Izvijanje i navijanje

Za fudbal je odavno poznato da poseduje sopstvenu filozofiju kojoj duguje planetarnu popularnost, ali da li je tako i sa činom navijanja ili je on samo propratna aktivnost najvažnije sporedne stvari na svet? Reditelji prenosa ovogodišnjeg mundijala u Rusiji često su prikazivali kadrove navijačkih livreja, lepih devojaka na tribinama i uplakanih navijača.

Ima tu nešto.

U verskom smislu, navijanje je đavolja rabota. Američki komentatori često umeju da kažu nakon tačdauna ili gola: There’s pandemonium in the stands! Reč koju je skovao Džon Milton u Izgubljenom raju danas je sinonim za opštu radost, ali njena grčka etimologija otkriva izvorno zlokobno značenje: skup svih demona, odnosno pakao. Rim je zapravo prvi uveo masovno navijanje u koloseumima i na hipodromima i time stvorio preteču savremene industrije masovne zabave. Od grčkog pozorišta je pozajmljen koncept katarze koji je utopljen u krv gladijatora i kao takav ponuđen razmaženom rimskom plebsu. Arene su postala mesta gde su rimski građani mogli da okuse krv koju su njihovi sugrađani legionari svakodnevno kušali na granicima Carstva. Odlazak u koloseum bio je adheziv koji je krvlju držao na okupu čitavu imperiju i povezivao sve njene građane jače od putne mreže.

Savremena kakofonija desetina hiljada ljudi zaista odiše nebogougodnošću, ali iz ugla pojedinca, sam čin odlaska na utakmicu nije zao. Leptirići u stomaku pred početak utakmice omiljenog tima, radost nakon postignutog pogotka i negodovanje nakon primljenog, u najgoru ruku mogu biti naivni, ali nikako zloslutni. Štaviše, oni kao u antici mogu delovati katarzično ukoliko se zadrže na individualnom nivou. Nažalost, kolektivno navijanje je formalizovano i politizovano do te mere da više ne služi pojedincu, pa čak ni grupi, već interesima koji nemaju veze sa razlogom dolaska na tribinu. Pogledajte samo vođu navijača koji je leđima okrenut sportskoj svetkovini ili velike šetalice koje zaklanjaju pogled na teren.

Kada uočimo ljude koji na tribini tokom ta dva ili tri sata imaju preča posla od posmatranja meča, shvatamo da se navijanje pretvorilo u društvenu patologiju. Koren bolesti koja se manifestuje praznim tribinama leži u pervertiranju očekivanja od posmatranja spektakla. Naime, pretpostavka je da se na terenu dešava borba između dva ili više protivnika u kojoj gledalac bira stranu i bodri svog miljenika. Zvuči jednostavno, ali čak i ovako prosto načelo moguće je izvrnuti naopačke.

Današnji navijači hladno prelaze preko kategorije borbe i grozničavo poput kladioničara priznaju samo pobedu i poraz. Dok je rimskom gledaocu bilo sporedno ko će izgubiti, a ko sačuvati glavu na ramenima, današnji gledalac bi verovatno trampio svih devedeset minuta sedenja ukoliko bi mogao pre početka da sazna konačan rezultat. Katarza biva proterana sa tribina, a pobeda je jedini imperativ, pa ukoliko voljeni klub gubi sa 0:3 u 75. minutu onda se rezigninirano napušta stadion.

U srpskom fudbalu odličan primer ovakvog navijanja jesu FK Crvena Zvezda i FK Partizan. Nije sporno što su ovo dva najveća domaća kluba koja decenijama unazad dominiraju nacionalnim takmičenjima, niti je upitna njihova milionska baza fanova širom sveta, a bogami ni navijačke grupe oformljene u mestima van Beograda. Interesantan je odgovor, primera radi, jednoga Novosađanima na pitanje zašto ne navija za FK Vojvodina, već, recimo, za Crvenu Zvezdu: „Gde da navijam za mrtvu Vošu“. Naravno, forme odgovora su nebrojane, ali suština je ista: ne navijam za klub koji je iz mog mesta jer je on slab, nikada ništa neće osvojiti i nikada se neću radovati ukoliko njih budem bodrio. Kao što smo već istakli, kada je pobeda imperativ, onda se ona bezglavo goni poput heroina, od poraza se zazire, dok za sportsku borbu nema mesta u toj jednačini.

Naravno, sve se ovo dešava na podsvesnom nivou i deo je mnogo složenijeg psihološkog mehanizma kojim čovek želi da obezbedi sebi opstanak time što će biti egzistencijalni pobednik, a ne gubitnik. Ovakva navijačka patologija buja usled odustva borbe kao jedine merodavne životne i sportske kategorije. Rimljaninu koji se nije borio gladijatori su bili zamena za sopstvenu pustoš, a pobeda i poraz sekundarni element, dok današnja publika nesvesna svoje zablude slavi tuđe pobede. Time sportski kolektivi kojima po hronotopu pripadaju ostaju uskraćeni za mogućnost da prirede spektakl i njihove tribine kopne, dok fudbal igra samo par prividnih pobednika.

Umesto što iz mase izvijamo vrat da vidimo travnjak na stadionu „JNA“, možda nije zgoreg da navijamo za svoj klub, makar on bio „Orlovac“ iz Mrčajevaca. Začudili bismo se koliko pobeda on zapravo može da naniže.

Autor: Stefan Pajović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *