Isti, a različiti!

„Bojim se!“ Bile su reči jednog dečaka, kao reakcija na viđenje devojčice sa autizmom, koja je trčala pored njega! „Čega se bojiš?“, upitah ga. Reče: „Ne znam… Da me ne povredi!“ Radeći kao asistent devojčici sa autizmom u jednoj redovnoj školi, naslušala sam se ovih, ali i uvredljivih i bolnih izjava upućenih devojčici. Naravno, uvek je bilo i onih pozitivnih.  Deca bez poteškoća u razvoju, veoma često ispoljavaju strah prema deci sa određenim poteškoćama. Zašto je to tako? Sve su veće i češće prilike da se svakodnevno mi, i naša deca, susrećemo sa ljudima koja imaju određeni telesni invaliditet, intelektualnu ometenost, ili pak, autizam, a nasuprot tome, rana edukacija dece o ovim pojavama veoma je oskudna. Ona bi trebalo da otpočne još u krugu porodice, a da se nastavi sa edukacijom vaspitača jer će, već u vrtiću, potencijalno dobiti drugara sa teškoćom. Sasvim je normalno i nemamo prava ljutiti se na decu koja gledaju u decu koja su drugačija, budući da im niko nije rekao, niti ih učio da to ne treba tako. Takođe je normalno da su dečica prepuna pitanja o ljudima koji su drugačiji od njih, i tu je ključni momenat kada im treba odgovoriti. Nažalost, postoje roditelji koji savetuju svoju decu da se sklanjaju od dece sa teškoćama u razvoju. Iz straha, ali u najvećem broju slučaja, iz neznanja, većina roditelja nije raspoložena za druženje njegovog deteta sa, na primer, detetom sa autizmom.

Svaki čovek na svetu je individua za sebe, odlikuje ga jedinstvena ličnost, karakter, izgled. Ne postoji dva jednaka čoveka na svetu i upravo život i planetu čini zanimljivijom i lepšom. Od različitih ljudi učimo različite stvari. Neko od nas je visok, neko nizak, neko krupan, neko sitan. Neki od nas žive lagodno, srećnim  i bezbrižnim životom, drugi žive teže i pate se. Ma koliko različiti, sve nas spaja jedno – duboka unutrašnja potreba za željom da budemo prihvaćeni, imamo prijatelje i poštovanje drugih. Svaki čovek na svetu to i zaslužuje! No, nije baš uvek tako… najbolje o tome govoriće vam roditelji dece sa teškoćama u razvoju. Svakodnevni radoznali, skeptični, ali i podrugljivi pogledi, najmanji su problem koji ovi ljudi doživljavaju. Situacija biva mnogo gora kada se roditelj nađe u situaciji u kojoj je prinuđen da objašnjava ljudima zašto njegovo dete vrišti ili se bacilo na pod. „Vapitajte to dete“, reči su upućene majci iste devojčice sa kojom sam radila, prilikom kupovine u jednom velikom trgovinskom lancu u našoj zemlji. Razlog za to, bio je što je devojčica dodirivala stakleni pult iza koga su se nalazili proizvodi. Strašno, zar ne? Dete koje živi u svom slobodnom svetu, koje ne ume da sakrije ushićenje, radost ni tugu, nema pravo da ide u bioskop ili pozorište jer, Bože moj, kako sme da ide u pozorište ako pušta krike?!

Dragi roditelji,

Ovo otvoreno pismo pišem svima vama. Nije loše da izdvojite malo vremena i pročitate ponešto o deci o kojoj pišem. Vama samima biće lakše kada ih vidite, a možda čak i poželite da ih upoznate, kada shvatite koliko dobru dušu imaju, neiskvarenu i da su samo željni ljudi, od kojih su odvojeni. Učite svoju decu različitosti i tome da prihvataju razlike među vršnjacima. Svi imaju jednake šanse da žive, raduju se, smeju i igraju, pa tako i deca sa teškoćama  u razvoju. Postavite se u položaj njihovih roditelja, mada to niko od nas koji nismo doživeli, ne možemo iskusiti. Deca i ljudi bore se sa različitim stvarima i potrebna im je velika podrška kako bi vodili maksimalno normalan život koliko je to u njihovoj mogućnosti.  Ukoliko je neko u kolicima, ne mora značiti da je intelektualno onesposobljen. Poznajem devojčicu koja je u kolicima, ima cerebralnu paralizu, ne govori, ali intelektualno veoma jaka, piše priče, voli drugare, cveće, ptice, igračke, puzzle, čokoladu, loptu… Zar ne voli i vaše dete isto to? Dete je neispisana tabla, po kojoj pišu roditelji i vaspitači. Potrudite se da vaše dete postane kvalitetan čovek, pomaže u nevolji, pruža podršku slabima i nejakima.

Biti drugačiji jer ti je tako po rođenju dato i ispisano u genima – nije sramota. Roditelji ove dece su najhrabriji roditelji na svetu, roditelji za primer i ponos. Boreći se kao lavovi za svoju decu, trpe velike uvrede i nepravde u toku života.  Iako je u našoj zemlji poremećen sistem vrednosti, osobama koje su obrazovane, ali i onima koje imaju trunku ljudskosti u sebi, jasna je definicija sramote. A njena konotacija mogla bi se odnositi upravo na dete koje vređa ili grubo se ponaša prema slabijima, nejakima ili bolesnima. Nije ovo sramota deteta, nego upravo roditelja.

Postupajmo prema drugima samo i isključivo onako kako želimo da oni nas tretiraju. Deca i odrasli sa invaliditetom su samo ljudi. Raduju se životu, smeju se i plaču. Svi smo mi isti, i pomalo različiti!

Defektolog, Sanja Krstić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *