Irodova vašarišta

Stvarni svet je samo polazna osnova za tamni imaginarijum poezije Zorana Antonijevića. U Crnoj kući (2016) ima nekoliko pesama koje referišu na rodni grad i mesto življenja, dok u Beloj kući (2018) slika ne-sveta gubi lokalna obeležja i postaje jeziva predstava šireg geografskog područja u kome živimo.

Kada pročitamo uvodnu pesmu Crne kuće „Moja ulica“ pomislićemo da se radi o socijalnoj poeziji koja u prvi plan ističe negativne aspekte društvene raspodele – siromašni deo grada preplavljen tugom za „prerano umrlim sinovima“. Može da se čita i na taj način, ali ona predstavlja polaznu osnovu za kreiranje poetskog pakla, kao predgovor za svet horora koji se obznanjuje u daljim stihovima. Pesma „Komšinica“ iznosi sudbinu žene iz okruženja, a „Korisnici narodne kuhinje“ u prvi plan ističu svakodnevni prizor sa ulice. Vidimo već i po naslovima da se radi o sirotinjskim, marginalnim i submarginalnim slojevima, pa čitalac dalje (moguće je) očekuje moralističke i društveno angažovane pozive na samilost. Međutim, dalje pesme opovrgavaju ovo očekivanje, jer polako formiraju mozaičku strukturu  sveopšte slike Irodovog vašarišta (u kojoj sa neba pada Jovanova odsečena glava). U ovom tamnom vilajetu čitamo sve komponente pakla, od demoničnih utvara pobačene dece do gluvog doba finalne tamne tišine i „Večne noći“. Daje subjektivne slike mitologije straha i noćnih mora, koje se ostvaruju  usred bela dana našeg javnog života, kao što je na primer pesma „Ubistvo lubeničara“.

Kao što invertuje sliku sa sobnog prozora, koja daje predeo radnog stola, a ne spoljašnji pejzaž, tako Antonijević gradi invertovani svet u kome je sve – obesvećeno, prikazano kao na filmskom negativu. Opisi narodnih običaja, za vreme slave, ili crkvenog praznika, ili obredi venčanja, onoga što bi trebalo da bude praćeno iskrenim poštovanjem, sagledani su sa druge strane, rekli bismo – prave, jer se ljudi priklanjaju negativnom polu, koji pesnik samo izvlači u prvi plan. Blasfemija koja se jasno čita iz ovih redova ne deluje kao autorovo naknadno tumačenje nekog prizora iz života, nego kao imanentni sastojak svega što se posmatra. U ovoj poeziji dosledno se sprovodi estetika strave. Ljudi su iz podzemnih i ivičnih područja života: prostitutke, siromasi, najamni radnici, lutalice, razbojnici, ubice i samoubice, gladna deca, živi mrtvaci. Promiču ovim prizorima i zloslutne životinje, stanovnici nečistih mesta naše (i ne samo naše, slovenske) mitologije, a sve pesme su pisane u zao čas tamne noći, ili jezovitog svitanja-sumraka, u magli ili neprirodnoj belini. Kada se crna kuća osvetli dolazimo do sablasnog, preeksponiranog  belila bele kuće: tu su svetilišta rakije, (izvanredna slika) tu je i zla voda, i princ u belom, a u „usahlom pogledu / gladnog deteta“ objavljen je smak sveta. Smak izgleda upravo tako – belo.

Kada znamo ovo sve, onda nam osobiti haiku izraz Zorana Antonijevića (Cvrkut u magli, 2019), neće delovati neočekivano. Sažetom formom autor postiže možda i jači efekat (njegove pesme, inače, nemaju narativnu strukturu, više su slike i utisci, pa je i njihova forma kraća) nego u prethodnim pesmama. To uostalom zavisi donekle i od čitalačkog senzibiliteta. Haiku tera na otkrivanje suštine u prizoru, u njemu se sažima viđeno i doživljeno, i stiče status šire istine.

Svaka od ovih pesama sadrži svoj mikro-svet koji je, po našem mišljenju, utoliko upečatljiviji ukoliko ima širu paletu simboličkih značenja. Ako pogledamo redove:

Vrisak se stopio
sa škripanjem vagona.
Prolazi život.

videćemo da može da se tumači i kao slika prolaznosti ali i trajnosti života, i kao slika smrti. Vrisak može da bude vrisak umirućeg, a može da bude i svakodnevno vrištanje na koje smo navikli kao na škripu vagona, i u toj svakodnevnoj jadikovci prolazi nam život.

Sledeća pesma referiše na prizor iz prirode, ali dozvoljava da se tumači i kao egistencijalna situacija našeg savremenog života, situacija izbačenosti iz gnezda porodice, situacija bačenosti u svet, ili odbijanje naše rodne zemlje da nas sačuva:

Slomljena grana.
Pod olujnim oblakom
prosuto gnezdo.

Svet koji se prikazuje u haiku izrazima predstavlja svet posle, prizori iz prirode govore o odsustvu čoveka, „suvi drvoredi“ su „putokazi za bespuće“, a uvele muškatle svedoče o smrti domaćice, kao što  „zarđali rakijski kazan“ i ucrvljalo voće govore o nestanku domaćina.

Kada piše o ljudima, autor sagledava opet likove iz svoje poetike, to su neutešna deca i uplakani pijanci, to su izneverene neveste i odbačeni marginalci, samoubice, jednom rečju – „zameci more“.

To vašarište koje je obilno opisivano u ranijim zbirkama, i čija je slika građena nizovima pesama, sada je spaljeno. Svet koji poznajemo nestao je, ostali su samo ljudi da teturaju praznim prostorom i čekaju svoj kraj, kao što je (nasilno) došao i kraj predstave:

Plaču klovnovi.
U plamenu nestala
cirkuska šatra.

Autorka: Nadežda Purić Jovanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *