tražiti nešto opšte, što će biti zajedničko i drugim pojedinačnostima. Kako bi se logos uopšte spoznao potrebno je proučavati prirodu, konkretnije, polaziti od čulno – spoznajnog i prelaziti na racionalno, dok će u suprotnom biti otežana svaka spoznaja.4) Problematiku mnoštva i bitka pokušao je i da analizira Ksenofan, koji smatra da je Bitak suma svega postojećeg i on kao celina može biti samo jedan; dakle, Sve – Jedno je ono što je Bitak i on je kao takav savršen, večan i nepromenljiv.5) Konačno, među tzv. filozofima prirode, odnosno kvalitativnog atomizma, izdvaja se i shvatanje Empedokla, osnivača Teorije elemenata. On uzima kao osnov više principa koji su kvalitativno određeni i smatra da su četiri elementa: vatra, voda, vazduh i zemlja – sve proizveli svojim mešanjem. Sami elementi u svom prapočetku ne egzistiraju sami za svaki za sebe i odvojeno, nego svi u jednoj smesi, sferi, dok se proces razdvajanja tog jednog i postepenog formiranja mnoštva odvija usled dejstva dve prirodne sile: ljubavi i mržnje.6) No, među navedenim filozofima svakako se ističu učenja Leukipa i Demokrita, predstavnika prvog materijalističkog filozofskog sistema – atomizma. Raniji bitak ovde je označen kao bezbrojno mnoštvo atoma, koji su nepromenljivi i određeni samo kvantitativno. Dalje, svi atomi su po svom sastavu materijalni, a razlikuju se samo gemetrijskim svojstvima – oblikom i veličinom. Postojanje atoma kao bitka nije dovoljno, jer nešto mora postojati samo kad se kreće, a za kretanje je potreban prazan prostor, koji takođe postoji i u ontološkom smislu predstavlja nebitak. Pozitivnost i negativnost, odnosno bitak i nebitak čine jedinstvo svakog mogućeg postojanja. Takođe, atomi se međusobno razlikuju po obliku, redu i položaju, te se nalaze u večnom kretanju. Samim tim, sve što uopšte može egzistirati pojavljuje se tek spajanjem raznih atoma u prostoru kada se pojavljuje kao objektivno mnoštvo postojećeg i tek kao takvo ono biva pristupačno našim čulima. Dalje, svaka stvar nastala spajanjem atoma deluje kao objekat na subjekat, tačnije, delovanjem na subjekat objekat ispoljava razna svoja svojstva, koja subjekat doživljava na različit način. Time ta svojstva imaju objektivnog nosioca, a ne egzistiraju po sebi. To objektivno pojavno čovek može spoznati čulima, što nikako ne predstavlja spoznaju same suštine stvari, za razliku od razumske spoznaje, koja je prava – jer ona shvata ono gde čula prestaju.7)

Vitold Gombrovič, foto: B. Paczowski; izvor: www.wojciechkarpinski.com

Upravo takva jedna pojava specifičnog Prostora i svojevrsnih čestica unutar njega, prisutna je u gotovo svim Gombrovičevim delima, a svoju kulminaciju u tematizaciji i gotovo karakterizaciju čini se da dostiže upravo u poslednjem romanu. Roman Kosmos počeo je da piše u Argentini, da bi ga završio u Berlinu, a kao i sva njegova dela 1965. godine objavio ga je Književni institut u Parizu. Radnja romana, naizgled potpuno trivijalna, svakodnevna, smeštena je u poljski grad Zakopane u vreme godišnjih odmora, negde u međuratnim godinama. Glavni junak, ujedno i narator je student Vitold koji u grad dolazi kako bi se odmorio od porodice i pripremio za ispite, da bi mu se ubrzo pridružio školski drug Fuks. Ubrzo nalaze pansion porodice Vojtis u koji se smeštaju i koji postaje prvi dinamički centar sveopštih aktivnosti, okupljajući i diferencirajući pritom pojedinačne karaktere i upečatljive predmete pojmovnog sveta.

O samom romanu, te njegovim principima i sadržaju progovorio je i sam autor u knjizi Razgovori sa Gombrovičem Dominika de Rua: … Neskladnost? Izveštačenost? To govore oni koji nisu opazili da „Kosmos“ nije običan roman, koji priča neki priču – recimo – o tragičnoj ljubavi. Taj roman je o samom stvaranju priče, o stvaranju stvarnosti, o  tome kako se ona nespretno, loše rađa iz naših asocijacija… kako takvo formiranje nije trebalo da izazove nesuglasice, otpore, neistine, s obzirom na to da nespretna konstrukcija svakog časa uleće u haos. „Kosmos“ je roman koji te samostvara tokom pisanja.8)

Naime, iz izveštaja običnog studenta o dogodovštinama u pansionu Vojtisovih suptilno se ponire u jedan drugi svet asocijacija, neobičnu egzistenciju iza kulisa običnog postojanja. Na prvi pogled čitaoci svedoče sasvim svakodnevnom životu jedne poljske porodice: gospodina Leona Vojtisa, gospođe Vojtis, njihove ćerke Lene, njenog verenika Ludvika, te nećake gospođe Vojtis, Katasje, koja radi kao kućepaziteljka i služavka. Na pozornici se odvijaju uobičajeni dani, razgovori, izleti, ali i jedna suptilna, donekle zagonetna erotska priča o usnama dveju žena koje u naratoru pokreću niz asocijacija, te postavši njegova opsesija otvaraju mu prolaz u maglovitu i nejasnu novostvarnost. Udruživši se sa drugim, naizgled običnim momentima pojavnog, pripovedač ponire sve više u Nepoznato uz sve težu mogućnost da mu se odupre.

„Kosmos“ je za mene bio crn, pre svega crn, poput crnog razlivenog vodenog toka punog virova, inhibicija, poplavljenih terena, poput crne vode koja je nosila hiljade otpadaka, a u nju je zagledan čovek – zagledan u nju, a ona ga je ščepala – dok je pokušavao da je odgonetne, shvati, poveže u nekakvu celinu... Crnilo, užas i noć. Noć ispunjena neobuzdanom strašću, iskvarenom ljubavlju. Bog bi ga znao sve čim... smatram da će užas „Kosmosa“ biti odgonetnut, ali ne brzo.9)

Shodno tome, romaneskno tkivo postepeno uvlači čitaoca koji i sam postaje deo zagonetke. No, problematika odgonetanja kao da se zloslutno nadvija nad sveukupna dešavanja, sebično krijući tajnu suštine svetova do samoga kraja, pa i posle njega suptilno ostaje kao zapitanost. Čini se da će ipak biti odgonetnut samo jedan od njih beskonačno mnogo, ali opet nedovoljno da bi bio opisan i konkretizovan, jer se upravo i jezik kao svojevrsni zagonetni karakter opire spoznaji. On je istovremeno i „ja“ i „on“, reč i rečenica, asindet i polisindet, istovremeno nameće bavljenje Formom kao i borbu sa Njom. Međutim, stalna zapitanost ostaje, jer sadržaj nije jedan; u romanesknoj celini hronološki se nižu manje sadržajne jedinice predočene kroz trivijalne predmete svakodnevice koji se postepeno u vidu opsesija glavnih junaka izdvajaju kao dominantni motivi: u žbunu obešen vrabac, posle njega i štapić na kanapu, pa mačak, zatim strelice, senke, usne, te običan momenat zajedničkog obedovanja uvlači naratora u jednu apsurdnu, ali istovremeno koherentnu celinu, svojevrsnu harmoniju besmisla. Upečatljivo sazdana od niza čestica povezanih motivom vešanja, ona čitaocu otvara i glavnu temu romana: percepcija sveta, odnosno odnos pojedinca prema stvarnosti, prema čovekovom i uopšte beskrajnom Kosmosu.

Vitold Gombrovič, foto: B. Paczowski; izvor: www.wojciechkarpinski.com

No, Vitoldova i donekle Fuksova neobična okupacija stvarnošću i njenim sadržajnim aktovima kao doživljenim fenomenima ne predstavlja novost kako u stvaralaštvu Gombroviča tako i u filozofskoj tradiciji. Na prelazu u XX vek izdvaja se nemački mislilac Edmund Huserl koji  svojim sistemom fenomenologije otkriva i imanentnu i transcedentnu stranu čoveku dostupne stvarnosti. Njegova teza „ka stvarima samim“ iako je izazvala dosta nesporazuma, jasno pokazuje kako se dolazi do filozofskog pojma stvari odnosno biti. Dakle, bit i nije ništa drugo nego „stvarni sadržaj“ nekakvog predmeta koji spoznajemo, odnosno, šire posmatrajući, radi se o otkrivanju izvornog i neposrednog  ljudskog  znanja  o  svemu  postojećem,  koje  pritom  uklanja  sve  dostignute „rezultate“ kao i naivne, te predrasudama opterećene poglede na celokupnu stvarnost. Nađeni pogledi su, prema tome, zamračeni istorijsko – tradicionalnim interpretacijama, pa tako zamagljuju istinski doživljaj. Na taj način je i pokaušaj fenomenologije ujedno i pokušaj jednog novog zasnivanja sveukupne praktično filozofsko – sociološke misli, misli koja počiva istovremeno na osnovama svega postojećeg i na počecima svog našeg znanja. Ona je u isti mah otkrivanje istine o znanju i otkrivanje istine o bitku. Takvom fenomenološkom redukcijom Huserl želi da kritičku, ali i spoznanu misao oslobodi svih prividnih problema i svede je na prirodno, izvorno i posve čisto iskustvo. 10) No, da bi se uopšte došlo do sveopšte redukcije sveta, neophodno je prizvati tu šumu simbola i značenja, prividno potisnutu i stranu čoveku, te zakoračiti u njenu dubinu i pratiti prisutna kretanja i deformisanosti, a pritom odolevati opasnosti od prezasićenja. Bio  sam spreman na sve. Ali, ne na čajnik. Treba shvatiti šta je kap koja prevršuje meru. Šta je „prevršuje“? Postoji nešto poput prekomernosti stvarnosti, njena nepodnošljiva nabreklost. Posle toliko predmeta koje ne bih mogao da nabrojim, igala, žabaca, vrabaca, štapića, ruda, čeličnih pera za pisanje, kore, kartona, itd. itd. dimnjak, čep, brazgotina, oluk, ruka, kuglice, itd. itd grudvice, mreža, žica, krevet, kamenčići, čačkalica, pile, čirevi, zalivi, ostrva, igla i tako dalje i tako dalje i tako dalje, dok ti ne pozli, do prezasićenosti, sada i taj čajnik, s neba pa u rebra, čardak ni na nebu ni na zemlji, posebno, gratis, kao luksuz haosa, sjaj haosa. Dosta. U grlu mi se steglo. Ne mogu da progutam. Bespomoćan  sam. Već je  dosta. Natrag.  Kući.11) Postepeno se mreža znakova, čini se, usled njenog nerazumevanja, zloslutno steže oko glavnog junaka, nadirući svojom višestrukošću i mnogoznačjem iz čistog haosa duboko u njegovo biće. Ne dopuštajući mu tako da se usredsredi na bilo šta, te da konačno složi svoju priču ili barem da pronikne u njen osnovni ton, on nastoji da je poništi, da negira činioce njene materije. Da ih uništi.

Mačak. Zbog čega sam zadavio njenog mačka?12)

Mačak, zadavljeni mačak – obešeni!13)

Rita i Vitold Gombrovič, izvor: www.wojciechkarpinski.com

Nagomilanost, vrtlog i zbrka, ričuća oluja materije ne dopuštaju naratoru ni da upije nove utiske otvorenog prostora, te prizore promičućeg pejzaža koji posmatra kroz prozor kola dok putuje u planine. Kletva da mimo volje dešifruje i čita elemente mrtve prirode u potrazi za novim kombinacijama i sveopštom odgonetkom, ne jenjava, već ga nagoni da digne glavu i posmatra oblake. Smeša i haos pansiona, zamenjen pometnjom i nedokučivošću visina kao takvi pronašli su svoje obličje u ptici. Pojavila se nebeska ptica – najviša i nepomična – sup, jastreb, orao? Ne, to nije bio vrabac, međutim, to što nije bio vrabac, samim tim što nije bio vrabac, ipak je bio ne-vrabac, a budući ne- vrabac, malčice je bio vrabac…14) Očaran prizorom božanske ptice pripovedač opet biva uvučen u azur i pridodat Celokupnosti. U nastojanju da shvati čemu teži on je iznova oživeo i uzleteo iznad svega, jer je tako uzvišen uspeo u sebi da poveže vrapca sa vešanjem i nasluti rađanje, formiranje embriona nekakve Celine. U toj celini činom vešanja mačka on je podigao most koji povezuje prividno sebe i Sve. Umetnošću raščlanjivanja i mikroskopiranja on je uspeo da uspostavi vezu i da se uključi u grupu vrabaca, štapića i obešenih mačaka. Dok je ptica ideji vešanja davala dominantno obeležje, on je bio vešanje. Ovakvo poimanje Sveukupnog suptilno ostvaruje asocijativnu vezu sa filozofijom Platonovog idealizma i njegovog pojma ideje. Naime, prema sistemu objektivnog idealizma pravu realnost i objektivnost predstavljaju ideje, a materijalni svet je sekundaran, tek izveden iz tih ideja. Konkretno, te ideje nisu ništa drugo nego hipostazirani generički pojmovi, koji su uzrok svega pojmovnog, ali nikada neće postići savršenstvo svog uzora, jer bi se na taj način izjednačio uzrok sa possledicom, primarno sa sekundarnim, osnovno, odnosno suštinsko sa pojmovnim. Dalje, Platon predmetom svog istraživanja i znanja nije smatrao materijalne objekte, nego samo čiste apstraktne pojmove (ideje), a da bi se obuhvatila raznolika stvarnost mora postojati mnoštvo ideja, jer se sa jednim, bez mnoštva uzora, ne bi mogao objasniti svet. Konačno, predmet Platonove dijalektike nije spoljašnji promenljivi svet, jer je pun protivrečnosti, a dijalektika ima posla samo sa opštim pojmovnim odredbama. Dakle, ideje, kao Platonov pokušaj da savlada dualizam između ideja i spoljašnjeg prostora, su apsolutni cilj i njihovo područje bi trebalo jasno da se izdvoji između dva sveta: pojmovnog sveta i sveta ideja, odnosno pojavnog sveta i misaonog područja.15) S tim u vezi, a takođe i kao svojevrsna antiteza tradicionalnoj filozofiji, najviše doživljaju pozitivizma, valja spomenuti i nemačkog filozofa, psihologa i sociologa Vilhelma Diltaja. On, naime, izlaže misao da iskustvo nikada nije dato celovito, potpuno i čisto već je ono redukovano na određeni način. Upravo zato on i nastoji da spoji jasnoću imanencije sa sveobuhvatnošću i širinom univerzuma, te se kreće od nekakve univerzalne postojanosti do ljudske životne stvarnosti. No, upravo na osnovu analize spoznajnoteorijskih sistema razmatranja, te duševnosti kao odlike onoga što je čovekovo, on izgrađuje svojevrsnu tipologiju životnih pogleda, prema kojoj razlikuje tri tipa, međutim, s osvrtom na navedenu filozofsku tradiciju, izdvaja se jedan od njih: objektivni idealizam. Taj tip se, prema Diltaju, izgrađuje na apriornoj pretpostavci da svet ima svoj unutrašnji smisao, svoje vrednosno značenje, a da se stvarnost naprosto očituje kao izraz te njegove imanentne smislene unutrašnjosti. Sveukupno zbivanje kosmosa nije ništa drugo nego odvijanje tog unutrašnjeg, vrednosnog logosa, koji kao svest ili nesvesno tu stvarnost smisleno kreira i pokreće. 16) Vešanje me je gledalo sa mnogo strana, postojale su i druge kombinacije u vezi s tim… često nespretne…17)

Konačno, navedenoj filozofsko – saznajnoj, odnosno perceptivnoj dimenziji romana prethodi i svojevrsna detektivska, praktično parodija toga žanra, predočena kroz istragu narativa o vešanju. Ona započinje još pre ulaska u sam pansion pronalaženjem obešenog vrapca u žbunju, a zatim se umesto predviđenog odmora opsesivno nastavlja, progoneći junake koji u svima vide sumnju; prateći strelice na plafonu narator pronalazi štapić koji visi na kanapu u otvoru na zidu, da bi zatim doživeo svojevrsnu kulminaciju u surovoj smrti Leninog voljenog mačka, a tim činom deluje kao da se ugasila sveopšta uzavrelost Forme. Naprotiv, usnula Sila pokrenula se iznova na izletu gde odlaze zajedno sa porodicom kako bi se opustili, čime se praktično formira nova lokalna dinamika. No, narator je ovoga puta sam u slutnji i predosećanju da će se formirati još jedno žarište, praktično kontinuum svojevoljnosti, stvaralačke furioznosti, kaprica, silovitosti i beskonačnosti. Prisustvo Forme nastavlja da pritiska i tvori neprestanu slutnju, koja će u svojoj konačnosti odvesti naratora na poslednje zgarište čime se ostvaruje poslednji pokušaj rekonstrukcije sveta. No, konačni ishod postupka je nepoznat, jedino što ostaje kao moguće je rekonstrukcija reakcije najobičnijeg čoveka pred destruktivnim raspadom sveta na elemente, te njegov strah i očajanje, odnosno on sam postaje zarobljen u tom procesu i postaje samo njegovo središte. U slabosti i nemogućnosti da se suoči, individuum odlazi, ostavljajući prividnu načetost nove strukture, dok ga u suštini odlikuje gotovo bolna slabost i nesposobnost da trajno napusti pećinu i utone u sferu viših pojmova.

Tako sam i ja, Vitold, čini se, uspeo da, provlačeći se kroz čestice Forme, sagledam njenu sveukupnost i svedelovanje, te ostvarim sebe u Njenoj suštini. Iako sam predočen da budem zauvek daleko od Ideje, ipak sam, pre nego što sam se vratio kući u Varšavu, spoznao –

ja sam vrabac,
ja sam štapić,
ja sam mačak i, konačno, ja sam Ludvik.
Ja sam bio vešanje.

LITERATURA:

  1. Gombrovič, Vitold, Kosmos, Prometej, Novi Sad,
  2. Bošnjak, Branko, Grčka filozofija, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb,
  3. Filipović, Vladimir, Novija filozofija zapada, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1983.
  4. https://culture.pl/pl/tworca/witold-gombrowicz pristupljeno 02.2019.

Autorka: Ana Sekulić 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Culture.pl; Gombrowicz, Witold, Dziennik 1957 – 1961 (prev. autorke)
2. culture.pl (prev. autorke
3. Jedan od njih je i poznati poljski književni teoretičar i kritičar Jan Blonjski. (prim. autorke)
4. Bošnjak, Branko, Grčka filozofija, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1983, str. 40 – 5
5. Isto, str. 48 – 49
6. Isto, str. 55 – 56.
7. Isto, str. 65 – 67.
8. Dominique de Roux, Rozmowy z Gombrowiczem, Instytut Literacki, Paryż, 1969, str. 123 – 130.
9. Isto, Gombrovič, Vitold, Kosmos, Prometej, Novi Sad, 2017, str. 202.
10. Isto, str. 147 – 155.
11. Gombrovič, Vitold, Kosmos, Prometej, Novi Sad, 2017, str. 74 – 75.
12. Isto, str. 98.
13. Isto, str. 130.
14. Isto, str. 113.
15. Isto, str. 100 – 104.
16. Filipović, Vladimir, Novija filozofija zapada, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1983, str. 135 – 143.
17. Gombrovič, Vitold, Kosmos, Prometej, Novi Sad, 2017, str.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *