ISPOD MASKE MILANA ĆURČINA

Milan Ćurčin je jedan od najnapadnutijih pesnika srpske moderne. Njegova poezija izaziva. On se suprostavlja ustaljenim normama i teži direktnosti, iskrenosti i zanemarivanju pravila. Stav koji je Ćurčin izneo u jednoj prepisci sa Miloradom M. Petrovićem glasi: „skromnost ne cenim visoko, ali ponos ne dam ni za što na svetu.“ Nedostatak prve pomenute osobine i izražena druga učinile su njegove pesme pesmama pred kojima se ne ćuti. Međutim, od nastale buke, ne čuje se suština koja nastaje tek onda kada pesnik zaćuti.

Milan-Curcin-fot.Negativan stav javnosti se pojavio još pre štampanja njegove prve zbirke pesama. Taj stav je reakcija na Ćurčinov programski tekst „O mojim pesmama“. Iako otvoren i direktan, ovaj tekst je nastao kao reakcija na jednu pesnikovu karakteristiku suprotnu svim njegovim delovanjem. Reč je o ranjivosti. Povređen zbog onih koji njegove pesme vide kao budalaštinu, Ćurčin pokušava da se brani izlažući moguće razloge  za to. Ističe posebno dva razloga. Jedan se odnosi na uniformisanost, kako pesnika, tako i čitalaca. Stvorena je navika vezana za formu, sadržinu, pogled na ljude, odnose i svet. Nemogućnost promene i isto sagledavanje stvarnosti ne nalazi svoj izvor u poeziji. Poezija je samo nesrećan splet manifestovanja osobina koje su ukorenjene duboko u ljudima. Kako ljudi ne mogu da prihvate nekonvencionalnost i nepatrijarhalnost u samima sebi, potom i u drugima, tako ni nova poezija ne može da pronađe podršku u pravom smislu te reči. Kao drugi razlog neprihvatanja navodi, sasvim neskromno, nedoraslost pojedinih čitalaca njegovoj poeziji. Smatra da ne može svako da razume njegove komplikovane osećaje. „Nisu prvo, za one koji se ne mogu dići na moju visinu, i nisu drugo, za one koji u drugom pravcu osećaju“ Imajući u vidu tu strastvenu odbranu zbog nevoljenosti, postavlja se pitanje da li pesnik dostiže te visine o kojima govori ili ih možda nije svestan u potpunosti. Kada bi se zaista nalazio na tim visinama, ne bi imao potrebu za pravdanjem. Njegova poezija bi bila dovoljna sama sebi. Ne bi mogao niko da je negira (pa ni sam pesnik, koji zaista to i radi).  Mogući razlog te naizgled sakrivene ranjivosti opravdava i činjenicom da je lirika subjektivna i da je zbog toga njena lepota relativna.

Zbog toga,Ćurčin ce koleba oko prodaje prve knjige, a drugu izdaje u samo šezdesetak primeraka namenjenih samo prijateljima. Prilikom izdavanja prve knjige Ćurčin hrabro pokazuje svoju slabost i to dokazuje još jednom da je njegova stabilnost u surovosti relativna kao lepota u lirici. Izdanje svoje prve zbirke nije želeo da širi jer, kako kaže, nije bio zadovoljan onim što je napisao. Međutim, nakon toga sledi vrlo autentično priznanje „neskromnog“ Ćurčina: „U poslednjem času uplašio sam se nezvanih kritičara, koji u našoj javnosti neopravdano tako srazmernu ulogu igraju, upravo nisam se toliko poplašio njih i šta će pisati, koliko sebe sama i onih časova dok budem njihov sud o svojim pesmama čitao.“ U tom momentu nastaje preokret. Ona hrabrost koja je narušavala standardizovane konvencije nestaje i pojavljuje se drugačiji Ćurčin koji drugu zbirku krije od očiju javnosti. Svoju drugu zbirku, verovatno uplašen i umoran od objašnjavanja, deli samo prijateljima, u rukopisu, u šezdeset primeraka, pod jednim uslovom: da se primerak dobije lično od pisca i to sa posvetom.

U njegovim postupcima, kao i u njegovoj poeziji je prisutna dvojnost. Hrabar jeste, ali istovremeno primećujemo i tu sitnu dozu uslovnog kukavičluka i straha. Kukavičluk i strah su uslovni jer su zapravo način da još jednom dokaže direktnost. Biti direktan u svetu u kome je direktnost odraz nenormalnosti ili ludila nije ništa drugo do hrabrost. U svojoj pesmi „Ispovest“ Ćurčin to i potvrđuje:

Otvoreno priznati svoj strah ne može svako. Hrabrost je takođe i svesno prikazivati sebe banalnijim nego što jeste, a pritom o sebi imate veoma visoko mišljenje. Međutim, to je sve sa namerom. Namera je načiniti sve plutajućim, nebitnim – od zamenljive i dorečene stvarnosti, izrazito neidealne žene, pa sve same pesme. Želi da se oslobodi od ustaljeno bitnog. Želi da se oslobodi od ustaljenosti uopšte.

Najpre treba ustanoviti šta jeste bitno, da bi mogli uočiti podsmešljivo, ironično negiranje takve stvarnosti. Bitna je sveobuhvatna, svemoguća reč, idealizovana žena, osećanja, priroda, smrt, Bog. Za Ćurčina, sve to je stega njegove slobode. Osloboditi se tih stega, značilo bi biti svestan nepostojanja „ovoga sveta“, tj. prividnosti. Svet će možda jedino i izgubiti malo na toj prividnosti ako se shvati da jedino ona postojana.

Pesmom „Da l’ hoćeš tako“ Ćurčin započinje svoju zbirku. Idealan način da svi patrijarhalni predstavnici ostanu u šoku, a da pritom Ćurčinovu poeziju vide kao „poprište odvratnih, bljutavih, glupih i besmislenih iskaza.“

FotorCreateddfsdfsdfsdfsfsdf

Ono što se zapravo krije iza ovih u potpunosti nepatetičnih stihova nije nepoetična namera tzv. pesnika da stvara razdor u ustanovljenoj hijerarhiji osećanja, već okretanje od konvencionalne i proste predstave ljubavi i okretanje od idealizovane jedine i večne drage. Ćurčinova draga je realna, pristupačna svima, neidealizovana. Njegova ljubav je svakodnevna, uobičajena. Nikakva specifičnost je ne čini trajnijom ili drugačijom od onih koje su bile pre nje (možda zato što su bile iste – neautentične i vrlo malo bitne samo zbog svoje nebitnosti). Ne samo da je ljubav svedena na kontinuirano brojanje koje se ne zaustavlja ovom ženom kojoj se obraća (ostavlja se potencijalna mogućnost da je trenutna preokupiranost njom uspela da je uzdigne na višu lestvicu), već je to brojanje prvenstveno usmereno na nju i njenu istoriju. Odličan način za sigurno stvaranje skandala.

Da bi Ćurčin bio siguran u potpunosti da je skandal stvoren, on se ne zaustavlja na nivou jedne žene (druge, treće, četvrte – nije bitno) već svoju ravnodušnost prema stalnosti prenosi na celu stvarnost. Ljubavnik iz pesme je i stvarnost – „stvarnost savršeno zamenljiva ili ne – stvarnost“. Nijedna stvarnost nije zadovoljavajuća. Nijedna stvarnost ne može da ispuni sve uslove potrebne da bi on – plutajući objekt postao subjekt. Jedini način da deluje u svetu jeste da ga ironizuje i da ga ismeva. Ni u jednom trenutku ne dodiruje u potpunosti ono što je ispred njega – bila to žena ili apstraktni pojam. Sve je „izgubljen trenut“. Ako postoji mogućnost ostvarenja dodira, dodir će se raspršnuti u nebitnost. Zaboraviće razlog zašto je i prvobitno želeo da da se bilo šta dogodi.

Prepun protivrečnosti, Ćurčin pati za ljubavlju koju ne može da dosegne, ali istovremeno negira postojanje iste. Negiranje ljubavi, samim tim i celokupne stvarnosti može biti samo pesnikov bunt zbog nemogućnosti sagledavanja sveta u svom totalitetu. Kako se svet postavlja kao inferioran, Ćurčin taj bunt usmerava na njega, pa ga na taj način pobeđuje i osvaja. To čini i kroz otvoreno ruganje malograđanštini. Ljubav vidi kao igru i kao prestupništvo. Tada njegova ljubav postaje neophodna baš zato što je zabranjena. Na taj način njegovi postupci dobijaju na svojoj snazi jer radi ono što se raditi ne sme. Sa druge strane, on posmatra svet salona čiji blud vidi kao nepoznanicu:

„Svak stisn'o žensku na grudi,
 Pa zajedno preleću
 S kraja na kraj a nogom šaraju slova
 Sve nova i nova.“

Na kraju otkriva licemerni postupak malograđanstva – neprikladna obučenost (obavezni su frak i rukavice) ne dozvoljavaju njemu, naivnom posmatraču prikazanog bluda, da prisustvuje balu. Međutim, i da ga puste, on ne bi igrao jer sve njegovo je privid, pa i sama igra.  On želi da se približi građanstvu, ali u svrhu ismejavanja. Postavi se dovoljno blizu da bi osetio podrhtavanje, bilo kakve vrste – od ljubavne čežnje pa do pastoralne idile, a dovoljno daleko da ne ode dalje od tog podrhtavanja. Uvek je na granici i nikada je ne prelazi. „Najava opasnosti, a ne opasnost: to je Milan Ćurčin u svemu, pa i u erotizmu. Najava igre, a ne sama igra.“

 „Ah,
 Al' ne, neću ispevati pesmu,
 Jer imam snage
 A nemam reči.
 Ostaću i dalje sam."

Ova pesma se može čitati uporedo sa pesmom  „Poštovani čitaoci“ iako su nastale u različitim periodima njegovog stvaralaštva. U prvoj pesmi vidimo pesnika povučenog u sebe. On se iz perspektive sopstvenog sveta obraća spoljašnjosti. Tada, ostaje bez reči, kao što je navedeno u prethodnim stihovima. Međutim, kada se uputi u pomenutom polusnu u šumu, prostor nepoznatog u kome je sve moguće on ipak peva (jer tada ne može da ćuti). Ako tu šumu vidimo kao stvarnost sa svim svojim opasnostima koje vrebaju, onda se možda pruža i mala nada da se pesnik ipak, u susretu sa nedaćama, oseća snažnim. Pesnik je, u tom slučaju, neko ko može svojim nećutanjem da promeni svet.

Međutim, ta misao je kratkotrajna jer nas pesnik u nastavku pesme podseća da je samostalan u svojoj nebitnosti, da je nebitnost vid njegove svrhe, a da je pesma večna sve dok postoji ćutanje.

Milan Ćurčin završava svoj život shodno svojoj poetici. Nakon njegove smrti jedini nekrolog piše prof. Miloš Đorđević. Jedini dnevni list koji objavljuje povodom smrti In memoriam Milanu Ćurčinu je Slobodna Dalmacija. Da ima mogućnost da vidi reakciju ljudi (tj. njeno nepostojanje) verovatno bi Milan Ćurčin bio ponosan na sebe jer je svojom smrću potvrdio ono što je tvrdio sve vreme – bitnost ne postoji. Život nije bitan. Smrt još manje. Kako je to kod nas normalno (nenormalnost je rezervisana za iskazivanje istine) Milan Ćurčin potvrđuje svoju veličinu i bitnost svog „nebitnog“ pesništva.

Autorka: Mina Kulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *