Ја сам Акико: Необични свет лесковачког маштара

Књижевност за децу – шта то беше?

Стефан Тићми: ЈА САМ АКИКО, Лагуна, едиција Гнездо, Београд 2018

Ове године је за најбољу дечју књигу на конкурсу „Политикиног забавника“ проглашена књига „Ја сам Акико“, роман о девојчици која не воли границе. Роман је написао Стефан Тићми (Митић). Он је рођен 1992. године у Лесковцу, дипломирао је на Факултету спорта и физичког васпитања и ово је његова друга књига. На овогодишњем четрдесетом конкурсу је оцењивано 47 књига. У интервјуу за „Политикин забавник“ Стефан каже да сматра да је писање племенита вештина. Каже да је „Акико некаква врста књижевне мусаке: ред меса, ред радости, ред туге, ред утопије, ред лепршавости, ред воћа. Од свега помало“. Направио је један необичан свет и населио га необичним личностима.

Акико је, иначе, јапанско име (може да буде и презиме). Статистичари кажу да је то најчешће име у земљи излазећег сунца. Углавном је женско, иако може да буде и мушко име. Може се раздвојити на две речи „аки“ што значи „чисто, кристално, светло“, и „ко“ што значи „дете“. Но, самој речи могла би се приписати и још нека значења: активна, весела, стваралачка, темпераментна и слично.

„Акико“ свакако није обична књига.

Деца не воле границе, ограничења свих врста. Не воле ни затворене просторе. Не прихватају да машта није стварна. Тешко се мире са ограничењима која им поставља искуство одраслих. А дечја машта нема границе. Она је онолико стварна колико је богата. Они који то схвате и коју сачувају нешто дечјег у себи способни су да напишу књиге које ће бити блиске деци.

Тако се у граду паприке и роштиља родио роман о једној девојчици која воли речи и не воли бројеве. Роман почиње тачком и завршава се без тачке. Ту тачку треба додирнути да би писац и читалац добили бар ту додирну тачку. Но, у овој књизи их има знатно више.

Акико живи у кући у којој су слике без рамова, слободне да одшетају.

Ово је мудра књига. Многи судови које изриче Акико о родитељској љубави, унутрашњем свету, изокренутој стварности, о пријатељству, величини, убијању времена – било би добро да на сличан начин схвате и одрасли.

Акико има своје дрво које се зове Баобаб. То чудно дрво из Африке и Аустралије уселило се у овај роман. А дрво нема само необично име, и само је необично. Нема годове као остала дрвета. И некако је наопако, као да је корен према небу. Ипак, поживи хиљаде године и нико не зна колико је старо. Та девојчица чије руке миришу на напуштене плантаже, а кожа на стару хартију, поверава том необичном дрвету своје невоље и своје радости, јер је то дрво њен пријатељ. Она не воли хербаријуме, јер су хербаријуми гробља биљака.

Ово је песнички надахнута књига. Акико о многим стварима из света одраслих говори као истински песник. Када она каже да у њој негде дубоко расту ужад, да она може да буде сидро, њене песме се изражавају нијансама сиве, коса јој мирише на јато галебова, а јутро личи на замрзнуто воће. Песнички речено, без сумње.

Акико има тату који је много воли. Ноћ за Акико почиње када је тата пољуби за лаку ноћ. Њен тата поправља собни бицикл који сања да добије точкове као прави бицикл. Баобаб се пита како се зове собни бицикл када се изнесе у двориште. Акико зна да је љубав бескрајно тражење топлине.

Акико не воли границе.

Акико је другачија. Она упали свећу у себи, светли изнутра.

Ова књига је бајковита. Како да не буде ако се јутро изнесе на сунце, ако девојчица учи од цвећа како сама да процвета, ту је прича како се ножним прстима стиже до татиног образа. Бајковита је и топлина татиних речи, као да су се грејале у рерни. Зар није бајковито учити како да се створи питома садашњост, како једно огромно дрво као баобаб, уз то старо хиљаде година, може да удише неспокој једне девојчице

Једнога дана Акико је упознала дечака који зе звао Марсел. Он је личио на војника у кожи детета, а био је помало изгубљен у простору. Марсело види свет издељен на много земаља, а сваку од тих земаља он назива Крајност. Желео би да путује из крајности у крајност.

Акико је за Марсела Бескрајност, то јест бес + крајност.

Сада се књига и о Акико претвара у књигу о Марселу. Или можда о обоје.

Тако изгледа прича о књизи „Ја сам Акико“. Истовремено је то прича за децу, али и прича о деци, прича за одрасле. Неопходна нам је. Као ваздух, храна, као љубав. Потребна нам је, јер овакве књиге нас враћају у доба невиности, када нисмо размишљали о радном времену, маржама, профиту, транспорту, доставама, зарадама, порезима… Враћају нас у време када нам је живот био једноставнији, решења простија, када нам се свет није чинио да је тако немилосрадан, окренут профиту и заради, заробљен у табелама, статистикама, формалним љубазностима и намештеним осмесима.

Стефан Тићми; извор: onamagazin.com

Сетимо се шта смо волели и какви смо били као деца. Ова садашња генерација деце зна више од нас, али се ипак не разликује толико. И ова генерација воли књиге у којима је више дијалога, него дугачких описа. И она воли књига у којима се стално смењују неке активности, искре врцају из сваког разговора, а ништа није обично, свакодневно и досадно. Зато и овој генерацији пријају Том Сојер и Хак Фин када истражују рукавце Мисисипија, и ова генерација би хтела да буде петнаестогодишњи капетан, да доживи причу о Белој гриви, да се дружи са Пипи Дугом Чарапом, да хајдукује са Григоријем Пецикозом. Зато и Хари Потер има толико љубитеља, иако се овде одраста и учи да се лети током једног Јасминкиног лета, клинце заносе Петровићеве загонетне приче и знају да уживају у тако мирним доживљајима Агија и Еме. Јер, децу је увек привлачило нешто што није баш уобичајено и обично, где се стварност претвара у машту, а машта постаје стварност, где се побеђују страх и срамежљивост, где деца показују да су мали људи (често „већи“, врлији и паметнији од одраслих).

Књижевност за децу није неки „нижи“ облик књижевности. Напротив, она има извесне захтеве који су туђи многим писцима за велике. Осим тога она не трпи никакве директне поуке, туђа јој је распричаност без догађаја, захтева драматичност и живахност. Књиге могу да буду веселе или тужне, јер деца итекако добро схватају да живот није зашећерена водица. Зато у овој књизи Баобаб мудро саветује Акико: „Научи да живиш једноставно, или једноставно – живи. Нема друге.“

Тако и ова књига – живи. Није обична. За њу кажемо да је књига за децу, а онда схватимо да је она истовремено књига о деци – за одрасле, да добро утиче на нас. А добро утиче и на децу, јер је читају. Доживела је већ четврто издање. Подсети нас да у ово време интернета, паметних телефона, нападне телевизије и дајџестованих издања – да формирамо читалачки укус нових генерација, да створимо нову читалачку публику. Из те ће се публике формирати и нови аутори који ће умети да одговоре захтевима времена. Јер, полако Ршум, Коларов, Мика Антић, Града Стојковић постају класика која се пита како задовољити нову генерацију и сачувати Гутенбергову галаксију.

Аутор: Димитрије Јаничић 

Насловна фотографија: cdcstudio

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *