Igre koje (ne) ostavljaju otiske

Kako nam se oči privikavaju na prizore sveta, postaju imune na čudesnost.

Lenard Koen, Omiljena igra

Volim da mislim da je onog dana kada je do javnosti stigla vest o smrti Lenarda Koena, svaki čovek koji je iskreno ljubio njegovu muziku, pomislio na prvi „susret“ sa imenom jednog od najvećih koji su hodali ovom zemljom, i na taj način odao malu privatnu poštu počinulom. Setila sam se tada Kaporove Une i pasaža uokvirenih narandžastim markerom „(Ljubavni šumovi. Leonard Koen. Trajanje trake 45 minuta.)“ (Kapor 2010: 43) – napomene sa početka knjige i početka romanse Unine sa profesorom Babićem. Zanimljivo je što njihova ljubav, kao što smo videli, počinje, a i završava se Koenovom muzikom: „U kabinet sanjivo uplovi baršunasti glas Leonarda Koena. Chelsea hotel“ (Kapor 2010: 244). Jedan od najcitiranijih delova ovog romana govori o onome što ostane posle ljubavi, o tragovima koji se zatiru, slučajno otkrivaju, uvek pronalaze načina da podsete na ono što je prošlo, što je okvir i romana Omiljena igra (The Favorite Game) koji je Lenard Koen objavio 1963. godine.

Prvi Koenov roman mogao bi se, u određenoj meri, posmatrati i kao njegova autobiografija. Avanture Lorensa Brivmana u velikoj se meri poklapaju sa Koenovim životnim putem. Primera radi, scena pisanja prve beleške (nakon smrti oca) i njeno ušivanje u očevu kravatu, odnosno leptir-mašnu, i kasnije zakopavanje u dvorištu, gotovo do detalja istovetna je u romanu i u Koenovoj ispoveti o večitom traganju za beleškom koju kasnije nikada nije uspeo da pronađe (Vidi: Liebovitz 2014: 25). Moto ovog romana jeste njegova pesma Ko magle što nema ni trag,1) u kojoj se nepostojanje magle po zelenim brdima nakon jutra i muškarčevog dodira na ženinom telu poistovećuju. Ovo poređenje dobija na snazi kada se sagleda u koliziji sa početkom i krajem romana. Na početku, narator govori o tragovima na telima ljudi o kojima će biti reči u romanu: Šel ima ožiljke na ušnim resicama (nastale nakon gnojenja usled nošenja filigranskih minđuša), njegov otac imao je ranu na nadlaktici (od metka dobijenog u ratu), Lorens je imao ožiljak na desnoj slepoočnici (krivac je njegov prijatelj Kranc koji mu je zadao udarac lopatom kada su se posvađali oko izgleda Sneška Belića), a Brivmanova majka je celo svoje telo smatrala ožiljkom koji je prekrio njeno nekada savršeno telo. „Ožiljak je ono što nastaje kada se reč otelotvori“ (Koen 2014: 13). Svaki od navedenih, rezultat je neke igre čovekove sa usudom.

Definišući pojam igre i ukazujući na davnašnju Platonovu podelu na paideia (slobodna igra) i ludus (igra podvrgnuta redu, pravilima i ciljevima), kao i na Platonovu opredeljenost za drugu vrstu jer je prvu smatrao frivolnom, Vladimir Biti ističe kako je promena paradigme počela sa Ničeom koji se „odvažuje preokrenuti tu hijerarhiju u korist neobavezne paideia koju kao dionizijsku energiju postavlja u sam temelj života“ (Biti 2000: 202). Ovaj tip igre najveći je pokretač glavnog junaka Koenovog romana.

Lorens još kao dečak počinje da veruje u svoju posebnost: „Mogu da učinim da se stvari dogode“ (Koen 2014: 20). Isto tako, godinama kasnije u ljubavničkoj sobi, počinje da smišlja najbolji način da raskine sa Tamarom, jer „sada se stvari meni događaju“ (Koen 2014: 93). Ceo svet oko sebe i sve što mu se, odnosno čemu se on dešava, Lorens propušta kroz igru, jedino što je negovao i sačuvao kroz ceo roman. Prijatelja i ljubavi je izgubio jer su shvatili da on nikada neće promeniti svoje ponašanje i da niko od njih nije u stanju da dopre do njega. Ovakav pristup životu mogao bi se objasniti Lorensovim ranim razočarenjem: „Uzeo je da cepa knjige kada je otac počeo da kopni. Nije znao zašto mrzi precizne dijagrame i tabele u boji […] Hteo je da iskaže svoj prezir prema svetu podataka, informacija, preciznosti, sveg tog lažnog znanja koje nije u stanju da spreči raspadanje“ (Koen 2014: 28).

Paradoksalno, neke od prvih igara koje će Koen pomenuti u romanu, verovatno se i sam dobroćudno podsmehnuvši dečjoj naivnosti, jesu igre koje uključuju mučenje Jevreja i nasilje Nemaca: „Besprekorno čiste savesti, sa patriotskim žarom, deca su maštala, pričala i upuštala se u prave orgije telesnog zlostavljanja. Njihova mašta je dobila krila da poleti put nepoznatih teritorija od Golgote do Dahaua“ (Koen 2014: 22). Sa Amerikankom Lizom, koja će obeležiti njegov život, Lorens se igrao rata, dok su podražavali nacističke vođe i govorili na nemačkom. Te naizgled obične i svakodnevne igrice nikada nisu zapravo takve, jer to je onaj uzrast koji Koen označava gubitkom nemuštog jezika, kada ni ptice ne sleću na dečje prozore kako bi prozborile sa nama. Lizu će Brivman i Kranc šibati po goloj zadnjici, dok ona igra ulogu zarobljenice Rajha. Za nju će Brivman od prvog susreta reći da je savršena, ali i tada će naslutiti da će se njihovi putevi u nekom trenutku razići, jer on sanja o avanturama i lepim delima, a ona o porodici i lepo uređenoj kući. Pre toga, uspeće da je ubedi da bi trebalo da se posvete igrama „od krvi i mesa“, a koje su motivisane ljubavlju i radoznalošću. Ona je njemu govorila o svojim interesovanjima i kako je to kad te nazovu prljavom Jevrejkom, a on njoj o životu bez oca. Bolni gubitak mu je dao legitimitet da progovori o stvarima koje su ulazile u domen razgovora odraslih: „Očeva smrt ga je ogrnula tankim velom misterije, omogućila mu da bude u dodiru s nepoznatim. Mogao je da govori sa posebnim autoritetom o pitanjima Boga i Pakla“ (Koen 2014: 34). Nova povezanost dovela je i do poljubaca i držanja za ruke, a kasnije i onoga što su Lorens i Liza nazvali „velikom igrom“ u kojoj su glumili vojnika i kurvu. Učestvovanje u tajanstvenoj raboti „čije detanje odrasli tako brižljivo prikrivaju iza reči na francuskom, reči na jidišu, reči izgovorenih dopola“ (Koen 2014: 35), donosilo im je naročito zadovoljstvo, mada nisu imali baš najjasniju predstavu šta rade. Za njih su kurve bile idealne žene, kao što su vojnici bili idealni muškarci. Ipak, znali su da bi trebalo da se uzdržavaju od opscenosti i nasilja. Na obostranu žalost, igra nije potrajala, jer je Liza, kao i svaka dobra devojčica, detalje otkrila majci, koja ju je ubedila da je ona iznad te dečje priče: „Znaš, sada treba da se ponašam kao dama“ (Koen 2014: 39).

Možda upravo zbog toga što odluka nije bila njegova, Liza će postati mera svim ostalim ženama u Brivmanovom životu. Ali to će biti Liza devojčica, ona koja će ga poraziti u snegu, a ne ona koja će mu godinama kasnije samovoljno leći u krevet. Tada će Koen reći: „Odigrali su ljubavni akt“ (Koen 2014: 132). Ali to je bila samo igra koja nije ostavila traga na Brivmanu, kao one koje pamti iz detinjstva. Sada je on bio taj koji je ostavljao tragove kuda god bi se okrenuo. „Ja želim da ljude dodirujem kao čarobnjak, da ih promenim ili povredim, da ostavim svoj pečat na njima, da ih učinim lepim“ (Koen 2014: 115), kaže Brivman, i to je misija koju će izvršavati od prve do poslednje stranice u romanu. Samo što će njegove igre ostaviti više masnica nego tragova u životima ljudi koje će dotaći. Potreba za Šel, koja je „znala“, koja ga je otkrila i razumela, rasplinula se u trenutku kada mu je odgovorila na telefonski poziv. Nakon što će je upitati da se uda za njega, konstatovaće da je iscrpeo osećanje koje ga je nagnalo da okrene broj. Lorens Brivman večiti je zatočnik Njenog Veličanstva Igre, koja je potpuno preovladala njegovim životom.

Drugi „talmudista“ i nerazdvojni Lorensov prijatelj Kranc, vremenom je odrastao i izgubio nerv za igru. Iako su se zakleli „da se neće dati prevariti velikim automobilima, filmskom ljubavlju, komunističkom pretnjom, niti časopisom Njujorker“ (Koen 2014: 50), Kranc je upao u kandže realnog života kada je Brivman otišao na studije.2) Brivman nikada nije stekao tu ozbiljnost i to je napravilo procep između njih. Za Brivmana sve je i dalje bilo igra – kada nije uspeo da iz hipnoze povrati kućnu pomoćnicu, razmišljao je da je sakrije ormaru ili u prtljažniku i zaboravi na sve; kada biva svedok ubistva na stepeništu, sklanja se sa mesta zločina razmišljajući o trivijalnostima koje je ubica možda obožavao; kada mu Vanda dolazi u sobu, spremna na ljubavni čin, on je usredsređen na igru svitaca i ne može da preusmeri na nju svoju pažnju. Njegov Kranc, saučesnik i sapatnik, onaj sa kim je delio ukore radnim ljudima koji bi išli na posao u ranim jutarnjim satima („Igra je gotova […] Svršeno je. Vratite se svojim kućama. Ne krećite sa starta. Ne igrajte monopol. Idite svojim kućama. Vratite se u krevet. Zar ne vidite da je gotovo?“ (Koen 2014: 118)), sa kojim je prezirao sve što ukalupljuje čoveka i sputava njegovu slobodu, sada je instruktor koji zavodi disciplinu i bogataškoj deci diktira dosadne igre opterećene pravilima. Na Lorensovo gnušanje, Kranc ga podsmešljivo pita: „Šta si očekivao, Brivmane, bratimljenje na vetrovitom brdu, ritual s kamama i puštanjem krvi?“ (Koen 2014: 205). Ali da, on je priželjkivao baš tako nešto. Zbog toga je bio opčinjen pojavom „božanskog idiota“, dečaka Marina Starka, koji je, kao i on, živeo za igru i kroz nju. On broji vlati trave, komarce, iglice na drvetu, iz hobija množi četvorocifrene brojeve i piše pisma izmišljenom bratu. On je Brivmanu bliži nego sadašnji Kranc, koji priznaje: „Svega se sećam, Brivmane. Ali ne mogu u tome da živim“ (Koen 2014: 229). Detinjstvo je mera Brivmanovog sveta, ali ostali su ga zanemarili, osim Martina koji ga sada proživljava jer ima dvanaest godina, i koji bi, da je poživeo, zbog svog specifičnog stanja, verovatno ostao zarobljen u njemu, kao i Brivman.

Životni nameti nisu uozbiljili Lorensa Brivmana. I kada je odlučivao da se zaposli, primera radi – kao liftboj, on je svoj monotoni put gore-dole video na drugi način, a lift je postajao portal u neki drugi svet – čas je uobražavao da su to kočije, čas Kafkina sprava za mučenje, a ponekad vremeplov. „Kada bi ga pitali kako se zove, odgovarao bi da mu je ime Haron i da su dobrodošli na njegov brod“ (Koen 2014: 194). Mogućnosti obavljanja zadataka koji su karakteristični za odrasle, Brivmanu nisu donele milost stvarnog preseljenja u taj svet. Zbog toga je verovatno najiskrenije oproštajno pismo koje je ostavio Šel, a u kojem kaže: „U meni je neko izgubljen, neko koga sam glupo ugušio u opasnim igrama kojih sam se igrao nekada ranije…“ (Koen 2014: 194). Te igre, karakteristične za decu u uzrastu u kojem ih je otkrio Brivman, postale su opasne jer ih je on transponovao u stvarni život i dvadeset godina kasnije, i nije mogao da se odrekne njihovih čari. Voleo je slobodu koje su mu donosile, neobavez(a)nost i priliku da bude šta god poželi. One su na njemu ostavile neotklonjive tragove, a on je takve tragove upotrebom baš tih igara, ostavio na životima ljudi oko sebe. Priču o Lorensu Brivmanu, Lenard Koen je završio sećanjem svog glavnog junaka na Lizinu omiljenu igru – pravljenje „cvetolikih figura“ u snegu, nakon što bi se pustili iz ljudskog ringišpila koji je vrtela Berta. Otisci su međusobno upoređivani i zbog toga su se i Brivman i Liza trudili da ateriraju u što sumanutijem položaju. Tragovi koje su ostavili u snegu su ujedno i tragovi Lizine slike iz detinjstva na srcu neuhvatljivog Brimana.

Uistinu je gadno kada otisci zadobijeni u igri postanu ožiljci.

Literatura:
Biti, Vladimir. Pojmovnik suvremene književne i kulturne teorije. Zagreb: Matica hrvatska, 2000.
Koen, Lenard. Omiljena igra. Preveo sa engleskog Vuk Šećerov, Beograd: Geopoetika, 2014.
Liebovitz, Liel. Leonard Cohen: muzika, iskupljenje, život. Preveo sa engleskog Miloš Mitić. Beograd: Dereta, 2014.
Kapor, Momo. Una. Beograd: Knjiga komerc, 2010.

Autorka: Marijana Jelisavčić 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Ova pesma se nalazi u drugoj Koenovom zbirci pesama Kutija sa začinima zemlje (1961), a u dužoj verziji se pojavljuje na albumu Smrt donžuana (1977), pod naslovom Prava ljubav ne ostavlja tragove.
2. O specifičnoj povezanosti između ova dva prijatelja pogledati tekst Miroslave Mije Ninković Kriza identiteta i kriza ljubavi u romanu „Omiljena igra“ Leonarda Koena

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *