Историја и Тарас Буљба

За историју често кажу да је учитељица живота. Та констатацијa је тачна јер се кроз вријеме историја често понавља, па је боље познавати догађаје из прошлости да бисмо лакше схватили садашњост, а можда, на неки начин, и предвидјели будућност. Историја је друштвена и хуманистичка наука, која се бави проучавањем људске прошлости. Њен задатак  јесте да на основу поузданих доказа, до којих се долази проучавањем историјских извора, тачно опише и објасни развој људског друштва у прошлости. Историјски подаци су тачно утврђени, прецизно изражени у бројкама и датумима. Историја се преплиће са другим наукама, јер су историјске теме и догађаји многима интересантни и инспиративни. Једна од наука која је повезана са историјом јесте и књижевност. Постоје бројна књижевна дјела написана са историјском подлогом. Али не можемо таква дјела узети „здраво за готово“ тј. догађаје који су у њима описани посматрати као стварне историјске догађаје. Понекад писци своју инспирацију проналазе у историји, па поједине историјске догађаје узимају као основу својих дјела. У историјским романима је занимљиво то што сваки писац одређено доба које описује, доживљава друкчије. Историјски роман је широк појам што се тиче тематике и стила. Својом тематиком надовезује се на значајне историјске личности или догађаје. Међутим, историјски роман није класично историографско дјело јер писац слободно интерпретира историјску грађу и даје јој нове појединости. Историјски роман истовремено може бити и друштвени, психолошки, породични или политички роман.

Руски писац Николај Васиљевич Гогољ је у оквиру књиге Вечери у Миргороду, то је књига о Украјини, објавио двије приче о прошлости Тарас Буљба и Виј, и двије из садашњости Како су се завадили Иван Иванович и Иван Никифоривич и Старовремеске спахије. Кроз Мирогород, Тарас Буљба је требало да покаже све оно што су некадашњи руско-украјински преци били, какви су били и какви би могли да буду њихови потомци. Херојска прошлост супротстављена је ружној данашњици двају Ивана и старовременских спахија.

Велики руски писац, зачетник руског реализма, али и велики узор многим свјетским и српским писцима Николај Васиљевич Гогољ својим маестралним дјелом  Тарас Буљба, пружио нам је роман, који се чита у једном даху. Тарас Буљба је кратак историјски роман, чију радњу није могуће повезати са конкретним историјским догађајима. Први пут је штампан 1835. године, а друго, прерађено, издање објављено је 1842. године. Тема романа везана је за историју Запорошких козака. Козаци су настали као заједнице слободних војника-коњаника. Појавили су се у XV вијеку у степама јужне Русије као одбрана од упада азијских номада. Чинили су их руски сељани, а највише козака живјело је у областима око ријека Урал, Дон и Дњепар. По регионима у којима су живјели добијали су имена. Главно боравиште Запорошких козака зове се Сеч или Сеча, што означава засјеку, ров или неко друго слично утврђење. Ова Сеча настала је у вријеме пољског краља Сигисмунда I. Да би их боље заштитио од турских и татарских најезди, краљ Сигисмунд I преселио их је више Дњепарских прагова, поклонивши им за насељавање велику територију. У почетку, до подјеле на козачке пукове, Сеча је била мјесто на коме су се сви који су хтели да покажу своју храброст у ратовању, састајали, бирали свог вођу и договарали се о походима. Њихови предводници су се звали атамани. Сеча је мјесто окружено простим земљаним ровом јер тај народ не очекује заштиту утврђених градова, него своје храбрости.

Козаци су се прославили управо романом Тарас Буљба. Главни јунак је Тарас Буљба, стари козак, који са својим синовима Андријом и Остапом, полази у борбу против пољског племства, а у одбрану Православља. Ово је, можда, у формалном смислу и најједноставнија Гогољева књига, а Гогољ је велики писац у сваком свом остварењу. У роману се могу издвојити два основна елемента: пишчев изузетан приповједачки дар и слика бесмисла мржње на примјеру два велика словенска народа. Када браћа зарате између себе, то је најболнији рат, можемо цитирати Јанка Веселиновића, који на једном мјесту у свом Хајдук Станку каже: Ко ти је ископао око? чује се одговор Брат Бошњак. А зато је тако дубоко. Такав рат се водио и на нашим просторима, брат против брата, баш као и имеђу Малоруса или Украјинаца и Пољака. Па и данас смо свједоци времена у коме се историја на неки начин понавља, Украјина је и у скорашњем времену мјесто на коме се прољевала крв. Зато је Тарас Буљба велика прича, прича која се може пронаћи и у српској историји, може се препознати и у савременом добу, послије више од 170 година када је написана, ова Гогољева прича и даље живи.

Јунаци Гогољевог романа Тарас Буљба припадају прохујалим временима. Осим тога, они припадају једном другом словенском народу, народу Украјине, која се тада званично звала Малорусија. Тадашња Малорусија је за руске образоване кругове била непознати егзотични сељачки крај. Николај Васиљевич Гогољ унио је својим дјелом украјинске мотиве у руску литературу. Живот народа у Украјини или Малорусији кроз историју, био је сличан животу нашег српског народа, нарочито, по готово непрестаној борби за слободу са разним непријатељима.

У доба које описује Гогољ, а то је XV, XVI и XVII у Украјини су живјели козаци, који су представљали њене неустрашиве борце за слободу. Њих су углавном сачињавали сељани, који су одбјегли од својих господара, спахија не могавши више да трпе њихову самовољу и насиље. У Тарасу Буљби Гогољ је насликао не само читав низ храбрих запорошких јунака, него се трудио да у најидеалнијем виду прикаже Запорошку Сечу, слободну козачку републику, слободну земљу слободних људи. У суровим условима јавили су се снажни карактери, храбри и слободоумни, способни и спремни на смрт за слободу и отаџбину. Вијек у којем живе је суров, дивљи и груб, и људи су сурови и дивљи, али племенити и часни, јер су то људи које не спутава никаква хијерархија власти, сталежа или богатства. У тој утопијској мушкој републици нема светаца, бијесно се у њој пије, игра, лудује, али се поштује самодисциплина и другарство. Због отаџбине, козаци су гајили другарство сродство по души, а не по крви,  Тарас сматра да нема светијих веза од другарства. Стари козачки мудрац овако се обраћа „пановима браћи“: Први дуг и прва част козака је да чува другарство. Откад живим на свијету, нисам чуо панови браћо, да је козак негдје напустио или продао свога друга. Слободној козачкој републици супротстављено је пољско племићко друштво. Гогољ одаје признање храбрости и јунаштву појединих пољских витезова, али зато сваком приликом истиче зле стране пољског витештва, њихову страст и оданост новцу, богатству, њихов однос према раскоши и звањима, њихову неједнакост и зависност једних према другима. Опис раскошних пољских витезова Гогољ приказује овако: Сви поврвеше на бедем, и пред козацима се појави жива слика, све један од другога лепши, стојали су на бедему. На једнима су се сијале као сунце капе од меди окићене белим као лабуд перјем. На другима беху лаке шубарице, ружичасте и плаве, с накривљеним врховима; кафтани са устуреним рукавима, везени златом и просто ишарани гајтаном. У оних беху сабље и оружје у скупоцену накиту, које су панови скупо плаћали. И много беше сваког другог накита. (Гогољ 1966: 89).

На том плану дешава се романтична историја Тараса Буљбе и његових синова. Роман почиње повратком кући Тарасових синова, старијег Остапа и млађег Андрије послије завршеног школовања. Млади синови се одмах послије завршеног школовања укључују у сурови и груби козачки живот. Њихов отац, одлучан и непопустљив, жели да они буду попут њега и осталих козака међу које их он уводи. Ништа не помажу сузе јадне мајке, која би највише жељела, да њена дјеца што дуже остану уз њу. Буљба је био страшно тврдоглав, то је био један од оних карактера који су могли изнићи само у мучном XV вијеку у полудивљем куту Европе, кад су сву јужну првобитну Русију, коју беху оставили њени кнежеви, опустошиле и до земље спалиле неодољиве најезде монголских грабљиваца… Био је сав створен за ратнички немир и одликовао се грубом чврстином своје нарави. (Гогољ 1966: 22). Тарас не признаје никакву њежност и мажење Ваше је мажење, каже он синовима, равно поље и добар коњ, а сабља вам је мати! Запорожје и Запорошка Сеча, слободна козачка земља, свијет у коме су владали само козачки обичаји и закони, по Тарасовом мишљењу су једини извор потребних животних знања. Ту се пружа права прилика да се очврсне и припреми за будућа тешка искушења. Тамо је наука, права наука! Тамо је за вас школа! тим ријечима храбри Тарас своје синове, који су тек изашли из школских клупа, пред полазак у Запорожје, праву животну школу. Уживао је при помисли да ће се његова два сина појавити на Сечи, тада ће он поносно рећи Погледајте какве сам вам момке довео!

Запорожје открива Тарасовим синовима један потпуно нови свијет, који као да их у први мах збуњује својим необичним изгледом и разноликошћу. Али они се брзо укључују и сасвим утапају у бучни козачки свијет. Козаци живе у очекивању новог ратног похода. Тарасови синови прекидају са дотадашњим начином живота, скупа узвикују Збогом и детињство и игре, и све, и све! Али не трају увијек ведри и мирни дани у козачкој Сечи. Зачас се навуку тамни, злослутни облаци преко њеног плавог неба и тада козаци почињу брзо да се спремају у поход на непријатеља, који не мирује. Нарочито су биле значајне борбе против пољских племића, које су прерастале у прави народни устанак Украјинаца за ослобођење од туђинске власти и јарма. Зачас се указала прилика младим Тарасовим синовима да покажу све оно чему их је научио живот у Запорожју, да испоље колико заиста вриједе.  Козаци су опколили град Дубно, народ, иза зидина, је остао без хране. И Остап и Андрија показали су се као храбри ратници.

Међутим, једне ноћи, док су сви козаци пијани спавали, дешава се нешто, што ће преокренути Андријин живот у потпуности. Слушкиња непријатеља, Татарка,  долази тихо до њега и саопштава му да једна лијепа Пољакиња, која га је препознала посматрајући са зидина опкољеног града, умире од глади. Ту дјевојку, Андрија је видио још у школским данима и већ тада осјетио љубав. Дјевојка му је поручила да донесе мало хљеба, не њој, већ њеној мајци, јер је не може гледати како скапава од глади. Андрија се одмах сјетио младе Пољакиње и кренуо са слушкињом, носећи у рукама хљебове. Тарас се пренуо из сна и видио жену са Андријом, тада му је рекао: С тобом је жена! Ао, док ли устанем, испребијаћу ти сва ребра! Нећеш ти добро проћи са женама! Заиста онога тренутка када Андрија закорачи иза зидина града,  када му се пред лицем укаже дјевојка из снова, коју је много пута замишљао и о њој маштао, тада за Андрију наступа нови живот. Он се одриче свега, што је до тада волио и за шта је живио, одриче се оца, брата, отаџбине и постаје роб љубави. Али га зато сустиже казна и то од руке рођеног оца, који не налази милости ни према свом сину, ако је он издајник своје отаџбине. Са једне стране љубав према отаџбини, а са друге љубав према рођеном сину, у таквој се ситуацији нашао Тарас, побиједила је Тарасова љубав према отаџбини. Тарасу, свакако, није било лако да смрћу казни Андрију за тешки преступ, убија га говорећи Ја сам те родио ја ћу те и убити! (Гогољ 1966: 119). Мада је у Андрији све умрло онога тренутка када је препознао очево лице, освијестио се, био је поражен.

Гледајући непомично синовљево тијело, Тарас горко размиљша о његовој жалосној судбини И шта му је недостајало да буде добар козак, пита се он у тим тешким тренуцима, настављајући у себи  И висок стасом и црњоманаст, и лице као у племића и рука му бејаше чврста у боју! Да, све је то могло да буде друкчије, мислио је Тарас жалећи горко што му вољени син Пропаде срамно, као подло псето! Старији син Остап показао се као добар ратник и атаман, који по свом искуству и вјештини не заостаје у борбама за старијим војсковођама. Мада се храбро борио, пао је у ропство и бива одведен у Варшаву на погубљење. У име козачког другарства Тарасов друг Товкач, мада и сам стар и слаб, поднио је страховите напоре и није дозволио да Тарас рањен, падне у руке непријатељу Макар мртва, али ћу те одинјети! Нећу ја допустити да се Леси ругају твојим козачким племеном, да кидају на парчад твоје тијело, да га бацају у воду… Ма макар и мртва, али ћу те донијети до Украјине. (Гогољ 1966:23), тако се заклиње вјеран друг, бјежећи данима са Тарасом од непријатељске потјере.

Када се након мјесец дана опоравио, Тарас, уз помоћ Јеврејина Јанкеља, одлази у Варшаву да види сина. Сакривен у маси, Тарас посматра синовљеве муке. Остапово херојско држање на мукама уздиже његов лик до легендарних размјера. Кад у посљедњем тренутку живота виче: Баћко, где си чујеш ли ме? разлијеже се Тарасово чувено: Чујем! Након тога настаје прича о освети. Тарасова освета је ужасна и окрутна. На све стране горе пољски дворови, цркве и градови. На крају и Тарас пада у ропство. Зауставио је коња у трку јер му је испала лула, вјерна сапутница на копну и мору, у походима и код куће. У исти мах бацило се на њега тридесетак људи и снага је побиједила снагу. И осудише га по хетмановом наређењу, да буде наочиглед свима жив спаљен. У близини је стајало голо дрво коме је гром оборио крошњу. Везаше га железним ланцима за дебло, ексерима му приковаше руке и дигоше га да би одасвуд могли да виде козака, и одмах почеше да пале под дрветом ватру. Али није на ломачу гледао Тарас, није мислио о ватри којом су се спремали да га спале, већ је, јадан, гледао на ону страну где су се пуцањем бранили козаци. (Гогољ 1966: 146). Тарас прикован за ломачу и док му пламен обавија ноге, до посљедњег свога даха и свјесне мисли, живи за своје другове и осјећа се пресрећним што и у посљедњим тренуцима свога живота може да им буде од помоћи, тиме што им довикује како да се спасе од непријатељске потјере.

Много је лијепих мјеста у Гогољевом Тарасу Буљби. Лако их можемо уочити, а и запамтити. Бројне су странице на којима Гогољ пред нашим очима реда напете призоре јуначких мегдана и крвавих окршаја. Много је лијепих особина и снажних осјећања, којима је Гогољ обдарио своје јунаке. Његов Тарас, јуначки козачки вођа, о коме су пјевали народни пјевачи, посебно нас одушевљава приликом читања дјела, постаје нам близак и драг, па нам је жао што је доживио тако несрећну судбину, али ипак смо увјерени, као и писац, да она није могла бити друкчија.

Када погледамо у руској историји период о коме Гогољ пише у роману Тарас Буљба видјећемо да је то велики период руске историје. У XVI вијеку владавина Ивана четвртог седмогодишњег кнеза, који је водио велику борбу са својим болешљивим братом Јуријом. Од 1538. до 1546. земљом су у име Ивана владали бројни кнежеви и бојари. У јануару 1547. године Иван је крунисан за цара.  Походи из 1572, 1573. и 1576. године које је предводио Иван, били су веома успјешни. Ипак рат је предуго трајао; руске војне резерве биле су исцрпљене, а земља је била на ивици снаге. Иванов супарник, Стефан Батори, краљ Пољске од 1576. године напао је руску територију, али није успио да заузме ни Псков ни Псковско-печерски манастир, нити је разбио руску војску. Краљ Стефан Батори, основао је од Малоруских козака 1576. године шест пукова, сваки по хиљаду људи, одредио је сваком пуку посебног команданта, а над свима једног главног команданта са пољском титулом хетман. Измјена земљопосједничких права епископија и манастира спроведена је седамдесетих година XVI вијека. Економски потреси, изазвани промјенама, које је Иван увео били су веома озбиљни. Томе се мора додати и катастрофално пустошење села и посједа изазвано непрестаним одовођењем мушког становништва због потреба рата. У другој половини седамдесетих година XVI вијека Московска кнежевина запала је у велику економску кризу;  велики број незадовољних Руса пребјегао је у козачка насеља на Дону и у Украјину, а Иван се суочио са потпуним неуспјехом своје политике. Тиме се може објаснити његова спремност да пристане на неповољне услове мира са Пољском и Литванијом.

Раздобље између 1606. и 1612. било је веома сложено. 19. марта 1611. године избио је устанак против Пољака, који су предводили добровољци  П. С. Љапунов, кнез Д. Трубецки и козачки атаман Заруцки. Земљом су за вријеме тог грађанског рата владале вође добровољаца, али су између њих избиле несугласице; Љапунов је убијен, а сљедеће јесени корпус се распао. Од, отприлике, 100.000 људи , остало је око 10.000 козака, који су и даље држали Пољаке под опсадом.

Русија је наставила са територијалним развитком у XVII вијеку, који је био доба козака, ратника организованих у војне заједнице. Сељаци Украјине су се придружили Запорошким козацима у устанку Богдана Хемљницког против пољско-литванске власти, због друштвеног и верског угнетавања, које су претрпјели под пољском влашћу. Украјински вођа Богдан Хмељницки је 1654. понудио да стави Украјину под заштиту руског цара Алексеја I. Алексејево прихватање ове понуде је довело до још једног руско-пољског рата. На крају је Украјина била подијељена дуж ријеке Дњепар, тако да је територија Украјине западно од ријеке остала под пољском влашћу, а источни дио са Кијевом под руском.

Тарас Буљба није историјски роман у правом смислу ријечи. Гогољ није узео ни људе ни догађаје из праве историјске грађе. Ослањао се на народну поезију и машту. Према аутору,  радња се догађа у XV и XVI вијеку, али он попут народног пјевача уводи у догађаје и личности које су живјеле у XVII вијеку (хетман Потоцки, Остраница). Писцу као да је мање важна историјска досљедност, пружио нам је епску слику идеализоване прошлости. Тарас Буљба је најпопуларније и најчитаније Гогољево дјело. Због епског тона неки су га називали козачком Илијадом. Пуно поезије, љубави и заноса, описа природе и живота у козачкој сечи, пуно борби, пожара и погибије, пуно хумора и праве народне веселости, ово дјело одише свјежином и младошћу данас, као и у вријеме кад је први пут издато. И лик и погибија Тараса Буљбе достојни су античке легенде.

Литература

Николај В. Гогољ, Тарас Буљба, Београд, Нолит 1966. 
Димитрије Оболенски, Роберт Оти: Историја Русије, Београд, Clio, 2003.

Ауторка: Јелена Жерајић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *