ИМАЈУ ЛИ ЕВРОПСКЕ МЕТРОПОЛЕ ДУШУ?

Понекад се заиста запитам да ли европске метрополе имају душу? На први поглед Мадрид је мравињак. Као свака европска метропола. Нигде не можеш да макнеш без времеплова сазданог од тунела, познатог као метро. Без прозора, без ваздуха, без идеје где се налазиш. Није ни битно, јер у овако великом граду си ионако потпуно беспомоћан и препушташ се онима који воде. Надаш се да они знају куда треба. У ствари, ни не надаш се, само идеш за масом. Бесмислено велики центри са још бесмисленијим начином трошења новца затворили су људе у хрчков точак звани “Ради од 8 до 4, да би трошио од 4 до 8.” Капитализам у свом пуном сјају.

Међутим, као што почех- “на први поглед”. Када се прочапрка мало дубље, открије се да је још нешто остало од живота у свом том егоистичком слепилу. У Мадриду једно од тих места је Табакалера[1], стара фабрика дувана.

Табакалера се налази у крају Лавапиес (што буквално значи: пере ноге), који са Мадрида бар мало спира капиталистичку прљавштину. Лавапиес је познат као крај који није препоручљив, јер има много црнаца и арапа. Али, како суд зависи од онога који суди, логично је што већина Мадриђана нерадо залази у овај крај.

lavapies
                                                                   Lavapiés, Мадрид

Ако мене питате, ово је најслободнији и најприроднији део Мадрида. На тргу у Лавапиес-у се могу наћи људи свих боја, раса, величина, облика и мириса. Највећу пажњу привлаче клинци, који у дресевима Месија и Роналда играју фудбал са већим заносом од оног чије име им стоји на леђима. Лопте су углавном крпене и поцепане, али изгледа их није брига. Рио де Жанеиро у малом. Као стативе гола обично служи нечија мајца или празна флаша. Клинци су такође разних боја и облика. Углавном истих величина. Прилично је занимљиво гледати их како се брзо посвађају и још брже забораве, трчећи за лоптом. Једино што је неопходно пазити да њихова љубав према фудбалу не заврши као чворуга на твојој глави.

tabacalera-fachada
                                                     Зграда Табакалере

Табакалера се налази одмах испод тог трга. На први поглед огромна напуштена зграда. Међутим, чим се отворе велика лимена врата, почиње свет у малом.
dsc_0101

У Табакалери постоје различите сале, канцеларије, просторије и све су заузете по цео дан најразличитијим активностима, од шивења, свирања, преко балета, прављења накита, позоришта, афричких плесова, поправке бицикала, критике филма, до фестивала науке за децу и електроуметности. За сваког по нешто. А цена? Нема је. Иако је Табакалера неколико пута била на списку за рушење, залагањем својих чланова је успела да и даље буде ту где јесте и да буде посвећена различтим активностима и још различитијим људима скроз за џ.dsc_0038_4

С леве стране налази се кутија са касетама, старим cd-овима и одећом на којој пише “гратис”. Свако може да донесе и однесе шта хоће. Иза улазних врата, налази се огромна бетонска сала, оцртана муралима, где људи свирају и играју уз импровизовану афричку музику.

dsc_0035_3-1

fotorcreated-3

Заправо, то се дешава у скоро сваком кутку Табакалере. Музика допире са свих страна. Пратећи мурале, степенице воде у огромно подземље, где је сваки центиметар оцртан графитима.

Већина графита поручује- сви су добродошли. Чујем афричке бубњеве и пратим звук. Спуштам се у мрачан подрум.

Једва видим под осветљењем прастарих лампи, али се не плашим, јер  атмосфера одише добродошлицом. Поред мене момци на мердевинама исцртавају графите, враћају се са проба, али нико не обраћа пажњу на мене. Када уђеш у Табакалеру, постајеш њен саставни део.

fotorcreated-1

Афрички звук ме води до малешне просторије која по својој акустици и амбијенту, више подсећа на пећину, у којој се одржава проба. Унутра је још један случајан пролазник, вероватно дошао привучен музиком. Омађијано их посматра.

dsc_0064_3Други дечко, који ђуска, објашњава ми да је то колумбијска музика са примесама афричких тонова и даје ми плакат за концерт који ће се одржати за који дан. Наравно-потпуно бесплатан. Музичари свирају, певају, играју, греше, па све испочетка, али све раде са таквом лакоћом и уживањем, да изгледа као да би могли да остану ту целу ноћ свирајући, што вероватно и јесте пракса.

dsc_0068_2
       Ако ме не пустите да сањам, нећемо вас                                                   пустити да спавате.

 У паузама свирања схватим да постоји још један извор из ког допире музика, али смиренија и нежнија. Одлучим да пратим звук и крећем се у правцу музике све док не видим руком исписано “Јam Contact”. Пролазим испод натписа и схватам да он савршено описује оно што се дешава унутра. Музика, парови и импровизовани контакт. Једино што треба да радиш је да останеш спојен с паром бар једном тачком тела, и да се препустиш музици.

jam
                                          Jam Contact

Сваки пар има посебну причу, али сви делују складно, као једно тело које таласа и пулсира. Најлепше од свега је што нема никаквих правила, пријављивања, увода, закључака. Ако желиш, само се прикључиш осталима, а ако мораш да идеш, само одеш, ништа не објашњавајући. Узимајући у обзир да једно од правила библиотеке Табакалере гласи “Књигу врати кад је прочиташ”, могу да кажем да је ово једно од ретких места коме је садржај битнији од форме.

На изласку из сале, прилази ми једна девојка и уз причу сазнајем о прошлости и садашњости Табакалере. Између осталих активности, постоје радионице прављења сапуна, јапанског језика и културе, као и психолошко саветовање за незапослене. Ова последња ми је зазвучала посебно занимљиво јер је то први пут да чујем за место место где се може бесплатно отићи на психолошко консултовање или психотерапију.

dsc_0044_2
                                    Психолошко саветовање за                                                                                 незапослене

Како је терапија у Мадриду јако скупа, не могу да је приуште управо они којима је најпотребнија, што обесмишљава њену поенту. Свесни тога колика је незапосленост у Мадриду и колико она може да утиче на самопоуздање, а тако и на друге аспекте живота, једна група психотерапеута-волонтера издваја своје време за бесплатно саветовање незапослених у Табакалери. Заузврат, за један сат саветовања, корисници треба да допринесу заједници једним сатом свог времена радећи било шта што знају и желе. То може бити уређење сајта, сређивање библиотеке, учешће у некој другој организацији, организовањем вечери поезије или чак радећи на себи на некој другој радионици у Табакалери! Тако да не сумњам да им је заиста боље- било због терапије, било због дружења и доприношења.

Одједном сам схватила колико је касно, као и да морам да се вратим оним истим метроом са почетка приче, тако да сам се поздравила са том девојком и трчећи кренула ка излазу. Док сам пролазила кроз подземне ходнике препуне графита, покушавајући да схватим шта сам све видела, размишљала сам како немогуће за трен постаје могуће само ако постоји воља.dsc_0111

Али ово место ме није пуштало да одем. Секунд пре него што ћу изаћи, чујем музику која толико јако трешти, и закључујем да се сигурно одржава ако не неки концерт, онда проба са бар педесеторо учесника. Одлучујем да само провирим и затичем-мален студио са музиком са звучника појачаном до даске и женом од шездесетак година како потпуно уживљена неартикулисано удара у бубњеве! Брзо затварам врата, не желећи да је прекинем у њеном сањарењу, иако чисто сумњам да ме је и приметила. И закључујем: овде дефинитивно свако може да пронађе место за себе.

tabacalera2

А, да, умало да заборавим. Што се питања из наслова тиче-да, ценим да имају, само им треба дати прилику.

Ауторка: Соња Судимац (Шахт)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *