ИСПОД МАСКЕ МИЛАНА ЋУРЧИНА

Милан Ћурчин је један од најнападнутијих песника српске модерне. Његова поезија изазива. Он се супроставља устаљеним нормама и тежи директности, искрености и занемаривању правила. Став који је Ћурчин изнео у једној преписци са Милорадом М. Петровићем гласи: „скромност не ценим високо, али понос не дам ни за што на свету.“ Недостатак прве поменуте особине и изражена друга учиниле су његове песме песмама пред којима се не ћути. Међутим, од настале буке, не чује се суштина која настаје тек онда када песник заћути.

Milan-Curcin-fot.Негативан став јавности се појавио још пре штампања његове прве збирке песама. Тај став је реакција на Ћурчинов програмски текст „О мојим песмама“. Иако отворен и директан, овај текст је настао као реакција на једну песникову карактеристику супротну свим његовим деловањем. Реч је о рањивости. Повређен због оних који његове песме виде као будалаштину, Ћурчин покушава да се брани излажући могуће разлоге  за то. Истиче посебно два разлога. Један се односи на униформисаност, како песника, тако и читалаца. Створена је навика везана за форму, садржину, поглед на људе, односе и свет. Немогућност промене и исто сагледавање стварности не налази свој извор у поезији. Поезија је само несрећан сплет манифестовања особина које су укорењене дубоко у људима. Како људи не могу да прихвате неконвенционалност и непатријархалност у самима себи, потом и у другима, тако ни нова поезија не може да пронађе подршку у правом смислу те речи. Као други разлог неприхватања наводи, сасвим нескромно, недораслост појединих читалаца његовој поезији. Сматра да не може свако да разуме његове компликоване осећаје. „Нису прво, за оне који се не могу дићи на моју висину, и нису друго, за оне који у другом правцу осећају“ Имајући у виду ту страствену одбрану због невољености, поставља се питање да ли песник достиже те висине о којима говори или их можда није свестан у потпуности. Када би се заиста налазио на тим висинама, не би имао потребу за правдањем. Његова поезија би била довољна сама себи. Не би могао нико да је негира (па ни сам песник, који заиста то и ради).  Могући разлог те наизглед сакривене рањивости оправдава и чињеницом да је лирика субјективна и да је због тога њена лепота релативна.

Због тога,Ћурчин ce колеба око продаје прве књиге, а другу издаје у само шездесетак примерака намењених само пријатељима. Приликом издавања прве књиге Ћурчин храбро показује своју слабост и то доказује још једном да је његова стабилност у суровости релативна као лепота у лирици. Издање своје прве збирке није желео да шири јер, како каже, није био задовољан оним што је написао. Међутим, након тога следи врло аутентично признање „нескромног“ Ћурчина: „У последњем часу уплашио сам се незваних критичара, који у нашој јавности неоправдано тако сразмерну улогу играју, управо нисам се толико поплашио њих и шта ће писати, колико себе сама и оних часова док будем њихов суд о својим песмама читао.“ У том моменту настаје преокрет. Она храброст која је нарушавала стандардизоване конвенције нестаје и појављује се другачији Ћурчин који другу збирку крије од очију јавности. Своју другу збирку, вероватно уплашен и уморан од објашњавања, дели само пријатељима, у рукопису, у шездесет примерака, под једним условом: да се примерак добије лично од писца и то са посветом.

У његовим поступцима, као и у његовој поезији је присутна двојност. Храбар јесте, али истовремено примећујемо и ту ситну дозу условног кукавичлука и страха. Кукавичлук и страх су условни јер су заправо начин да још једном докаже директност. Бити директан у свету у коме је директност одраз ненормалности или лудила није ништа друго до храброст. У својој песми „Исповест“ Ћурчин то и потврђује:

Отворено признати свој страх не може свако. Храброст је такође и свесно приказивати себе баналнијим него што јесте, а притом о себи имате веома високо мишљење. Међутим, то је све са намером. Намера је начинити све плутајућим, небитним – од заменљиве и доречене стварности, изразито неидеалне жене, па све саме песме. Жели да се ослободи од устаљено битног. Жели да се ослободи од устаљености уопште.

Најпре треба установити шта јесте битно, да би могли уочити подсмешљиво, иронично негирање такве стварности. Битна је свеобухватна, свемогућа реч, идеализована жена, осећања, природа, смрт, Бог. За Ћурчина, све то је стега његове слободе. Ослободити се тих стега, значило би бити свестан непостојања „овога света“, тј. привидности. Свет ће можда једино и изгубити мало на тој привидности ако се схвати да једино она постојана.

Песмом „Да л’ хоћеш тако“ Ћурчин започиње своју збирку. Идеалан начин да сви патријархални представници остану у шоку, а да притом Ћурчинову поезију виде као „поприште одвратних, бљутавих, глупих и бесмислених исказа.“

FotorCreateddfsdfsdfsdfsfsdf

Оно што се заправо крије иза ових у потпуности непатетичних стихова није непоетична намера тзв. песника да ствара раздор у установљеној хијерархији осећања, већ окретање од конвенционалне и просте представе љубави и окретање од идеализоване једине и вечне драге. Ћурчинова драга је реална, приступачна свима, неидеализована. Његова љубав је свакодневна, уобичајена. Никаква специфичност је не чини трајнијом или другачијом од оних које су биле пре ње (можда зато што су биле исте – неаутентичне и врло мало битне само због своје небитности). Не само да је љубав сведена на континуирано бројање које се не зауставља овом женом којој се обраћа (оставља се потенцијална могућност да је тренутна преокупираност њом успела да је уздигне на вишу лествицу), већ је то бројање првенствено усмерено на њу и њену историју. Одличан начин за сигурно стварање скандала.

Да би Ћурчин био сигуран у потпуности да је скандал створен, он се не зауставља на нивоу једне жене (друге, треће, четврте – није битно) већ своју равнодушност према сталности преноси на целу стварност. Љубавник из песме је и стварност – „стварност савршено заменљива или не – стварност“. Ниједна стварност није задовољавајућа. Ниједна стварност не може да испуни све услове потребне да би он – плутајући објект постао субјект. Једини начин да делује у свету јесте да га иронизује и да га исмева. Ни у једном тренутку не додирује у потпуности оно што је испред њега – била то жена или апстрактни појам. Све је „изгубљен тренут“. Ако постоји могућност остварења додира, додир ће се распршнути у небитност. Заборавиће разлог зашто је и првобитно желео да да се било шта догоди.

Препун противречности, Ћурчин пати за љубављу коју не може да досегне, али истовремено негира постојање исте. Негирање љубави, самим тим и целокупне стварности може бити само песников бунт због немогућности сагледавања света у свом тоталитету. Како се свет поставља као инфериоран, Ћурчин тај бунт усмерава на њега, па га на тај начин побеђује и осваја. То чини и кроз отворено ругање малограђанштини. Љубав види као игру и као преступништво. Тада његова љубав постаје неопходна баш зато што је забрањена. На тај начин његови поступци добијају на својој снази јер ради оно што се радити не сме. Са друге стране, он посматра свет салона чији блуд види као непознаницу:

„Свак стисн'о женску на груди,
 Па заједно прелећу
 С краја на крај а ногом шарају слова
 Све нова и нова.“

На крају открива лицемерни поступак малограђанства – неприкладна обученост (обавезни су фрак и рукавице) не дозвољавају њему, наивном посматрачу приказаног блуда, да присуствује балу. Међутим, и да га пусте, он не би играо јер све његово је привид, па и сама игра.  Он жели да се приближи грађанству, али у сврху исмејавања. Постави се довољно близу да би осетио подрхтавање, било какве врсте – од љубавне чежње па до пасторалне идиле, а довољно далеко да не оде даље од тог подрхтавања. Увек је на граници и никада је не прелази. „Најава опасности, а не опасност: то је Милан Ћурчин у свему, па и у еротизму. Најава игре, а не сама игра.“

 „Ах,
 Ал' не, нећу испевати песму,
 Јер имам снаге
 А немам речи.
 Остаћу и даље сам."

Ова песма се може читати упоредо са песмом  „Поштовани читаоци“ иако су настале у различитим периодима његовог стваралаштва. У првој песми видимо песника повученог у себе. Он се из перспективе сопственог света обраћа спољашњости. Тада, остаје без речи, као што је наведено у претходним стиховима. Међутим, када се упути у поменутом полусну у шуму, простор непознатог у коме је све могуће он ипак пева (јер тада не може да ћути). Ако ту шуму видимо као стварност са свим својим опасностима које вребају, онда се можда пружа и мала нада да се песник ипак, у сусрету са недаћама, осећа снажним. Песник је, у том случају, неко ко може својим нећутањем да промени свет.

Међутим, та мисао је краткотрајна јер нас песник у наставку песме подсећа да је самосталан у својој небитности, да је небитност вид његове сврхе, а да је песма вечна све док постоји ћутање.

Милан Ћурчин завршава свој живот сходно својој поетици. Након његове смрти једини некролог пише проф. Милош Ђорђевић. Једини дневни лист који објављује поводом смрти In memoriam Милану Ћурчину је Слободна Далмација. Да има могућност да види реакцију људи (тј. њено непостојање) вероватно би Милан Ћурчин био поносан на себе јер је својом смрћу потврдио оно што је тврдио све време – битност не постоји. Живот није битан. Смрт још мање. Како је то код нас нормално (ненормалност је резервисана за исказивање истине) Милан Ћурчин потврђује своју величину и битност свог „небитног“ песништва.

Ауторка: Мина Кулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *